- Sjetimo se samo Josipa Broza Tita i njegove miroljubive koegzistencije, koju ni jedan kreten više ne spominje. To je rješnje - ne dati svoj sistem! I to je suprotno onome što rade Amerikanci, a i Evropa generalno, koji žele da preuzmemo njihov sistem: da obučemo njihove pantalone, da jedemo njihovu čokoladu, da mi, budale, pravimo njihove automobile - sa najnižom cijenom rada – kaže poznati slovenački dramski umjetnik Niko Goršič.
Ovaj autor, glumac i reditelj koji se potpisuje i kao Nick Upper, jedan je od utemeljivača alternativnog pozorišta na prostoru nekadašnje Jugoslavije. U Crnoj Gori svakako je ostao upamćen po režiji komada „Otpad“ Ljubomira Đurkovića za CNP, u kome se prvi put otvoreno govorilo o 90-tim i njenim posljedicama u Crnoj Gori. Sebe ne smatra jugonostalgičarem, već čovjekom koji realno gleda na prošlost. Zato ljevičarske revolucije nijesu rješenje jer se njima „ubijaju oni desni“. No, način na koji je Tito vodio nekadašnju Jugoslaviju, ali i Pokret nesvrstanih je vrijedan pažnje i divljenja.
- Tito je bio predsjedavajući grupi od 130 zemalja u vrijeme kada to niko nije uspio. I svi su to, navodno, zaboravili... Tinjao je Hladni rat - kao što je to danas ponovo slučaj - a on je spriječio da se proširi okupivši 130 zemalja koje se s time nijesu slagale. Nijesu željeli da budu dio Hladnog rata i da se međusobno mrze zato što je to neko drugi rekao. Danas to izgleda ovako: Evropa bi trebalo da napadne Ukrajinu. Ti nisi saglasan s time, ali šefovi država to žele da urade – podsjeća on.
Nisu samo ovakve odluke rezultat udruživanja zemalja na evropskom kontinentu, već i nestanka mnogih karakteristika, ali i takozvanih malih kultura.
- Kada nestane kultura jedne nacije - više nema ni nacije. Šta si onda? Onda si samo običan radnik BMW-a ili Renoa, ili prodaješ njima paradajz... ti si običan seljak. Na kraju krajeva - rob, jer radiš za najmanju platu... To svi znaju, to nije ništa posebno, ali ni jedan državnik ne radi ništa protiv toga. Ni jedan ne kaže: „Oprostite, mi to ne želimo“. Brendovi koji i ovdje postoje - pola treba da ide iz zemlje, jer u protivnom uništavaš svoju poljoprivredu i industriju. Više ništa svoje nemaš i kupuješ najjeftinije. A kada kupuješ najjeftinije, dobiješ najlošije. No, ako ne radiš, ne možeš ni to da kupiš – dodao je Goršič.
Za njega takav princip nije povratak u kolonijalizam, već jedna nova pojava danas svojstvena, očigledno, mnogim malim zemljama.
- Mi se sami nudimo da budemo kolonijalizovani. I to sa zadovoljstvom. Fabrike - odmah kupite, sve! Elektrane, hotele - imamo, daćemo vam po niskoj cijeni ili besplatno. Dođite! I sada, kada oni sve imaju, vidiš kakva je situacija... Ni to nije ništa novo. Svi to znaju i ni jedna država ne radi protiv toga. To znači da je neko potplaćen. I to je vrlo jasno. Neko ko o tome odlučuje biće potplaćen i tako će sve biti završeno... Razlika je samo u tome da će velike zemlje imati sve nas, a ovi naši će imati samo pun džep. Jedan od naših - ili on i još petorica - a svi ostali smo propali. Lako je boriti se protiv toga: samo ne treba da pristaneš – pojašnjava on.
No, Goršič podsjeća da je Tito digao ruku protiv takvih odluka, a za njim je krenulo još 130 zemalja.
