Crna Gora za početnike

Što je to što narativ crnogorskih zbivanja čini tako nerazumljivim svima, kako komšijskim narodima i briselskim opservatorima, tako i stranim novinarima i ekselencijama? 

Pišu mi posljednjih nedjelja i mjeseci prijatelji pisci, reditelji, intelektualci i mole da im “malo bolje objasnim situaciju tamo”. Primjećujem da nivo svjesnosti varira od naroda do naroda, tako da su na primjer Hrvati, čini se, na putu da najbrže ukapiraju logiku crnogorskih podjela, dok su apsolutni šampioni u samouvjerenom sljepilu, građani Srbije (evo ne znam kako je ovih dana u redu da ih nazovem, a da se ne naljute). 

Građani Republike Srpske me ne zovu, oni valjda nemaju dileme. Gradonačelnik Banjaluke nas doživljava na imaginarnom nivou. Oni su nebeski, a mi izmišljeni narod – ah, ti marvelovski milenijalci!

Velika laž pod parolom „Ne damo svetinje“ držala je prilično dugo kao tableta za smirenje, pa su se i najliberalniji, građanski slojevi Beograda upecali na taj patetični emocionalni kič

Dobro, razlozi za nivo svjesnosti među narodima su i u drugačijim standardima novinarske etike, koja se brutalno raspada svuda u svijetu. Uz to, jednako je bitan i nivo medijske pismenosti građana, koja je u Srbiji na istorijskom minimumu, čim Milomir Marić može da predstavlja autorizovanog dilera istine i da važi za medijskog gurua. 

Zar nije genijalna ona njegova plava šegrtkinja sa problemom u kontroli emocija, koja u svakom live programu doživljava delirijum tremens srpstva, tako da djeluje kao starlet verzija kosovke djevojke sa silikonima. Kad je pukne nepravda u sred programa, čini se da bi bez problema, istovremeno, mogla podojiti Ivicu Dačića i Aleksandra Vulina, i to dok drži govor o nepravdi nad Srbima od strane Vatikana, CIA-e, Rotshilda i Mila. Ajde, saznaj onda što se događa u Crnoj Gori, majčin sine!

Belveder, 4. septembra

Tako smo blizu, a tako daleko! Hiljade medija izvještava o belvederskim barikadama, a pošten čovjek u Srbiji, koji zaista želi da zna, nema blagu predstavu o tome što se tamo desilo, kao da je u pitanju konflikt u Južnom kineskom moru, a ne u „našoj, srpskoj Sparti”. 

I, naravno, da će prosječan građanin Srbije, u političkoj inerciji koja tamo postoji decenijama, postaviti pitanja: „Je li, bre, čoveče, hoćete li mi objasniti koga ja sad treba da mrzim”? Je l' i dalje Mila? Pa čekaj, bre, pa on više nije na vlasti, šta me zbunjujete?! Mora da je Dritan, on je Albanac?! Nije, on je naš? Ja ništa ne razumem!“

Nekada su stari dobri glumci u klasičnom teatru znali da cinično demistifikuju svoj glumački zanat uz čuveno pitanje reditelju: „Reci mi samo gdje ulazim i koga mrzim?“ 

Stari je diktatorski stereotip da spoljnih neprijatelja ne smije faliti, pogotovo sada, kad se sa Zapada postavljaju imperativi da se sa Albancima na Kosovu mora miriti, pa Crna Gora isplivava kao tradicionalna vreća za udaranje. Balkanski lideri su ukapirali da je siguran recept za stabilnu podršku - redovno hraniti stado vjerom, nepravdom i neprijateljima. Svi oni su počeli kao liberalne demokrate, a završili kao nacionalisti. 

Ako vam helikopterom dopremljeni popovi uz Kobre, duge cijevi i pancir ćebad nisu bili povod za zajebanciju, onda vam je bilo bolje da ne otvarate priču

Međutim, sada nešto očigledno buni tu prostu, konkvistadorsku, simplifikovanu logiku „srpskog sveta“. Ko je glavni negativac? Dajte mi da mrzim ili ću prestati da vas glasam! 

Velika laž pod parolom „Ne damo svetinje“ držala je prilično dugo kao tableta za smirenje, pa su se i najliberalniji, građanski slojevi Beograda upecali na taj patetični emocionalni kič u kome su im ladno prodali priču da im otimaju manastire, koji su, uzgred, u Crnoj Gori, koje su gradili Crnogorci i kojima su vladale vladike, gospodari Crne Gore.

Zamislite koliko je snažna ta žeđ za nepravdom, kao gorivom srpskog nacionalnog ponosa da je na tom narativu, preko promjena u Crnoj Gori, sasvim izmijenjena i ravnoteža uticaja i geopolitička refleksija na region. 

No, dobro, Srbija kao fabrika nacionalističkih mitova je opšte mjesto, mene zanima drugi fenomen. Ta druga Srbija, koja je ujedno bila i najveći neprijatelj tog seljačkog etno guslanja po frontovima, odnosno oni mangupi koji su uvijek hrabro gledali u oči i diktatorima i lažnim demokratama, koji su pravili dobru muziku, predstave i filmove, kreirali sjajan imidž regiona, politički besprekorno hodali na pravoj strani civilizacije, motivisali sve nas okolo na borbu protiv kiča, Pinka, turbo folka, krvožednih popova, lažnih mesija, tajkuna, diktatora... Oni kojima se nije moglo dogoditi da “nisu sigurni šta se dešava u Crnoj Gori”. 

