Po isteku tog roka, bratija otkopa pokojnika, kosti mu operu u vinu, lobanju mu stave na policu, a ostatak skeleta u zajedničku kosturnicu gde saborno čekaju život budućeg vijeka.
Ako nešto nisam propustio, amandmana na to monaško posmrtno zakonopravilo u međuvremenu nije bilo.
Ali znamo da za simfoniju SPC i nacionalističke kulturnopolitičke elite zakonopravila naprosto ne važe.
Uključujući i ona epidemiološka.
Ja ne spadam među kovid paničare, slažem se, štaviše, sa dr Pulomologovićem (koji mi je sve simpatičniji) da ljudska prava uključuju i pravo da se bude zaražen, pak se neću upuštati u epidemiološki kriticizam.
Tema naše današnje (a možda i sutrašnje) kolumne je skaredna masovna neuroza i kičersko nacionalno jedinstvo u Amfilohijevoj smrti, koja je poslužila za samopromociju pansrpskih uglednika, pri čemu je – da li je moglo biti drugačije – došli i do neizbežnih srpskih podela.
Lobiranje, naime, da nad Amfilohijevim odrom zaupokojno slovo održi i Visoki Vučić – kome se pridružio i NJ. S. – nije urodilo plodom sledstveno je mitropolit položen u kriptu bez Visoke Besede.
Delu CG verništva, sveštenstva i monaštva nije se dopalo ni što je Visoki pre sahrane posetio tzv. Srpsku kuću i tamo održao nebogougodnu govoranciju i što ga je na izlasku iz Srpske – umal grešna mi duša ne napisah „lude“ – kuće kamera uhvatila u društvu Andrije Mandića koje se nečemu iza glasa kliberio. (Da li se Mile Dodik na opelu po običaju češao po guzici, ostaće nepoznato.)
Zvezda sahrane je nesumnjivo bio vikarni pjesnik Matija Bećković, koji je drhtavim, nadaleko čuvenim sonornim glasom odbesedio da se nadao da će biti obrnuto, da je mitropolit, prestavivši se, izneverio njegova očekivanja da će on, mitropolit, biti taj koji će njemu, Matiji, održati posmrtno slovo.
Jer je to – takođe je odglagoljao Matvej – „bila velika čast za sve koje je sahranio poslednjih 30 godina“.
A ruku na srce, sahranio je mnoge, mada nisam siguran da je to, Zoranu Đinđiću, recimo bila čast.
Ne znam ni kako je to primio Visoki Vučić, koji je imao čast da ga blaženpokojnik čak dva puta sahrani. I to za života, što dodatno uvećava čast.
Da supsumiramo.
Cilj tužnog skupa i nije bila sahrana, nego famozno slanje poruke o jedinstvu, čvrstini, rešenosti i ostalim tandara mandarama, ali je – kao i uvek u takvim situacijama – odaslata poruka o totalnoj pometnji, anomiji i dezorijentaciji u koju je utonuo poveliki deo srpske nacije.
Bila je tu i još jedna poruka – biće još sahrana.
