Ima li išta slađe nego kad se pred vladajuću većinu, usred parlamenta, postavi “mali”, jednostavni test njihovog čuvenog evropeizma, pa gledamo kako se glave masovno zabijaju u pijesak, kako se rukice dižu ili ne dižu po komandi stvarnih šefova, a od svih onih silnih “euro-terminatora” - „ostanu samo dugmići“?
Sve te velike oslobodilačke persone, velike riječi, evropske ideje, zakletve i istorijske misije padaju kao kula od karata čim se pred njih postavi jedan od velikosrpskih totema. Tu nema poglavlja, klastera, IBAR-a, evropskih fondova i diplomatskih frazetina. Padaju na mnogo jednostavnijem ispitu: na nivou elementarne ljudskosti i civilizovanosti.
Novi skandal, hiljadu i prvi po redu, trese aktuelnu političku većinu. I pokazuje nam nešto što već pet godina uporno odbijamo da naučimo: ni jedan od najvećih zločinaca moderne evropske istorije, čovjek čije ime stoji uz najmračnije stranice našeg vremena, ne može da pomrsi konce neraskidivoj vezi ove vlasti sa velikosrpskim političkim supstratom.
I dok se Andrija Mandić batrga između originalnog gazimestanskog koncepta i ovog novokomponovanog, evropski prihvatljivijeg „umjerenog“, kao u nekakvoj agoniji političke bipolarnosti, pokušavajući da istovremeno sačuva i Beograd i Brisel, i biračko tijelo i evropsku legitimaciju - vladajuća većina će još jednom brutalno pogaziti sve ono što nam kao papagaji bjesomučno deklamuju.
54Saučešće Ratku Mladiću, naravno, neće biti dovoljno da Andrija Mandić bude smijenjen. Ali ćemo makar moći da uživamo u novoj epizodi njihovog čuvenog „političkog taktiziranja“ dok se aktibno blamiraju pred našin očima. A to taktiziranje izgleda otprilike ovako: pravi se mrtav dok ne prođe. Opet.
Jedan dio manjinskih partija reći će drugome: prošli put smo mi, sad ste vi na redu. Jedni će podržati, drugi se neće pojaviti. U PES-u će svoj grandiozni „pluralizam“ demonstrirati tehnikom: ajde se ti pobuni ovaj put, ja ću sljedeći. Neko će biti „principijelno zabrinut“, neko „duboko razočaran“, neko će podsjetiti da „nije trenutak za destabilizaciju“, a na kraju će matematika, kao i uvijek, čudesno ispasti tačno onakva kakva treba. Posao završen.
Javnosti će se potom servirati objašnjenje da je Andrija napravio „istorijski zaokret“, da se promijenio, da je konstruktivan, da mu treba dati šansu. Ma kakav zaokret?! Koliko puta još treba da naučimo istu lekciju? Ne postoji „umjereno“ velikodržavno srpstvo. Ono se uvijek vraća svojim prirodnim koordinatama: granicama koje treba pomjerati, ratnim zločincima koje treba pretvarati u heroje, militantoj crkvi kao političkoj prethodnici, revizionizmu kao državnoj pedagogiji i susjedima čiji identitet, istoriju i pravo na samostalno postojanje treba relativizovati.
Za crnogorsku vlast je stvar jasna - nema odustajanja od Ratka Mladića! I mrtav je za njih, snažniji politički autoritet od evropskih zvaničnika, Marte Kos, Johana Satlera, svih izvještaja i 28. stolice za briselskim stolom. Jer velikodržavna ideologija ne funkcioniše na 30, 50 ili 70 odsto kapaciteta. Ona traži svih sto.
Mi imamo samo jedni druge. I trećih za nas - nema
A dok su Crnogorci ovih dana pronašli novu nacionalnu razonodu u prebrojavanju ko je za Krsta, a ko za Ljuba, „novi srpski odgovor“ radi. Ćuti, organizuje se, pregrupiše, normalizuje svoje ideje i sprovodi svoju agendu. I, naravno - sve to radi “evropski”. A đe je crnogorski odgovor?
Izbori su praktično sjutra, a mi ponovo stojimo pred istom prokletom mantrom koja se kroz različite istorijske forme vuče od 1918. do 2020, pa ko zna do koje naredne godine: da pad jednog čovjeka ili jedne partije može značiti i pad čitavog istorijskog, kulurnog i političkog koncepta Crne Gore. Da u jednom izbornom danu možemo izgubiti ono što smo decenijama gradili. Državu. Identitet. Svijest. Samopoštovanje. Suverenost. Dostojanstvo. Kao kulu od karata.
Ako oni svoju agendu ne dovode u pitanje čak ni zbog evropskog puta, onda se postavlja mnogo ozbiljnije pitanje: kolika mora biti naša solidarnost, politička pamet i sposobnost da prevaziđemo sopstvene sujete, ako znamo sa koliko organizovanijim, bogatijim i moćnijim sistemom imamo posla?
Jer, dok ovih dana budemo gledali još jednu blamažu crnogorske vlasti, jednu stvar ne smijemo zaboraviti. Njihovi stvarni centri političke moći imaju i rezervne igrače. Ako jedan potroši politički rok trajanja - dolazi drugi. Podrška iz Beograda se ne dobija na lijepe oči. Ona podrazumijeva političku disciplinu, ideološku kompatibilnost i, kada zatreba, apsolutnu poslušnost.
Rezervni igrači se već zagrijavaju pored aut-linije. A mi? Mi rezervu nemamo. Nemamo rezervnu državu. Nemamo rezervnu reprezentaciju. Nemamo rezervni grb. Nemamo rezervnu zastavu. Nemamo rezervni identitet koji ćemo izvaditi iz ormara ako ovaj izgubimo. Imamo samo ovo što jesmo.
I zato će 2027. biti mnogo više od još jednih izbora. Biće to utakmica u kojoj više nećemo imati luksuz da jedni drugima brojimo istorijske grijehe dok protivnik puni mrežu. Naš je imperativ preokret u devedesetom. Ako treba - sa igračem manje. I sa crvenom i sa zelenom zastavom. Sa svim našim razlikama, sujetama, starim svađama i novim ranama. Jedni uz druge. Jer oni imaju klupu. Mi imamo samo jedni druge. I trećih za nas - nema!
