Priča prva
Priča, kažu, ide ovako.
- Dobar dan.
- Dobar dan.
- Je li to kuća gradonačelnika?
- Ne no Bećova kuća beskućnika, jes no što je, a koga ste trebali, mene ili Živku? Ako je što lagano mogu ja probati da pomognem, a mogu i da Vam se ne javim na telefon.
- Ali već ste se javili.
- Tako je, tako je. To je zato što sam strašno korektan i pošten lik. Nego šta reče da ti treba?
- Ma ništa bitno – gori mi kuća, a ovi iz Vodovoda su nam vodu utulili, pa rekoh da vidim sa Vama možete li nam što pomoći.
- I za to mene zoveš? Ja ne mogu da vjerujem, bez Živke moje, da mi se ovo dešava.
49- Ali Vi ste gradonačelnik! Ko će pomoći oko ovoga ako ne Vi?
- Alo bre, nemam ja vremena za to, ne bavim se ja time, čovječe. Znaš li ti koliko ja danas imam obaveza, treba se slikati pored svakog požara, a nije da ih ima samo dva, tri... Sinoć su me snimali u Donju Goricu đe sam se pojavio u adidas trenereku da izgleda kao da sam iz kuće direktno – znaš ono da građani misle kako sagoreh, sagoreh – kapiraš foru, za njih pa nemam kad ni da se spremim da valja.
Evo danas smo ja i Miki imali photo editorijal iz Kuča, i to u bijele košulje jer je bilo tokom radnog vremena pa da ljudi misle kako smo prekinuli rabotu da bi se našli ljudima i pokazali im da smo uz njih - a ko će to poslije prati od onoga gara i dima ne smijem ni da pomislim.
A, moram nekako i do Pipera da stignem, od tamo još nemam nijednu fotografiju, mada ne znam hoću li ići jer kažu da su Piperi nešto ljuti na mene, pa se bojim da ne prođem ko na Gorici i ko na „Pod Goricom“ prije neku noć kada smo ja i Spale „Krtola“ gledali šta se može zasaditi na stadion Budućnosti, i lagano pjevušili onu našu „Volim Partizan plavo-bele boje, volim Partizan kao... nego, šta ti ono reče da ti treba?
- Mujo, brate, sve nam izgore! A Vodovod nam ugasio vodu!
- Pa zovi Vodovod majstore, šta ja imam sa tim, ja sam ti samo za slikanje i kupanje sa slikanjem, a mogu i da opsujem nekog od građana ako baš treba – tu sam ti pravo dobar. Ti problemi građana i to mene ne dotiče, bate. Nego da te ja nešto zamolim – ajde, računaj da ti se nisam ni javio, jer ja i ne bih da sam znao šta ti treba. Ajde, tako uradi, molim te, jer ja sam baš, ono masu, korektan momak.
Pouka priče prve
Kako ovaj nesavjesni i dosadni građanin nije bio korektan kao gradonačelnik mu, on je odlučio da objavi prepisku između njih dvojice, na šta je prvi među nejednakima odgovori sljedeće:
„Bio sam na terenu, ne da bih pomogao u gašenju požara već da bi vatrogasci viđeli da sam uz njih. Ja sam mogao i da ne odgovorim na ovu poruku, ali sam iz ljudskih razloga odgovorio“.
Priča se da su vatrogasci kada su viđeli kako je ON iza njih, i kako im daje podršku sa sigurne udaljenosti – dobili krila. Ta neka energija koja ih je „zasula“ kada su viđeli da nisu sami i da je i ON sa njima je bila nevjerovatna. Čak se, pričaju očevici, i vatra malo povukla pred NJIM. A, kako i neće, sila je ONO.
No, sada se postavlja ona „kokoška-jaje“ dilema. Da li je ljudski – neljudski odgovoriti, ili je ljudskije ne odgovoriti at all?
