„Crkva je uvek zamena za politiku. Svaka crkva. A naročito ona koja se odriče, kako bi rekao patrijarh Pavle, zavjeta skromnosti. To što kod nas nije regulisano imovinsko stanje crkve, veći je problem. Da su o svom jadu zabavljeni, ne bi imali kad od rada s pastvom da se bave politikom", kaže reditelj Gorčin Stojanović u intervjuu za Analitiku
ANALITIKA: Da li je ovo što se dešava između Srbije i Crne Gore – sa protjerivanjem ambasadora pa srpskim povlačenjem odluke o protjerivanju od strane Srbije - ozbiljna svađa između dvije države ili neka komedija?
STOJANOVIĆ: Nisam stručnjak za međunarodne odnose, a nisam ni dovoljno zainteresovan za razmenu vatre među balkanskim političarima, da bih meritorno odgovorio na ovo pitanje. Imam samo izvestan utisak – čini mi se, gledajući površno na aktere ovog događaja, ako je to uopšte neki događaj, kako je reč o onom što marketinški stručnjaci zovu win-win event: kreiranje nekog događaja koji liči na sukob, ali u osnovi to nije, nego je tek privid, a ishod svima odgovara. Jedni serviraju za ostanak u meču, drugi za popravak svog poljuljanog imidža. Ali, nije isključeno, s obzirom na nedovoljno kompetentnu kadrovsku situaciju u skoro svim oblastima javne uprave, da je neko nešto besmisleno lanuo, pa je aktiviran krizni menadžment. Kako god bilo, beznačajno je i kratkotrajno. Suštinski – glupo.
ANALITIKA: U Crnoj Gori boravite i poslovno i privatno, vezani ste i za BiH jer ste tamo rođeni, Srbiju ste odabrali za život: što nedostaje regionu da počnemo da se uvažavamo, poštujemo i živimo normalno?
STOJANOVIĆ: Kao i u Makedoniji koju obožavam, Sloveniji gde sam kod kuće, a o Hrvatskoj da ne govorim – neki meni najbliži ljudi su tamo. Ne znam šta nedostaje regionu. Ja i moja porodica, rekoh li, letujemo ili radimo s radošću u Hrvatskoj i Crnoj Gori. Čitam literaturu i gledam teatar iz svih pobrojanih sredina. O hrani ne smem ni govoriti – vidi se, isuviše. Prostije rečeno, izvestan broj budala može me sprečiti za izvesno vreme, ali mi domovinu ne mogu uzeti. Moj je otac, recimo, maturirao u Podgorici – on je tako i zvao Titograd kad sam ja bio mali, jer se tako zvao u njegovo vreme – i bio je pun priča koje su važan deo moje životne poputbine. I sad će to meni neko uzeti? Neće. Znam da nisam odgovorio na vaše pitanje, ali nemam univerzalan, opštevažeći odgovor – zagledaš se u svoje srce, pa ćeš ga tamo naći. Mator sam ja da bih čekao da se pûk prizove pameti.
Ostalo sve piše kod Njegoša. U ,,Luči”. A što nema tamo, ima kod Marka Miljanova. Dakle, malo zdrave samozapitanosti i malo više čojstva, i sve će biti ok".
ANALITIKA: Četvrt vijeka od Dejtona se ništa nije promijenilo u BiH, sada su pobijedili neratni lideri da li je to nagovještaj da BiH ide novim pravcem?
STOJANOVIĆ: Teško je to reći, bez punog, svakodnevnog uvida. Ne znam da li bi neki širi okvir, kakva je bila Jugoslavija, a sad, koliko je moguće nazreti budućnost, to može biti EU, bio zgodan. Čini se da bi. A opet, razgovarate s nekim ko polazi od sebe: ja sam luzer, napustila me domovina, pa je sad u srcu, a izgubio je bitku s nacionalistima. Možda zato što se nije dovoljno džilitao, a nije hteo da ode. Kako nisam navikao da budem u bilo kakvoj većini, i kako se uvek neudobno osećam u takvoj situaciji, ja svoju luzersku poziciju podnosim kao činjenicu.
Dakle, nacoši su pobedili, ali su, ispostavilo se –nacoši po definiciji uskogrudi i pomalo glupavi, te kao takvi nisu u stanju da naprave održive strukture i sve im se neprestano rasipa u rukama. Otud ti „trajni provizorijumi” kakve su, s blagim izuzetkom Slovenije, sve državice nastale raspadom velikog provizorijuma zvanog Jugoslavija. Ta je država bila kakva je bila. Raspala se krvavo. Da nije – i to je paradoks – ne bi je se sećali više nego što se Česi i Slovaci sećaju Čehoslovačke. A sad ja postavljam pitanje – da li se uistinu raspala? Ako jeste, zašto je i dalje nacošima tako nerešiv problem?
Otud moje saznanje, a neko će reći – smela teza – da se Jugoslavija uopšte nije raspala. To što ne postoji fizički, ne znači da ne postoji. Ne u srcu, rekoh li – to je domovina, nego kao politička činjenica koja i dalje izbezumljuje one koji veruju u države, nacije i vere više nego što je to normalno. Ostalo kod Lenona, u ,,Imagine”. Ne bih imao ništa bolje dometnuti.
ANALITIKA: Od raspada SFRJ crkva je polako zauzimala mjesto u javnom životu, sada je postala i politički igrač u Crnoj Gori, a u Srbiji i spona sa Rusijom. Da li je to posljedica jednopartijske države u kojoj smo živjeli 50 godina?
STOJANOVIĆ: Nije. To je posledica lošeg obrazovanja u državi u kojoj smo živeli pedeset godina. Naročito lošeg verskog obrazovanja. Osobito kod verskih službenika.
ANALITIKA: Zašto je SPC postala politički faktor?
STOJANOVIĆ: Zato što je to politici odgovaralo. Crkva je uvek zamena za politiku. Svaka crkva. A naročito ona koja se odriče, kako bi rekao patrijarh Pavle, zaveta skromnosti. To što kod nas nije regulisano imovinsko stanje crkve, veći je problem. Da su o svom jadu zabavljeni, ne bi imali kad od rada s pastvom da se bave politikom. A najviše je do pastve – ako im ne smeta svakovrsna neskromnost i sva nepočinstva koja iz tog odstusva proizilaze, ko sam ja, beznadežno verski ravnodušan, da im sudim"?
Maradona je bio cio jedan svijet
ANALITIKA: Veliki ste poznavalac fudbala, da li je Maradona stvarno bio najveći igrač svih vremena?
STOJANOVIĆ: To je manje važno pitanje. Maradona je bio ceo jedan svet. I cela jedna epoha. U mom veku, a ja sam duboko u drugom poluvremenu svog jedinog života, takav se više neće roditi, niti toliko trajati. Pitajte me za dvadeset godina, ako preživim. Ako ne preživim, onda vredi ovaj odgovor: Maradona je stvar srca, a ne mozga, pa čak ne ni tela i duha.