- I tada, kada su Rusi imali neki prijedlog, došli bi kod Tita da vide kako će on glasati. Isto tako su radili i Amerikanci. Ali to više niko ne spominje. Kod nas više ni ulicu ne smiješ da nazoveš po Titu. Takav državnik, sve to je uspijevao - bez ispaljenog metka... Kada je umro, onda je zambijski predsjednik Kenet Kaunda rekao „da je Tito bio jedini bijelac koji je došao u Afriku i iz nje ništa nije odnio“. A mi takve ljude više ne poštujemo. Kada bismo danas tamo krali kao Englezi, i mi bi bili veliki – smatra naš sagovornik.
ANALITIKA: Ponovo ste u Crnoj Gori, ovog puta na Festivalu internacionalnog alternativnog teatra – FIAT predstavili ste interesantan projekat „Kako se kali egzistencijalna revolucija“ u čijoj je osnovi i ono što se kod nas dešavalo u drugoj polovini osamdesetih. Da li je nama, ovdje, potrebna neka revolucija, prije svega - ljevičarska?
GORŠIČ: Pitanje je da li nam treba baš ta, jer ako pravimo ljevičarsku revoluciju, onda ubijamo one desne. Ako smo ljudi - takve revolucije više nijesu potrebne, a ako smo budale... Na kraju, revolucije mijenjaju stvari, ali sobom nose mnogo zločina. To smo i vidjeli kroz istoriju, tako da revolucije ne predlažem.
U komadu se radi o - egzistencijalnoj revoluciji našeg filozofa Primorža Repara. On je taj termin preuzeo od Vaclava Havela. U ovoj predstavi, Repar u svom eseju od nekih pola sata obrađuje tu temu. On nam svima utopijski predlaže egzistencijalnu revoluciju koju bi svako od nas sproveo - u sebi. Dakle, moramo prvo nekako da pripitomimo sebe, onu životinju u sebi. Kada to sredimo, onda se, navodno, sve mijenja... Izgleda utopijski, ali lijepe ideje nikada nijesu štetne, na kraju krajeva.
ANALITIKA: Zašto ste baš filozofa stavili na pozorišnu scenu?
GORŠIČ: Ovo je filozofski teatar, jedan novi oblik performansa kojim želim da uvedem filozofa na scenu - ne samo plesače i klovnove, već i neku pametnu riječ. Jer, kada filozofi pišu te svoje stvari za njihove revije, to čitaju opet drugi filozofi koji samo gledaju što je u tome pogrešno, kako je taj neko blesav i kako neko drugi ima mnogo bolje rješenje. Udružili smo se oko ove ideje zahvaljujući komadu koji je Samuel Beket napisao 1982. godine, jer je Vaclav Havel već pet godina bio u zatvoru. U tom kratkom komadu nije baš najjasnije što je Samuel htio da kaže, ali ga je za njega napisao. Evropski intelektualci su htjeli da spasu Havela i - tako su to uspjeli. Eto, da znate, nemamo samo Slavoja Žižeka, već i imamo i Primorža Repara koji priča baš o tome kako bez oružja možemo sve da promijenimo. Rješenje postoji, vrlo je jednostavno. Samo ga treba sprovesti. Ali, koje države će pristati na to - to je druga stvar.
ANALITIKA: Uostalom, sve napredne ideje danas se smatraju utopijskim. GORŠIČ: Naravno, jer to su ideje u kojima nema nasilja, nema oružja. I to je važno. Takve stvari su uvijek moguće, samo moraš to željeti i ljudi moraju da budu spremni na to. A da bi se ti iznutra promijenio, mora da postoji neki sistem koji to podržava. Ako je obrnuto, onda si uvijek sam i uspjeha nema. Zajedno bi mogli veoma jednostavno da napravimo tu promjenu, ali mora da postoji sistem - društvo, škole i slično – kroz koji će da se sprovodi taj jedinstveni cilj. Ako smo s time svi saglasni, promjene su već počele i revolucija je već završena.
