Prije nekoliko dana je, najkonkretniji borac protiv ulaska Crna Gore u Evropsku uniju, a posve tragičnim okolnostim po državu i aktuelni ministar odbrane, Dragan Krapović odlučio da zabrani slobodnu novinarsku riječ. Odlučio je, poput svojih idejnih učitelja Miloševića i Vučića, da uskrati pravo na bavljenje svojom profesijom određenim redakcijama, ali i ono mnogo gore i opasnije – zabranio je javnosti da zna i bude informisana.
22
Da budem posve tačan, on i njegov tim su napravili listu podobnih i nepodobnih medija, ove prve pozvali, a drugima zabranili ulazak i pravo na rad u prostorijama ministarstva koje on punoručno koristi a mi svi zajedno plaćamo.
Ali kako svaka nečistoća vrlo brzo ispliva na površinu, baš poput ove koju nosi Morača iz glavnog grada, tako je i ovaj čin eklatantne tiranije dospio u javnost, i to gle ironije baš na toj cenzurisanoj pres konferenciji pred visokim gostom iz inostranstva. Valjda da čovjeku bude jasno đe je i kod koga došao.
Komentar koji je dao ministar je bio: “Imam pravo da ignorišem pitanja ako smatram da nijesu legitimna”. Prvo, nije se radilo o pitanjima već o akreditaciji i sprečavanju novinara da obavljaju svoj posao koji im je Ustavom zagarantovan, osim ako ministar nije postao u međuvremenu vidovit pa je znao šta će ga pitati novinari Antene M, Analitike i TVE. I drugo, ne radi se o nikakvom legitimnom pravu već o najobičnijem ličnom kukavičluku i činu apsolutističke censure i agresije. Sve ostalo je najprizemnija propaganda.
Novinarstvo je ono što neko ne želi da bude objavljeno-sve ostalo je propaganda – George Orwell
Genijalni Orwell je ovim sve rekao, bilo bi suviše dodati i jedno slovo, osim možda podsjećanje da je on napisao i “Životinjsku farmu” koja kao da je pisana za ovaj naš aktuelni trenutak. I tamo su se neke “ugrožene” životinje pobunile protiv vlasti gopodara i zaveli svoju, puno goru, strahovladu.
Inače, u istoriji moderne evropske civilizacije sve tiranije počinju na ovakav način. Prvo se kidiše na slobodnu riječ i intelektualce, a kasnije kada je nestane i kada bude i bukvalno ubijena, puca se na sve koji misle i izgledaju drugačije.
Tamo đe spaljuju knjige, na kraju će spaljivati i ljude – Heinrich Heine
Vjerovatno se ministar Krapović, osim na svoje političke idole, ugledao i na duhovne mentore – Srpsku crkvu u Crnoj Gori. Jer i oni, kao i ministar, vode svoje spiskove podobnih i nepodobnih. Samo što njihova nomenklatura nema veze s nekakvim „legitimnim pravima“. Ne, njihova lista je bogougodnija, hrišćanskija i toplija: tamo protivnici postaju prokletnici, bogohulnici, raskolnici, sektaši, pasiji okoti, đeca zla… i još ponešto što bi i sam Dante u Paklu zapisao s dozom zavisti. Dakle, ministar je očigledno na pravom putu – čovjek je samo prepisao recept: prvo spisak, onda etiketa, pa lagano na lomaču javnog blaćenja. A, poslije đe stignemo, ako stignemo svi.
I, dok je legitimni izvještač sa konferencije za novinare rektorov naci glasnik, a i bogougodan je po standardima mantijaških okupatora, novinari nekoliko redakcija u Crnoj Gori nisu. I to redakcija koje bezmalo da nikada nisu dematovane za svo ovo vrijeme njihovog postojanja. Nisu jer su pisali i pišu istinu, a istina i boli i smeta, pogotova ako ste nastali i stvoreni na Ćosićevoj platformi laži.
Ne vjerujte ničemu dok nije zvanično demantovano.
Nego - neće Milojko dat! Krapovićev formalni šef, a suštinski dosta nebitan lik u životu jednog crnogorskog ministra, rekao je kako je ministar poslao lošu poruku i kako su svi smjenjivi. Ma nije nego!
Znali smo mi to i ranije. Znamo i za toplu vodu, znamo i da je bolje imati nego nemati, čuli smo i da je točak izmišljen – nego ima li nešto konkretno, ili su i ovo seoske priče kao one kada su oko spomenika Hitlerovom egzekutoru pokušali da kolju neke novinare.
Valjda su premijeru sve te priče oko novinara, njihovih prava, pa čak i golog života manje bitne, trivijalne i seoske. Ajde onda da vidimo kako će se nositi sa ovom gradsko-seoskom koja nadolazi poput jesenjih poplava. Da li će i tu isplivati nešto novo ili ćemo gledati sve ono što smo već viđeli proteklih pet godina?
Ono što je izvjesno jeste da ministra Krapovića neće smijeniti. Ni zbog ovog, a ni zbog ranijih radova, jer prosto čovjek-premijer nije nadležan u svojoj Vladi i nema nikakvu moć odlučivanja, a siguran sam i da lično nema ništa protiv „disciplinovanja” neposlušnih. Srećom po nas, pa ministar odbrane ne može samovoljno objaviti rat nekoj državi, ili možda može i to u ovom administrativnom prividu države.
No, dok mi čekamo koji je sljedeći potez ove odbožene, odnarođene i tuđe vlasti, i dok razmišljamo da li će sa dopisa, otkaza, zabrana i cenzura preći u nešto ekstremnije, Evropa ih uredno kritikuje ali i još urednije im pruža ruku u svakoj mogućoj prigodi.
Ili, da se ponadamo da će opozicija napokon uraditi ono njeno od septembra ili oktobra, kako najavi njihov lider prije nekoliko. Valjda se nešto čeka. Ili da zakiši ili da počnu da nam stavljaju žute trake oko ruku i love po ulicima. Samo da ne bude, a kladim se da hoće, kao u onoj pjesmi Željka Samardžića – U novembru biće u decembru…