Mene zanima gdje je nestala ta Srbija? I zašto osim nekoliko starih vukova i vučica (kojima je Nikolaidis zahvalio sa cetinjskog trga prošle nedjelje) tu scenu danas kobajagi predstavlja ekipa hipstera koja se pravi luda kada treba da se suoči sa konkvistadorskom prirodom naroda kom pripada. Danas, po pitanju Crne Gore, cijela građanska Srbija pada na ispitu! 

Ekipa satirične grupe Njuz.net, foto: mediareform.rs

Veliki sam fan satirične grupe Njuz.net. Za starije i neupućene, to su vam oni koji Kesiću pišu fore. Dakle, jasno vam je, to je oaza normalnosti u Srbiji, besprekorna ideološka banda nemilosrdnih zajebanata sa političkim autoritetima. Duhoviti, hrabri, tačni… Kao da sam primio tešku šamarčinu, koja me ponizila i zapljusnula pesimizmom, kada sam odgledao Njuzov podcast o dešavanjima u Crnoj Gori. 

Pa kaže:

…"Viktore, je l' prelazimo na neku laganu temu?

Da, lagana tema zbog koje ćemo sigurno zažaliti (smijeh).

Koliko sam ispratio, postoje dve strane.

Ha-ha, ono “Crna Gora za početnike”, by Viktor! Meni se čini da postoje barem tri neke strane, da postoji neka strana između, koja nije toliko radikalna, ni u jednoj ni u drugoj…

Jesmo to mi?...

…Postoje dve neke strane koje su više zagrižene i malo više radikalizovane, i postoji, ajde da kažem, ta strana koju ti misliš da postoji…

Ja sam na Facebooku našao par likova iz Crne Gore koji su u fazonu: ja nisam ni u ovom ni u onom, ja sam… (nerazumljivo)

Ja bih voleo da mi budemo ta strana! Ali, da li smo mi onda najgori likovi koji se nisu opredelili…?

To su oni što navijaju, ono - voli Zvezdu i Partizan al' nek pobedi fudbal.

Jedna strana, to su ovi luzeri. To je Milo Đukanović. Oni su izgubili sad vlast posle 120 godina (ha-ha), 

I propao im je sada pokušaj da spreče ustoličenje!

I oni… Jesu oni, jaki? U smislu kao je l' ih ima?

Deluje kao da ih još ima, al' da nisu ni blizu toliko jaki, koliko su mislili neki da jesu, čak neki brojni analitičari koji pišu o ovim dešavanjima na Cetinju kažu da je bilo baš iznenađujuće malo ljudi koji su izašli da podrže tu Milovu ideju.

A sa druge strane, tu su ovi naši!

Tako je brate! (poluironično)

Srbi koji su pobedili u Crnoj Gori, koliko kapiram, i sad Srbi određuju šta će da se desi u Crnoj Gori“.

Ovo su samo neki the best of momenti podcasta istinski dragih Njuzovaca o Crnoj Gori, u toku kojeg nismo čuli nijednu dobru foru. Dobra komedija, koja je po difoltu podešena da bude na “pravoj strani”, uvijek je abolirana od kritike i kritizerstva, nedodiriljiva je i univerzalna.

U suprotnom, dileme, kolebanja i zablude koje vi, Njuzovci, imate, Molijera ili Čaplina bi ostavile na marginama dnevne politike u svojim epohama. Nažalost, ovo vaše izdanje ostaje bolno svjedočanstvo da su i najsubverzivnije subkulturne pojave u Srbiji robovi tog izlizanog kulta spoljnih neprijatelja, na kojeg niste imuni ni vi.

Tako blizu, a tako daleko! Hiljade medija izvještava o belvederskim barikadama, a pošten čovjek u Srbiji, koji zaista želi da zna, nema blagu predstavu o tome što se tamo desilo 

Sukob u Crnoj Gori najmanje je politički, on je civilizacijski. Nije to podjela na Mila i Srbe, kako marićoidni mediji plasiraju. Ali, zašto mislim da vi to već znate? Znate, i to vrlo dobro. Znate i to da je stati na stranu luzera - kako ste nazvali sve nas koji po vrijednostima stojimo na cetinjskoj strani barikada - prevelik teret koji ne želite i ne možete da podnesete u takvoj, šovinizmom napumpanoj Srbiji. 

Znali ste onog trenutka kada ste vidjeli Buksovce iza barikada da je to borba za razum nasuprot crkvenom mračnjaštvu. Znali ste i zbog podrške Čanka i Latinke Perović. Ako vam helikopterom dopremljeni popovi (koji nisu željeli kompromis ni tog jednog jedinog dana) uz Kobre, duge cijevi i pancir ćebad nisu bili povod za zajebanciju, onda vam je bilo bolje da ne otvarate priču. 

Kao Rome nekad, Crnogorce danas u svojoj zemlji ponižavaju. Mi smo nastali u Titovom jajcu. Mi smo Brozova kopilad i komunističke splačine! Jesu li to te fore koje Amfilohija preporučuju kao duhovitog, kako ste ocijenili u podcastu? 

Ne postoji treća strana u Crnoj Gori. To su samo oni koji su dovoljno pametni da se distanciraju od postupaka vlasti, a premalo hrabri da se pobune protiv nje. Iza barikada su stajali svi građani koji vjeruju u društvo u kome svetosavsko pravoslavlje sa svojim nus pojavama ne može biti dominantan društveni standard i moralno etička vertikala po kojoj ćemo živjeti. Zato što imamo među sobom i muslimane i katolike i ateiste i agnostike. Bili za Mila ili ne, vjerovali u bogove ili ne, nešto drugo nas je okupilo tog dana - klerofašizam. Nešto na što ste vi izgleda otupjeli ili ste na njega navikli. 

Mi smo podržali vaš 5. oktobar. Da li ćete i vi naš?

P.S: Pozdravite Zorana Kesića!