Sjetimo se samo Josipa Broza Tita i njegove miroljubive koegzistencije, koju ni jedan kreten više ne spominje. To je rješnje - ne dati svoj sistem! I to je suprotno onome što rade Amerikanci, a i Evropa generalno, koji žele da preuzmemo njihov sistem: da obučemo njihove pantalone, da jedemo njihovu čokoladu, da mi, budale, pravimo njihove automobile - sa najnižom cijenom rada. Svijet je sve to već vidio. Tito je bio predsjedavajući grupi od 130 zemalja u vrijeme kada to niko nije uspio. I svi su to, navodno, zaboravili. Ono što je on radio i sada je moguće i vrlo jednostavno, samo treba da budeš prijatelj. Uspio je da stigne i do onog lidera Centralnoafričke republike koji je bio, kao su rekli, skoro ljudožder – Žan Bedel Bokasa. Bio mu je prijatelj i nije mu govorio što treba da radi u svojoj državi. Kada si dio takve zajednice, logično je da neke stvari posmatraš drugačije jer te niko ne prisiljava. I što je još Tito uradio? Tada je tinjao Hladni rat - kao što je to danas ponovo slučaj - a on je spriječio da se proširi okupivši 130 zemalja koje se s time nijesu slagale. Nijesu željeli da budu dio Hladnog rata i da se međusobno mrze zato što je to neko drugi rekao. Danas to izgleda ovako: Evropa bi trebalo da napadne Ukrajinu. Ti nisi saglasan s time, ali šefovi država to žele da urade. Zanimljivo, zar ne?!
ANALITIKA: Ako su obični ljudi u tako nezavidnoj situaciji, u kakvom je položaju pozorište danas?
GORŠIČ: Položaj pozorišta na tlu bivše Juge je odličan. U Evropi toga nema, jer tamo funkcioniše samo komercijalni teatar. Oni žele da i mi imamo komercijalni teatar i da država ništa ne daje. Jer, Brodvej i Holivud su zakon za sve, pa i naši političari misle da tako treba. Ali, oni ne znaju da kada nestane kultura jedne nacije - više nema ni nacije. Šta si onda? Onda si samo običan radnik BMW-a ili Renoa, ili prodaješ njima paradajz... ti si običan seljak. Na kraju krajeva - rob, jer radiš za najmanju platu. One velike fabrike koje su nekada otvarali u Maleiziji i Indiji, sada sele jer vide da je bolje da se nalaze ovdje, recimo u Crnoj Gori, Sloveniji ili Bugarskoj, a da ljudi rade za iste plate kao Azijati ili neki Afrikanci. To svi znaju, to nije ništa posebno, ali ni jedan državnik ne radi ništa protiv toga. Ni jedan ne kaže: „Oprostite, mi to ne želimo“. Brendovi koji i ovdje postoje - pola treba da ide iz zemlje, jer u protivnom uništavaš svoju poljoprivredu i industriju. Više ništa svoje nemaš i kupuješ najjeftinije. A kada kupuješ najjeftinije, dobiješ najlošije. No, ako ne radiš, ne možeš ni to da kupiš.
ANALITIKA: Evropa i njeni zvaničnici nerijetko se diče time da su uspjeli da sačuvaju raznoliko kulturno nasljeđe ovog kontinenta. Da li je stvarno tako?
GORŠIČ: Evropa je imala sve te kulture - ali u prošlom vremenu. To je postojalo, jer su države postojale same za sebe i na tome radile, jer su htjele da budu drugačije. Od kada su svi u zajednici - Evropskoj uniji, više nije tako. Mada, Englezi su sada izašli i to je po nas srećna okolnost. Ali ostali su Francuzi i Njemci koji ne žele da ti imaš svoju kulturu, jer - oni imaju kulturu! Tebi je potrebno da imaš samo, recimo, nešto kao KIC „Budo Tomović“ i oni će tu dovesti svoje predstave. Ti samo platiš, a oni dovode svoju nevjerovatnu, visoku kulturu. I zašto bi ti uopšte radio? Zašto da vi imate svoje autore? Treba da gledamo Šekspira, jer je najveći, a oni će da ti ga dovedu svakog dana ako želiš. I Getea. I Molijera. Samo - plati! Zato i postoji Britanski savjet, i Gete institut, i Francuski institut koji stalno dovode neke svoje umjetnike. Nisam primijetio da bi bilo koji od ovih instituta odveo neku crnogorsku predstavu u svoju zemlju. Ne, samo oni mogu da dođu kod vas. I to sa nekim grupama amatera - da ne pričamo kakvim...
