Engleski lord Sendvič verovatno nije mogao ni pretpostaviti da će njegov izum po njemu zvani „sendvič“ postati paradigma etničkih progona na brdovitom Balkanu i ravničarskoj Vojvodini.
Još manje da će biti nagrada za lojalnost ili uteha za nelojalnost. Sendvičima se nagrađaju pravoverni bukači, a uteha da će stići u zemlju porekla, onima, nelojalnima, kao i uteha da neće doživeti nešto gore.
SENDVIČARI
Ako su bliže zemlji porekla, onda im sledi jedan, ako je putovanje duže – onda dva sendviča. Takvo rešenje za nelojalne nacionalne manjine bilo je aktuelno devedesetih i visilo je kao mač na glavom Mađarima, Slovacima, Rumunima, Rusinima, Bošnjacima i mnogima drugima, jer se u nekim slučajevima to i ostvarilo, kao na primeru Hrvata u Sremu. Sad su pod „lupom ispitivanja lojalnosti“ – Crnogorci.
U stilu velikog inkvizitora, prvi potpredsednik Vlade Republike Srbije, Ivica Dačić dao je naizgled nepreciznu izjavu kako Crnogorci u Srbiji imaju „poslovne imperije“ i podržavaju politiku crnogorskih vlasti kojoj je sinonim predsednik Crne Gore, Milo Đukanović.U nekim pojašnjenima pravdao se da se to ne odnosi na „obične“ građane crnogoske nacionalnosti ili crnogorskog porekla, ali uz to je išlo i objašnjenje da bi se im moglo oduzeti srpsko državljanstvo „jer sve što su stekli u svom životu treba da zahvale Srbiji i srpskom narodu i ako se ne ograde od crnogorske politike ...“, kažem ja – dobiće sendviče!
PRIJETNJA DAČIĆA
Ivica Dačić ima problema sa javnim nastupima, loš je govornik, nekozistentan je u svojim izlaganjima, ali ova pretnja niji bila namenjena dobro stojećim Crnogorcima, koji verovatno imaju dvojna državljastva, već onim Crnogorcima i Crnogorkama, koji imaju samo jedno – srpsko, i žive u Srbiji. Neprimetno u srpskoj javnosti je prošlo reagovanje Bogoljuba Šabića, biševeg zaštitnika građana, koji se pozvao na Ustav Republike Srbije u kome se kaže da niko nema pravo da oduzme građaninu Republike Srbije državljanstvo, kao ni da odbije njegov zahtev za ispis iz državljanstva, To, bi Ivica Dačić morao da zna.
Verujem da zna, zna, ali u političke svrhe podsticanje strahova, bili oni i neosnovani, uvek se može pokazati kao politički korisno za onoga koji te pretnje plasira. Ne mogu ni da zamislim kakva bi to bila recipročna poruka u Crnoj Gori kad bi neko od visoko pozicioniranih državnih zvaničnika rekao da oni koji negiraju državni suverenitet Crne Gore, pozivaju na nasilnu promenu ustavnog poretka, itd., - ne zaslužuju crnogorsko državljanstvo i teba da napuste „sve ono što su stekli u Crnoj Gori, zahvaljujući crnogorskom narodu“, i da uz jedan ili dva sendviča pređu preko državne granice na kojoj će im biti oduzeta lična dokumenta, kao što je to bilo 1999 .godine na graničnim prelazima sa Albanijom i Makedonijom u slučaju kosovskih Albanaca?U Srbiji tako nešto može da se kaže. I to bez posledica. Uvek postoji dežurna grupa ljudi nad kojom je dozvoljeno maltretiranje i šikaniranje. Bili su razni do sada, da ih ne nabrajam, a sada su na redu Crnogorke i Crnogorci.
