Hiperpovezani, a hiperusamljeni.
Postali smo kvaziselebritiji svakog dana svog života.
Čemu? Zbog koga? Zbog sebe?
Ako da, to je tužno. Ako zbog drugih, još je tužnije.
Pažnje gladni i jadni, žedni, žudni, željni.
Provlačimo se kroz filtere. Snimamo, montiramo (se). Kačimo. Lažemo. Lažiramo. Krademo.
Dijelimo ali samo ako ne treba ništa da damo.Dopadamo se. Pratimo...
Pravimo se važni.Da neko ne pomisli da uživanje nije maksimalno.Da nismo nedajbože kul.
Da Taj momenat nije besprekoran. Uzvišeni momenat samopromocije koji treba da akumulira odobravanje; dodvoravamo se (opštim očekivanjima). Uz podignut palac (valjda) preživljavamo. Uz ikonice izražavamo osjećanja.
Nadmećemo se, u napućenosti i napučenosti.
Svi sve uzimamo, znamo, imamo za pravo.
Namećemo se.
Imamo mišljenje. I sve nas ima mišljenje.
Mnogo smo hrabri onlajn.
I sve uplašeniji uživo.
Ma mi više nemamo veze s vezom.
Sa sobom ponajprije. Sa čovjekom do sebe.
Sa prirodom. Sa djetetom.
Sa hranom.
Nestala je u neutaživoj želji da se pokažemo. Prikažemo. Sadašnji trenutak je izgubljen, to je naš problem. Što živimo u prošlosti ili u digitalnoj stvarnosti, ne i u s a d a š nj o s t i. Nismo svjesni.
Nismo prisutni.
Mi smo ekran & ego.
Da li su naši telefoni pametniji od nas, i ko tu koga koristi.
Dozovimo se.
