Mitar je nakon samo par dana provedenih u Los Anđelosu postao Mit. Mada, mogao je da bude i Popokatapetl. Tako mi je rekao. Nije ga bilo briga za nadimak, niti je brinuo o tome. Bio je izgledan, dopadljiv, pristojan čovjek. Ipak, bio je samo jedan od onih koji se borio da na nekom drugom mjestu pronađe – svoje mjesto. Da ostane u Kaliforniji. I počeo je da upoznaje ljude.
Soloco iz Sjevernog Holivuda: Prvo, jednog lika koji se bavio stolarskim poslovima. Taj je znao sve. Njemu ništa nije trebalo da se objašnjava. Očitao je Mitu lekciju o životu i radu. Navodno, ponekad je uzimao radnike. Mit ga je saslušao. Od početka do kraja. Samo trpeljivo slušanje. Doduše, ispalo je samo trpeljivo. Ništa zato, bio je uvjeren Mit. Trebao mu je posao, trebala mu je neka šansa, morao je da priča sa ljudima. Idemo dalje. Onda je upoznao jednog molera. Malecnog, krivonogog čovjeka. Njemu su bili potrebni pomoćnici. Ali, čovjek nije bio ni dopadljiv ni izgledan. Ponajmanje pristojan. I jedva da je pogledao u Mitovom pravcu. Čudan lik. Pa, razvedenu Katarinu. Ona je bila samo razvedena. Upoznao je i Saleta. Taksistu i brbljivca. Taj, zaista, nije zatvarao usta. I imao je nekakvu ideju o tome kako je namazan tip. I da ima sjajne savjete. U stvarnosti, imao je dva zlatna lančića oko vrata i rentirani apartman u Templ Sitiju. Dovoljno daleko od bilo čega naročitog. Onda jednog nadzornika zgrade u Sjevernom Holivudu kome su uvijek bili potrebni radnici. Čovjek se zvao Žika. Mit ga je preimenovao u Soloco. Tako je i izgledao. Kao onaj mafijaš iz Kuma. I kao skorojević. A i muljao je čačkalicu po ustima. Protraćeno vrijeme. Onda jednog vozača kamiona. Taj je čovjek stvarno bio umoran. I rekao je Mitu da mora najprije da završi školu, objasnio mu i gdje se škola nalazi i rekao koliko mu para za to treba. Taj se čovjek Mitu najviše dopao. I bio jedini koji je izgovorio praktične i obavezujuće stvari na putu opstanka.
Kombinacije od Santa Monike do San Bernardina: Onda je Mit upoznao i Mariju. Ona je imala nekakve poslove sa garderobom. To je bilo sve što je Mit razumio o njoj. Rekla da će vidjeti nešto, da će se javiti. Tada i nikada više. Onda jednog osjedelog lika iz Tarzane, vlasnika hemijske čistione, koji mu je pokazivao svoje nove tetovaže. Pa nekakvog Šikija koji je znao sve o ratnim zločinima na Balkanu, čak i imena i mjesta radnje. U bivšoj domovini je, navodno, bio privođen nekoliko puta, ispitivan i pušten. Tvrdio je da se borio na Kosovu. Onda je uspio da se domogne Amerike. Zašto su ga prijatelji upoznali sa njim, Mitu nije bilo baš najjasnije. Ali, i to se desilo.
Onda Gabrijelu. Ta žena je imala na sebi bijelu čipkastu majicu kroz koju su se mogle vidjeti jasne linije njenih grudi. Pri upoznavanju mu je dugo stiskala ruku. Za nju, rekli su samo da ima para. A rekli su i „dobro je da si upoznao Gabrijelu“. A onda su mu rekli i to da ako prođe kod Gabrijele, prošao je.
Upoznao je i Mikija. Mislim, nekog Mikija čovjek jednom u životu mora da upozna. Mit je nakon toga poznanstva saznao da je samo loše kad upoznaš više takvih. Onda Pavla, tipa koji je završio Filozofski fakultet u Beogradu. On je, pak, pljuvao po Americi a i po promenadi na kojoj ga je Mit i sreo, dok je svako malo podizao i spuštao svog majušnog psa, prljavo bijele boje. Rekli su mu, svi znaju Pavla. Pavle zna sve. Upoznao je i Simu, keramičara koji je žurio i rekao da ne zna gdje mu je dupe, a gdje glava. I rekao da će se javiti čim stigne. I to je bilo sve od Sime. Upoznao je i Žaklinu. Ona mu je na plaži Santa Monike održala predavanje o neophodnoj promjeni shvatanja svijeta. Da ono što je do tada znao izbriše. Da je ovdje sve drugačije. Da mora da bude uporniji, agresivniji. Da su fini maniri u redu, ali da se sa tim ne plaćaju računi. Da mora da dosađuje ljudima, da zove, da se nameće. Rekla je i da je sada sama, da navrati kod nje, da je uglavnom predveče kod kuće. Upoznao je i Čaka, kako mu se već taj lik predstavio, iako je čuo da se zvao Sava. Radio je za neko osiguranje ili tako nešto, vozio staru Tojotu i živio u San Bernandinu. On mu je rekao je da sada čita neke knjige. Mirjana je samo ćutala kad su se upoznali. A ćutala je i svaki sljedeći put kad bi se sreli. Doduše, klimnula bi glavom u znak pozdrava kad god bi se sreli, što se moglo smatrati sasvim izvjesnom komunikacijom.
Venis, Long Bič, sretan kraj: Onda je upoznao i Nešu. Taj je imao je neke tikove, stalno je nešto žmirkao, šmrkao, trljao se po nosu i obrazima. Živio je na Venisu, u nekoj kući sa još bar desetak likova. Radio je u jednom megamarketu gdje je sakupljao kolica po parkingu. Rekao je i da je to banja posao. Upoznao je i Boleta. On je bio preduzimač, imao svoju ekipu, ali je za Mita rekao da je star i da ne bi mogao da izdrži taj tempo rada. Naravno, bio je raspoložen za davanje savjeta. Poslije je upoznao i Garija koji se sa Menhetn Bič preselio u Fontanu i koji je rekao da to sa preseljenjem nema veze sa nekim pričama, već samo zato što može na miru da slika. A i bliže mu je do posla na jednom stovarištu u Pasadeni. Upoznao je Mit i Zoricu i Peju i Voju i Janka i Slađanu. Zapamtio je samo da se Slađana sada zove Sendi. Potrajalo je to sa upoznavanjem ljudi.
Nego, pretpostavljam da već znate sretan kraj ove priče.
Mit se jedne večeri samo spustio na svoj žičani krevet u apartmanskoj zgradi nedaleko od aerodroma Long Bič. I tada je zazvonio telefon. Bila je Gabrijela.
Mit je prošao.
Željko VUKMIROVIĆ