REPERTOAR DEHUMANIZACIJE CRNOGORACA
Proces počinje dehumanizacijom te nacionalne ili društvene grupe. U slučaju Crnogoraca priprema za konačni udarac je dovedena do kraja. Prema tom modelu iskorišćeno je sve što se moglo iskoristiti a reportoar dehumanizacije kreće se od toga da su Crnogorci svi skloni kriminalu koji im je način života i postojanja; Crna Gora je mafijaška država a šef mafije je njen predsednik; jezik kojim govore i zovu ga crnogorskim, je smešan jer sadrži glasove „šj“ i „žj“ i ničim se drugim ne razlikuje od srpskog, već je to srpski sa nekim lokalnim obeležjima koje se mogu javno koristiti samo u komedijama koje ismevaju crnogorski mentalitet;
Crna Gora je mala zemlja koja može da opstane samo kao srpska obast, pokrajina; Crnogorci u Crnoj Gori su vrlo primitvni, lenji, bave se turizmom i skupo ugošćavaju napaćenu radnu snagu iz Srbije, deru im kožu s leđa; nikad oni nisu bili ono za šta se legitimišu već su samo i jedino Srbi koji profitiraju, tačnije - parazitiraju na račun Srbije, itd, da bi završni udarac bio namenjen crkvenom pitanju.
Po tom mišljenju, ako je to mišljenje, na čelu crnogorske crkve je raspop Miraš Dedejić, oličenje Sotone, repati đavo koji zavodi maloumne Crnogorke i Crnogorce i navodi ih na blasfemiju. Svaka reč mu se meri, svaki potez i sve izvrće ruglu , pa, kad se to učini – kako nebiti na strani Amfilohija Radovića, koji ima crkve, manastire, sveštenstvo, monahe i monahinje, ima Ostrog, Cetinjski manastir, hotele, duhovne centre .... i da ne nabrajam šta ima dalje, jer verovatno ni on sam ne zna šta sve ima.
Kad se sve to mentalno svari, razume, šta ostaje Crnogorcima u Srbiji? Poučeni ranijim iskustvima, tradicijom nesigurnosti – malo ostaje, izbor je sužen. Ili da ostanu tvrdi u tome što jesu, ili da sačuvaju ono što imaju, ili – jedan ili dva sendviča. Pomenuta je tradicija nesigurnosti. Ne bez razloga. Ona seže duboko u prošlost, u vreme kolonizacije. U jednom obraćanju crnogorskoj javnosti skrenuo sam na to pažnju.
Bila je reč o prezentaciji dokumenata o kolonizaciji Crnogoraca u Vojvodini u Matici crnogorskoj. I tad, i sad, kažem da je i pored legalnosti i zakonitosti tog čina, ostao lični, emotivni osećaj, nesigurnosti zbog useljavanja u kuće i obrade zemlje, koja je nekada drugima pripadala. S tim da to pitanje nije do kraja rešeno.
NELAGODNOST
Oni koji se stručno time bave mogu da me demantuju, ali u ravni emocionalne sigurnosti, otalo je mnogo preispitivanja. Mnogo je toga promenjeno, katastarski, istorijski, ali na svaki pomen od strane moćne Nemačke u vezi sa restitucijom u odnosu na nekadašnji nemački živalj, budi se nelagodnost. Čak i pitanja, da li smo pogrešili što smo otišli iz Crne Gore?
Sad Srbija nameće to pitanje za one koji nisu spremni da se prilagođavaju. Ivica Dačić je poslao nedvosmislenu poruku Crnogorcima u Srbiji, koju nije demantovao, da treba da se odrede prema prema Crnoj Gori, prema svom nacionalnom, verskom i svakom drugom segmentu identiteta i da stanu u prve redove protiv državne politike Crne Gore.
Po toj logici, Crnogorce treba tući Crnogorcima! Dobar Crnogorac je Srbin, ili neprepoznatljivi Crnogorac, onaj koji čuva svoje lične, porodične ili poslovne interese u Srbiji. Takva ucena davno nije viđena.
Nadam se i verujem da neće biti uspostavljen reciprocitet. Nadam se tradicionalnom mudrosti crnogorske politike i obuzdavanju niskih strasti koje se po tom pitanju bude. Obraz je najveća svetinja a čojstvo je sačuvati drugoga od sebe, pa ma kakav bio. (Autor je profesor iz Novog Sada)
