I evo ga. U Crnu Goru stiže Aleksandar Vučić: imperator “srpskog sveta”, vrhovni vođa Ćacilenda, politički veteran one zloglasne formule o “sto Muslimana za jednog Srbina”, čovjek koji je karijeru počeo kao megafon najgorih balkanskih ideja, a završio kao njihov najskuplji PR paket.
Dolazi, dakle, u obećanu zemlju. U “srpsku Spartu”. U Crnu Goru, koju isti taj ideološki podrum čas proglašava svetinjom, čas vrijeđa kao zemlju “italijanske kopiladi”, zavisno od toga šta tog jutra treba Informeru, Kuriru i ostalim kanalizacionim glasnicima režima.
33Stigla je i predsjednikova svita. Doduše, ne baš ona diplomatska, očekivana: savjetnici, protokol, PR timovi, ljudi sa fasciklama i diplomatskim osmijesima. Ne. Stigla je, charter letom, jedna druga vrsta “delegacije”: nabildovani patriotski dekor, ćaci-tabadžije, navijački kadar, krimoski folklor i prateći ansambl za proizvodnju incidenata. Oni su vraćeni odakle su i došli, kratko i jasno, što je možda i najljepša rečenica u cijeloj ovoj priči.
Ali ostaje pitanje: šta su oni tražili u Crnoj Gori?
Koliko znamo, a i zdrav razum još nije sasvim ukinut, ti ljudi nijesu bili pozvani na Samit EU - Zapadni Balkan u Tivtu. Ne učestvuju u panelima. Ne pregovaraju o regionalnoj saradnji. Ne pišu deklaracije. Ne usaglašavaju evropske politike. Njihova ekspertiza nije diplomatija nego pritisak. Njihova specijalnost nije dijalog nego prijetnja. Njihova funkcija nije da nešto kažu, nego da izgledaju kao poruka.
A poruka je stara, ofucana i već viđena: ako se vođi drma stolica kod kuće, problem se izvozi komšijama.
To je recept iz dobro očuvane kuhinje Slobodana Miloševića. Kad unutra gori, spolja se traži neprijatelj. Kad se u Beogradu gomilaju nervoza, protesti, afere i umor od jednog čovjeka koji je državu pretvorio u produžetak sopstvenog ega, onda se odmah pale tabloidi. Odjednom su tu dežurni neprijatelji: Šiptari, Ustaše, “Montenegrini”, izdajnici, plaćenici, separatisti, ambasade, službe, mračne sile i svi ostali statisti u najdužoj lošoj predstavi Balkana.
Jedan isti narativ, potrošen 100 puta, samo se mijenjaju mete.
Ali ovog puta nešto ne radi! Crna Gora je Vučiću, makar ovih dana, odgovorila onim što ga najviše boli: ignore. Hladnim, građanskim, skoro uvredljivo mirnim ignorisanjem. Dođe čovjek koji je navikao da mu se svijet namješta kao studio Pinka, a sačeka ga stvarnost u kojoj nije glavni lik.
I tu je problem.
Aleksandar Vučić je političar tolikog ego-tripa da više ne pravi razliku između države i ogledala. On ne ulazi u proctor, on očekuje da prostor postane scena. On ne razgovara - režira. Samit, protokol, Tivat, region, evropska agenda, sve su to samo rekviziti ako se u centru ne nalazi on: zabrinuti otac nacije, usamljeni državnik, čovjek koji “sve zna”, “sve trpi” i “sve drži pod kontrolom”.
Osim što više ne drži.
Zato i gledamo ovaj izlizani rukopis: malo zveckanja, malo tabloida, malo plača o ugroženim Srbima, malo napumpanih “patriota”, malo diplomatskog prenemaganja. Nekada je ta mašinerija izgledala opasno. Danas sve češće izgleda kao skupa aparatura za proizvodnju buke koju više niko ozbiljan ne sluša. Velikodržavna mašina svela se na charter let “opasnih” koji se završi vraćanjem putnika sa granice. Regionalni strah i trepet spao je na naslovnicu tabloida i par uvrijeđenih saopštenja za domaću upotrebu.
Još jedan primjer? Pogledajte taj čuveni medijski stampedo: najave, prijetnje, specijali, “ekskluzive”, dokumentarni filmovi, istorijske istine iz montažne sobe i patriotske suze u HD rezoluciji. A rezultat? Par dana galame, malo otrova u javnom prostoru, pa tišina. Film o referendumu, to “remek-djelo” režimske istoriografije, trebalo je da protrese Crnu Goru. Na kraju je prodrmao uglavnom one koji su ga i naručili.
Naravno, sada će tabloidi da zaplaču nad slobodom i ljudskim pravima. Biće to veliki festival licemjerja. Kad crnogorske intelektualce hapse, ispituju i protjeruju agenti BIA, onda je to, je li, zaštita srpskih nacionalnih interesa.
Kad Crna Gora sankcioniše tabloidno-političko trovanje i propagandne uratke, onda je to “mrak demokratije”. Kad Beograd ponižava druge, to je državna politika. Kad mu neko kaže ne, to je antisrpska histerija.
Taj obrazac više nije ni perfidan. Samo je dosadan.
I upravo zato je važno ne nasjesti. Vučićeva kamarila će, jasno je svakome ko je živio pod srpskom hegemonijom duže od jednog izbornog ciklusa, pokušati da proizvodi nervozu u Crnoj Gori. Filmovi, charter letovi nabildovanih “diplomata”, tabloidne kampanje, podmetanja, saopštenja i patriotsko zapomaganje nijesu incidenti. To su intervencije. To su male operacije destabilizacije. To je pokušaj da se Crna Gora ponovo pretvori u tuđi poligon.
Ali, Aco, izgubio si touch.
Crna Gora više nije impresionirana tvojim predstavama. Nije fascinirana tvojim tonom. Nije hipnotisana tvojim konferencijama. Ne pada u nesvijest pred tvojim tabloidima. I što je najgore za tebe: sve više ljudi razumije trik.
A kad publika razumije trik, mađioničar postaje samo čovjek koji nervozno maše rukama.
Dakle, dolazi Vučić.
Dobro došao u Crnu Goru, zemlju koja je preživjela mnogo ozbiljnije imperije od tvoje medijske samovolje. Zemlju koju ste godinama vrijeđali, prisvajali, ucjenjivali i proglašavali čas svojom, čas izdajničkom. Zemlju kojoj ste predviđali kraj svaki put kad vam nije služila.
I opet je tu.
A najbolji odgovor na dolazak čovjeka koji se hrani dramom jeste upravo ono što ga najviše ponižava: mir, distanca i prezir bez vikanja.
Dolazi Vučić? Na ignore!