ANALITIKA: Na našem, južnijem dijelu Balkana, sve češće se otvaraju i kineski i turski kulturni centri. Da li se vraćamo u vrijeme kolonijalizma?GORŠIČ: Nikako. Mi se sami nudimo da budemo kolonijalizovani. I to sa zadovoljstvom. Fabrike - odmah kupite, sve! Elektrane, hotele - imamo, daćemo vam po niskoj cijeni ili besplatno. Dođite! I sada, kada oni sve imaju, vidiš kakva je situacija... Ni to nije ništa novo. Svi to znaju i ni jedna država ne radi protiv toga. To znači da je neko potplaćen. I to je vrlo jasno. Neko ko o tome odlučuje biće potplaćen i tako će sve biti završeno. Evo, i ovaj mogući ugovor o trgovini između Evrope i Amerike - pa svi vide da je to strašna stvar, da je to kolonijalizam najgore vrste, da tu više nema države, ali naše vlade će pristati na to! Trebalo bi ih staviti u zatvor već sada da to ne urade. Slično se dešavalo u Indiji kada tom zemljom zvanično nije vladala Velika Britanija, već neko trgovačko društvo sa svojom policijom i vojnicima. I ovo sada što nam se nudi je isto. Neki smatraju da to nije u redu, ali vlade će ga usvojiti. Zanimljivo, u toj odluci nas više nema. Nema više država - nema više nas.
ANALITIKA: Dakle, elite su svuda iste. One sa Balkana se, očigledno, ni malo ne razlikuju od drugih širom svijeta.
GORŠIČ: Razlika je samo u tome da će velike zemlje imati sve nas, a ovi naši će imati samo pun džep. Jedan od naših - ili on i još petorica - a svi ostali smo propali. Lako je boriti se protiv toga: samo ne treba da pristaneš. Kao tokom Hladnog rata, kada je Tito digao ruku, za njim i onih 130 zemalja. I tada, kada su Rusi imali neki prijedlog, došli bi kod Tita da vide kako će on glasati. Isto tako su radili i Amerikanci. Ali to više niko ne spominje. Kod nas više ni ulicu ne smiješ da nazoveš po Titu. Takav državnik, sve to je uspijevao - bez ispaljenog metka. On nije od onih vojskovođa kao što je bio Aleksandar Makedonski, koji je pokorio cijeli svijet. Ali, i svi oni su bili i vojnici, i prijatelji. Svima je pružio ruku: „Neću ti ništa, ako hoćeš da popijemo nešto - može“. Kada je umro, onda je zambijski predsjednik Kenet Kaunda rekao „da je Tito bio jedini bijelac koji je došao u Afriku i iz nje ništa nije odnio“. A mi takve ljude više ne poštujemo. Kada bismo danas tamo krali kao Englezi, i mi bi bili veliki.
ANALITIKA: Izgleda da smo, na kraju, svi zaboravili sami na sebe.
GORŠIČ: Da, i tome nema kraja. Nema ni sreće. Na kraju si mrtav, ali bezbrižan, dok će ova elita da odseli. Već prave kolonije na Marsu, spremaju je za sebe. Umjesto da srede ovu planetu, okrenu se ekologiji - njih briga! Oni idu gore i ostavljaju nas. Pa, neka - neka lijepo žive. Šteta samo što nema Marsovaca da im malo prave probleme...
Kristina JERKOV
Foto: Duško Miljanić/FIAT
