Postoji nešto posebno bijedno u trenutku kada se nekad moćni velikodržavni politički projekat, koji je decenijama pretendovao da bude „istorijska misija“, „zaštita naroda“, „duhovna vertikala“, svede na mahalanje o tuđim posteljama. Kad od silne ideologije ostane samo zavirivanje pod tuđe jorgane. Kad se čitav jedan imperijalni kompleks, sa svim svojim zastavama, mitovima i prijetnjama, pretvori u opsesivno prebrojavanje ko je s kim spavao prije osamdeset godina.
To je suština skandaloznog filma „Referendum - priča o izmišljenoj slobodi“. Ni politika, ni istorija, ni argument. Nego najprimitivniji pokušaj ponižavanja jednog naroda preko žena tog naroda. Preko njihovog tijela. Preko njihove časti. Preko njihove djece.
64Monstruozna teza da su italijanski vojnici „čuvali žene na Cetinju dok su im se muževi borili“, pa je navodno zato nastala „demografska eksplozija“ u Crnoj Gori, nije nikakav dokumentarizam. To je stara nacistička propaganda, izvučena iz memljivih podruma mržnje i servirana novim generacijama kao „istina“. To je ista ona matrica po kojoj se svaki neposlušan narod pokušava moralno uniziti: prvo mu osporiš istoriju, onda identitet, a na kraju mu žene proglasiš bludnicama, a djecu kopiladima.
Jer upravo to govore. Bez uvijanja. Cetinjani su, po toj bolesnoj konstrukciji, „italijanska kopilad“.
I zamislite dokle smo došli: da se u 2026. godini na televizijama u Crnoj Gori emituje propagandistički otpad koji doslovno vrijeđa čitav jedan narod, a da gotovo niko iz tih medija ne ustane i kaže: Dosta! Da makar jedna osoba kaže: „Osnovna ljudskost mi ne dozvoljava da budem saučesnik u ovome“. Da neko odbije da pusti takvu gadost u etar. Da neko napusti studio ili, ne daj Bože, posao! Da neko sačuva minimum profesionalnog i ljudskog dostojanstva.
Ne. Ćutali su!
A ćutati pred ovakvom uvredom je uvijek izbor.
I zato, za razliku od te cetinjske bajke o kolektivnom nevjerstvu, prava i dokumentovana sramota jeste ovo što smo gledali: ljudi koji bez stida učestvuju u javnom ponižavanju sopstvene države i sopstvenih građana. Ljudi koji su pristali da budu učesnici i saučesnici u propagandnom filmu mržnje, pa onda još u odjavnoj špici uredno potpisali svoja imena, kao da su snimili remek-djelo, a ne poklon-državi za dvadeset godina obnove nezavisnosti sastavljen od otrova, prezira i kompleksa.
To je ta prava demografska eksplozija nevjerstva.
Nevjerstva prema elementarnoj pristojnosti. Prema istini. Prema sopstvenoj zemlji. Prema minimumu časti.
I da budemo potpuno pošteni: nije da među nama Crnogorcima nema stvarnih primjera moralnog posrnuća. Ima ih. Kao i svuda. I gorih od svega što mogu izmisliti ostrašćeni propagandisti. Ali razlika između normalnog društva i društva zatrovanog mržnjom jeste u tome što normalno društvo ne pravi državotvornu ideologiju od trača. Ne gradi političku platformu na uvredama žena i djece. Ne pokušava da čitav narod objasni preko kreveta.
Zamislite dokle smo došli: da se u 2026. na televizijama u Crnoj Gori emituje propagandistički otpad koji doslovno vrijeđa čitav jedan narod, a da gotovo niko iz tih medija ne ustane i kaže: Dosta!
Jer to nije istorija. To je bolest.
A posebno je bijedno što se sve to pakuje u formu „hrabrog preispitivanja“. Kakva hrabrost? Hrabrost je reći istinu moćnima. Hrabrost je braniti slabijeg. Hrabrost je stati uz dostojanstvo čovjeka. Ovo nije hrabrost. Ovo je kukavičluk najniže vrste! Kad nemoćan duh pokušava da se osjeti velikim tako što će pljunuti po mrtvima, po ženama, po precima i po gradu kojeg ne mogu pokoriti ni danas, pa ga pokušavaju poniziti makar kroz laž.
I zato će taj „film“ ostati upamćen ne kao važan i dragocjen dokument jednog vremena, nego kao dokument jednog vremena u kojem su mnogi izgubili osjećaj granice između slobode govora i moralnog dna.
A među onima koji nose odgovornost nijesu samo autori. Nego i svi oni koji su ćutali. Svi koji su pustili. Svi koji su klimnuli glavom. Svi koji su se pravili “mrtvi”.
Uključujući i Ministarstvo kulture i medija.
Kad smo već kod toga - ministarko, što bi s pjesmom o jubileju obnove nezavisnosti?