Ja bih više volio da nikada ne dobijem poruku u kojoj, uzmimo za primjer, piše: Mrš, ko te ....., nego li da ne stigne nikakva poruka. Pa ne no je li? Dakle, dragi grdaonačelnikoviću, kada sljedeći put budete imali dilemu kako da postupite ljudski - pozovite nekog da se konsultujete oko toga, jer nisam baš siguran da kapirate kako to funkcioniše.
Priča druga
- Dobar dan, momci.
- Dobar dan, čiko policajac.
- Jeste li vi, momci, piromani?
- Ne, čiko, mi smo samo došli da treniramo, nego smo izgleda neinformisani.
- A, zašto imate maske preko lica i kačkete, i kakve su vam to šibice u ruke?
- To je, čiko, zbog dima i gareža, da nam se kosa ne gliba. A šibice smo uzeli da vidimo ko će da izvuče kraću. Inače, mi ti stalno nosimo fantomke i kačkete. Fantomka je Naša nacija, ako nas razmiješ, čiko policajac?
- Ma logično, tek sada shvatam kako sam glup i da sam htio na pravdi Boga da vas optužim. Izvinite, molim vas, što ste nam bježali dva dana i što smo vas doveli u neprijatnu situaciju. Ajte, zdravo i ne zaboravite kući da pozdravite.
Ovo je bila skraćena verzija događaja.
Ono šta se stvarno desilo je da je na brdu Gorica od strane policije i Službe spašavanja Podgorice uočeno nekoliko maskiranih građana, koji su imali poveze preko lica i kačkete, kako pokušavaju da podmetu požar. Ovo je javnosti saopštio načelnik gradske službe spašavanja Nikola Bojanović.
Sljedećeg dana se, zvaničnim saopštenjem, oglasio i MUP, koji nam je, oči otvorio, informacijom da to nisu bili nikakvi piromani – već neinformisani građani koji nisu znali da se ne smije šetati po brdu Gorica.
Zbog čega su bili pod maskama, od koga su krili lica, i na kraju zašto su utekli kada je policija pokušala da ih legitimiše? Na ova pitanja, koja su posve logična, MUP nije dao nikakva objašnjenja, pa tako ostaje da im vjerujemo na riječ. Do sada nas nikada nisu slagali, zar ne?
A, neko očigledno laže, da ne kažem ne govori istinu, ili gradska služba i njen načelnik ili MUP-ovci. I jedna i druga priča nikako ne mogu biti istinite.
A, vi sada razmislite, da li ste ikada u nekom parku, brdu, planini... sreli desetak momaka masiranih kao „pustinjske lisice“ da na taj način upražnjavaju slobodne aktivnosti u prirodi?
Na kraju neko je definitivno bio neinformisan, samo što su sve prilike da to nisu bili „piromani“ već MUP, koji je izgleda tek narednog dana shvatio da to nisu bili obični Piro-građani, već srcu dragi DemoPiromani.
Epilog
I tako, dragi moji, između gradonačelnikovih selfija na zgarištima i MUP-ovih bajki za lakovjerne, gorjelo nam je sve što može da gori - osim dostojanstva, to nekako pokušavamo da sačuvamo. Jedan ljudski život nismo uspjeli.
I nisu glavni krvici – piromani. Krivi su oni što „pale“ piromane, isti oni koji su „zapalili“ Gornozaostrane da noževima od pašade krenu da kolju novinare.
A nama, običnim građanima, ostaje da se pitamo da li nam je veća prijetnja vatra koja nam proždire zemlju ili ona druga, sporija i podmuklija - vatra neodgovornosti, korupcije i besramne gluposti, koja se širi iz kancelarija u kojima bi trebalo gasiti prve vatre?
I dok se mi bavimo logičkim zagonetkama tipa „je li ljudski ne pomoći, ili je ljudskije slikati se kako ne pomažeš“, i „jesu li piromani samo entuzijasti lošeg maskiranja“, neko, neđe, već priprema novo saopštenje puno „ljudskih razloga“ i „slučajnih nesporazuma“.
Ali, ne brinite. Kada sve opet krene da gori, oni će opet biti tu. Na sigurnoj udaljenosti. Sa osmijehom, kamerom i neupitnom spremnošću da - poziraju.
