Talasi koji nas ovih dana zapljuskuju iz Evropske unije toliko su intenzivni da su sve prilike da ćemo i mi uskoro postati članica ove nekadašnje Šumanove unije za ugalj i čelik. Srećom po nas, pa gotovo ništa nije zavisilo od nas. Ili, da ne budem baš potpuno ciničan: i da smo gori nego što jesmo, a teško možemo biti, bili bismo pozvani u ovu porodicu razvijenih evropskih država.
17
Momentum je takav da teško može biti povoljniji za nas. Da sam astrolog, znao bih vam tačno reći kako smo napokon izašli iz retrogradnog Merkura i kako se Crna Gora sada ugodno smjestila u Mjesečevu kuću. Za one koji više vjeruju egzaktnim pokazateljima, trenutno se nalazimo u periodu kada evropska administracija od samourušavanja pokušava da se odbrani proširenjem. A Crna Gora je idealna za tako nešto: suviše mala da bi značajnije uticala na evropske politike i dovoljno finansijski nezahtjevna da ne bi ozbiljnije opteretila budžet EU.
Toliko im nije bitno do kojeg smo nivoa demokratizacije stigli da su spremni da progutaju čak i one neostaljinističke zakone o MUP-u, samo da bismo i mi, umjesto Balkanaca, postali Evropljani. Ne smeta im čak ni to što svakodnevno o pristupanju moraju pregovarati sa našim dičnim trojcem euroministara: nepotistom Ibrahimovićem, rusofilom i rigidnim desničarem Ivanovićem i neznavenom Gorčević.
Siguran sam da među sobom komentarišu kakvi li su nam tek ostali ministri i šta oni misle o Evropskoj uniji i njenim proklamovanim vrijednostima kada je ovo troje „eksperata“ ovakvo. Da ih zanima, istražili bi taj klaster i saznali razna čudesa. No, srećom po nas, baš ih briga za to.
Mi smo Evropskoj uniji kao ona zgodna đevojka u koju su se zaljubili na prvi pogled i hoće da je žene po svaku cijenu. Nije ih briga što đevojka ima burnu prošlost, razne veze i nestalnu narav. Ne zanima ih ni to što je šćer razvedenih roditelja Jakova i Mikija, ne mari ni što joj je đed četnički vojvoda, a baba Vučićeva ljubavnica... Ništa to ne smeta jer ljubav, a u ovom slučaju trenutni interesi EU, nema oči.
Datum pristupanja može odrediti Brisel, ali odgovor na pitanje kakva će država ući u Evropsku uniju ipak zavisi od nas
Ali bi makar morala imati uši. Uši kojima bi oslušnula kakvi se vjetrovi spremaju u Crnoj Gori i na Balkanu, kao i koji se sve scenariji pripremaju da „poguraju“ Crnu Goru na njenom evropskom putu. Što se datum pristupanja bude više približavao i što članstvo bude izvjesnije, to će se pojačavati i hibridni, odnosno obavještajno-medijsko-diplomatski uticaj na Crnu Goru.
Srbija - odnosno, moram da se ogradim od ovog „Srbija“, jer režim Aleksandra Vučića nije, ili makar više nije, većinska Srbija - pa ću umjesto toga reći politika Aleksandra Vučića, prva će pokušati da izvrši taj uticaj. Upravo je Vučić taj kojem ulazak Crne Gore najmanje odgovara i koji zna da je naše članstvo, između ostalog, direktna poruka njemu lično.
Do sada su i narativ i zvanična politika Evropske unije bili takvi da se o proširenju uvijek govorilo kroz složenicu „Zapadni Balkan“. Ideja je bila da svi uđu zajedno ili makar da Crna Gora, Srbija i Albanija pristupe istovremeno, kao nekada Bugarska i Rumunija. Međutim, koliko god administracija u Briselu bila slijepa kada se radi o višim interesima, nije mogla da ne vidi sve što se u proteklom periodu dešava u Srbiji.
Prosto je previše, čak i za njih, gledati kako vlast protiv studenata koji traže pravdu šalje huligane, kriminalce i razne probisvijete, dok se nasilje relativizuje ili predstavlja kao spontani odgovor „pristojne Srbije“. Nemoguće je ne dići glas protiv takve politike i, prije svega, ne spustiti rampu pred režimom koji 2026. godine užurbano radi na tome da od beogradskog Trga Republike napravi novi Tjenanmen.
Koliko god tipičan Vučićev glasač bio indoktriniran cjelodnevnim uticajem medija, koji su u ovom trenutku u Srbiji gotovo potpuno okupirani, i koliko god se razni Vučićevići i Marići trudili da tu informaciju spakuju u svoje spinove, neko će se ipak zapitati: kakav je to „ekonomski tigar“, kako Srbiju predstavlja režim, ako je među razvijenim državama Evrope prokužen i ostavljen na margini? Balon laži jednom će morati da pukne.
