Salvador Dali u knjizi o svom životu, kaže da je sa šest godina poželio da bude kuvar. Sa sedam – da je Napoleon.
Ja sa šest godina nijesam znao da postojim.
Sa sedam, još manje.
Sa petnaest, želio sam da budem komandir milicije u Ulcinju.
Sa 44, da izađem, uprkos tome što sam tada bio manijak, trafikant i siledžija (što može da potvrdi i Tea Gorjanc, njen muž i pola policije) iz zatvora.
Sa 66, želim da budem BEMAX.
Ozbiljan sam.
Tim prije, što je kod mene sve moguće. Pa, i pravno lice da budem.
RAZLOG?
Nijesam vjerovao Uboviću, a pravio sam se da mu vjerujem, kada mi je onomad kazao da kreću u akciju rušenja Vlade, mog komšije – premijera.
I krenuli su. Inicijativu prema Skupštini, shodno Poslovniku, potpisali su pored njega, još osam vozača bagera, četiri admirača i jedanaest radnika ,,na lopatu“.
Tada mi je kazao da će imati problema da izlobira kod Demokrata i Prave Crne Gore.
Čuo sam kasnije da su se Prava Crna Gora i Demokrate poprilično ustezali, te da se liberal – Pura Popović, najviše opirao.
Kod njega je, preko sporta, vezu našao, jedan od armirača, koji je bio kapiten vaterpolo kluba iz Šavnika, i time je preovladala sportska solidarnost.
Bečić i Prava su bili formalni predlagači, sakrivši sa Bošnjacima, SDP-om, SD-om, DPS-om pravog inicijatora.
I pade Vlada.
Ajde, ne poželi da budeš Bemax.
Koji i dalje, kako reče premijer u jednoj tv emisiji, rade svašta.
Šta treba više od toga, meni, svaštačini.
I nikada Vam ovo ne bihispričao, čuvao bih tajnu, da komšija u toj tv emisiji, nije kazao, da je Bemax oburdao njegovu Vladu.
Komentari ()
