Kada je Borislav Pekić, slikajući zlo kroz koje je prolazio tokom disidentskih godina tamnovanja po zatvorima bivše Jugoslavije, uspio da uslika prizore koji svojim univerzalnim jezikom podjednako istinito i aktuelno prikazuju i ovo danas, sigurno nije vjerovao da će to tako zaista i biti.
Da će više od 80 godina od njegovog robovanja, na ovim prostorima, u njegovoj Srbiji i našoj i njegovoj Crnoj Gori biti ugrožena sloboda, egzistencija, pa i život ako si podigao glas protiv NJIH.
Naše društvo je za samo pet godina postalo levijatanom haosa i nesloboda
Nije se tu na aktuelnosti izgubilo baš ništa, a nije ni moglo jer premise su veoma slične. I ono i ovo društveno uređenje koje živimo danas je društvo neslobode i autokratije. I danas, kao i onda, kultura, inteligencije i obrazovanje primorano ćute u odnosu na silu vlasti koja postavlja svoje standarde.
A ti su standardi jednostavni i laki za naučiti i primjeniti – učlani se i ne brini. Ako nemaš dovoljno obrazovanja, fali ti diploma ili si je stekao kroz mukotrpnu borbu sa zamišljenim protivnikom tek nakon petnaestak godina – ne brini, završiće se već nešto.
„Sloboda je teža od zatvora. U zatvoru znaš šta ne možeš. U slobodi nikad nisi siguran šta smeš” – B. Pekić.
I šta je to različito u odnosu na ovo šta živimo danas u ovoj zemlji koju vode klero-nacionalisti, povampireni fašisti, karijerni đuturumi i mlade nadobudne analfabete?
Mi danas ne znamo šta smijemo, a šta ne. Ovo sada je samo privid slobode, zatvorena država u kojoj partitokratske snage optužuju, sude i kažnjavaju u isto vrijeme, a grijeh je uvijek isti – biti protiv.
Naše društvo je za samo pet godina postalo levijatanom haosa i nesloboda. Mi se danas više čak i ne čudimo i zaprepašćujemo, a kamoli reagujemo, kada čujemo da je neko, zvaćemo ga Miki, Ervin, Joko, Jakov..., zaposlio cijelu porodicu na pozicije za koje nemaju nikakvih preferenci, da bi zauzvrat zaćutao, digao ruku, spustio glavu, savio kičmu... kada zatreba ONOM tamo daleko.
I, dok nam do prije, tačno je danas pet godina od 30. avgusta, velika briga bila: Ko je pušio o državnom trošku? kako nam je tadašnji „Nezavisni“ dnevnik Vijesti danima ispirao mozak sa spektakulatnim otkirićem korupcije na najvišem nivou, skrećući nam pozornost sa formiranja političko-medijskog konzorcijuma koji će ubrzo pokazati svoju snagu kada za to dođe pravo vrijeme.
Sada te iste „Vijesti“ pišu o nekim, ne imaginarnim, već stvarnim problemima, kako je neka razularena grupa lokalnih alkosa vođena antipodom Božje dobrote - antipopom Ostojićem, a pod budnom nepažnjom i nebrigom Bečićeve policije, umalo zaklala njihovog novinara i snimatelja. Isti oni danas pišu i staju u odbranu Tee Gorjanc-Prelević, koja je meta najbrutalnijeg napada na NVO sektor u istoriji ove države, dok su juče istraživali sa koje je budžetske stavke otišlo onih famoznih 3,50€ za cigarilose.
I, da me neko ne shvati pogrešno, trebalo je tada istraživati ko je oštetio budžet i za tih par eura, ne pod tim tempom i skrivenom namjerom, ali trebalo je biti istraženo. No, ono šta želim istaći jeste đe nas je sve ovo dovelo i odvelo za samo pet godina.
Đe smo bili, a đe smo sada?
Do 30. avgusta su, sjećate se do mučnine ponavljanog narativa, Srbi u Crnoj Gori bili ugroženi. Da niste nikada bili kod nas i da ste se slučajno zatekli tih pred-avgustovskih dana i čuli šta govore Andrija Mandić i Slaven Radunović, pomislili biste da Srbe po Crnoj Gori love kao na safariju. Da „mučeni“ nemaju 'ljeba da jedu. A tokom tog „mučenja“ njih dvojica su postali jedni od najbogatijih političara u Crnoj Gori.
Toliko su se mučili sa svojim privatnim biznisima da su, manje-više, sve državne institucije poslovale sa njima ne bi li im nekako pomogli jer su ugroženi. Supruge i djeca „velikomočenika“ su za to vrijeme radili u ministartstvima, državnim agencijama i drugim kompanijama i udruženima za pomoć i podršku.
Nakon onog avgustvovskog osv(j)eženja je krenuo, ne imaginarni, već stvarni lov na Crnogorce. Vesna Bratić je prva krenula da „skida glave“ svim direktoricama i direktorima koji nisu bili na litijama ili koji su se „osilili“ da kažu da su Crnogorci u Crnoj Gori. Smijenila je sve koji su imali taj prefiks, vrlo vrijedno i sistematski.
Ovu praksu su nastavili svi, a posebno su se istakle Demokrate u MUP-u i policiji. Takođe veoma sistematično, po spisku za odstrijel a pod krinkom vetinga otkaze su dobijali svi nepodobni. Inače da su veting primjenili na svoje visokopozicionirane kadrove malo ko bi od njih prošao i opšte uslove, kao što su školska sprema i stručnost.
„Gdje se spaljuju knjige, na kraju će se spaljivati i ljudi; zato satira mora govoriti dok još ima papira” - Heinrich Heine.
Nedavno je otkaz u jednoj državnoj službi dobio njihov dugogodišnji službenik samo zbog toga jer su uspjeli saznati da je on poznati crnogorski mimer i satiričar. Do ovog, gestapoovskog otkrića, došao je međunarodni žbir-rektor preko svojih lokalnih žbirova i žbirića. Bravo vam ga majstori – saznali ste nešto što smo svi znali, trebali ste samo da pitate..., mada ne znam da li bi vam rekli jer nije lijepo špijati - Вы меня понимаете?
Tako se danas bori protiv svih koji nisu uz njih i sa njjima ili „u njima“.
Đe smo bili, a đe smo sada?
„Ko jednom nauči da diše kroz ključaonicu, taj više nikada ne poveruje da su vrata zaista otvorena” – B. Pekić.
E, mi smo sada pred tim vratima gospodo, gospođe i Gospode. Imate još malo slobode, koja vam nije i dalje oduzeta, da odaberete da li ćete da gurnete i slomite vrata, ili ćete da dišete kroz ključaonicu..., a možete, ako preferirate, i da punete u istu.
Od vas zavisi. Od vas i od toga kako su vas vaspitali – kao slobodnog čovjeka ili kao šužnja.