A da se to ne bi dogodilo, očekujte da se ovih dana po Crnoj Gori razmile razni agenti i plaćenici službi, u mantijama i civilnim odijelima, da kunu, proklinju i kmeče o izdaji. Braniće navodno Kosovo, srpstvo, pravoslavlje, ćirilicu, Njegoša i grobove predaka - sve osim stvarnog interesa građana Crne Gore. Građanima će objašnjavati da je slobodno kretanje, pristup evropskim fondovima, pravna sigurnost i pripadnost razvijenom svijetu zapravo nekakva zavjera protiv njihovog identiteta. Jer gdje prestaju argumenti, počinju preci, svetinje i televizijski specijali u udarnom terminu.
Uključiće i svoje plaćene političare u crnogorskom parlamentu - makar ovo malo što je od njih ostalo. Već se javio prvi među njima, Milan Knežević i, blago tati Vučiću, još ga makar jedan sin sluša kako treba. Zaprijetio je obaranjem Vlade, jer se u njihovom političkom univerzumu stabilnost Crne Gore mjeri isključivo stepenom zadovoljstva Aleksandra Vučića. Ako je Beograd zadovoljan, Vlada može da opstane, ako nije, odmah se otkrivaju „izdaja narodne volje“, ugroženost srpstva i potreba za novim izborima.
Kneževićeva prijetnja zato nije obična epizoda u domaćem političkom folkloru, već najava metode kojom će se djelovati kako se Crna Gora bude približavala članstvu u EU. Ne treba očekivati ozbiljnu raspravu o poglavljima, reformama, institucijama ili ekonomskim posljedicama pristupanja. To bi zahtijevalo znanje, a znanje je u toj politici odavno označeno kao sumnjiv zapadni uticaj.
Umjesto argumenata imaćemo identitetske sukobe, proteste po potrebi, kontrolisane medijske afere, crkveno-političke litije i vanredna otkrovenja o tome ko je izdajnik, a ko patriota. Ako zatreba, pitanje članstva u EU biće predstavljeno i kao udar na Njegoša, iako bi se teško moglo objasniti koje je tačno pregovaračko poglavlje „Gorski vijenac“. Mada bi tu mogla da „uskoči” ministrica Maida i objasni im kako je baš ona, lično, jednom tako, prije nego će postati ministarka u Vladi, izradila luksuzne korice za „Gorski vijenac”...
Cilj neće nužno biti da se Crna Gora trajno zaustavi. Za to možda više nema ni vremena ni dovoljno snage. Dovoljno će biti da se proces uspori, država iznutra destabilizuje i Briselu pošalje poruka da sa nama nikada nije potpuno mirno. Vučićevoj politici nije neophodna Crna Gora koja pripada Srbiji, sasvim joj je dovoljna Crna Gora koja ne pripada sebi, koja se neprestano svađa oko prošlosti i koja nema vremena da odlučuje o budućnosti.
Biće zanimljivo gledati kako će zajedničkim snagama na ovoj agendi raditi Vučić i Rama. Za te, a i druge potrebe, već su angažovali istog savjetnika tako da, ako ništa, makar će ovo približiti te dvije države, jer ništa ne zbližava tako jako kao zajednički interes i neprijatelj.
Zato će ulazak Crne Gore u Evropsku uniju biti mnogo više od administrativnog zatvaranja poglavlja i svečanog fotografisanja pred zastavama. Biće to završni test naše sposobnosti da makar jednom izaberemo sopstveni interes prije tuđih nacionalnih projekata, televizijskih mitova i naređenja koja stižu preko granice.
Evropska unija nas danas možda želi više zbog svojih geopolitičkih potreba nego zbog naših demokratskih dostignuća. To nije naročito romantično, ali međunarodna politika i nije ljubavna pjesma. Problem nije u tome što Brisel trenutno žmuri na naše mane, problem bi nastao ako bismo mi tu naklonost iskoristili da nastavimo da žmurimo sami pred sobom.
Jer, datum pristupanja može odrediti Brisel, ali odgovor na pitanje kakva će država ući u Evropsku uniju ipak zavisi od nas. Možemo ući kao društvo koje je naučilo da razlikuje nacionalni interes od interesa jednog susjednog režima. A možemo se, po starom običaju, saplesti nekoliko metara pred cilj, pa onda narednih dvadeset godina ponosno objašnjavati da nijesmo pali - nego smo samo legli da odbranimo identitet. Aperisani i dogodine - of course!
