Ne postoji ništa što je izvan politike i svako ko misli da je to neki drugi posao, ne može da shvati da je i ekologija politika, i zdravstvo, i briga o rođenoj djeci, i školstvo... sve je politika. Prema tome, ako ne učestvuješ u tom životu, ako ga ne kreiraš, to znači da ćeš biti zaveden, eksploatisan i da će šanse za život tvoje djece biti smanjene. To je neophodnost bavljenja politikom, ističe glumac Branislav Lečić.
On je u intervjuu Portalu Analitika rekao da se nada da će doći vrijeme u kojem ostvarivanje ličnih ambicija neće biti jedini motiv ulaska u politiku, već da će ljudi početi da je posmatraju kao javno dobro.
„To, naravno, izgleda utopijski, ali tvrdim da čovjek nije u životu da brine samo u se, na se i poda se, nego i da malo razmišlja o nekim stvarima koje ostaju njegova nedovršena priča i čežnja koju nosi. Mislim da će takva vrsta zrelosti donijeti i rezultat koji se zove briga o kulturi“, naglašava Lečić.
Poznati srpski glumac predstavio se preksinoć barskoj publici ulogom slikara Marka Rotka u duodrami „Crvena“, u režiji Danila Marunovića, koja je otvorila februarski repertoar Zimske scene „Barskog ljetopisa“.
ANALITIKA: Nobelovac Džon Kuci kaže da je poezija – i uopšte umjetnost – šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog vijeka mladima bila najautentičniji vodič kroz život, a da je danas izgubila tu ulogu. Jeste li saglasni s tom ocjenom?
LEČIĆ: Umetnost? „Imamo umetnost da ne bismo stradali od istine“, kaže Goja. Ako sam ja umetnik pa počnem o tome da govorim, ispašće da branim ono što radim. Zaista mislim da bi se bez umetnosti teško mogla podneti ova stvarnost. Neko misli da je kultura samo kućno vaspitanje, ali ja mislim da je nešto mnogo složenije – sfera interesovanja, misli koje pratiš, odnos prema drugima, odnos prema pojavama, prema životu, vrednosnom sistemu... Lično smatram da bez umetnosti nema života.
ANALITIKA: „Crvena“ govori o slikaru koji balansira između svojih životnih i umjetničkih principa i finansijski primamljive ponude. Da li ste nekada bili u njegovoj koži? Jeste li tokom karijere bili prinuđeni na neke kompromise?
LEČIĆ: Jedan moj prijatelj je rekao: „Da, da, kompromisi, ali nikada sa suštinom“. E sad, svako treba da „provali“ šta je to suština za njega. Ne treba čovek da izda svoje biće. Ne treba da se ponizi, da se oseti bazično izneveren, bez obzira na silu koja je oko njega – da li mu je ona uterala strah u kosti, da li je to priroda ucene koja odlučuje o njegovoj egzistenciji ili čak o okolini, o porodici... Mislim da čovek mora da sačuva tu granicu, da bude tolerantan, mudar, da se snađe, da pokuša sve, ali da nikada ne napravi onaj suštinski kompromis – da izgubi veru u sebe.
Uvek se ujutru treba pogledati u ogledalo i upitati: jesam li još uvek čovek? To je moja teza i držim se nje. Nikad sebe nisam izdao, a bio sam na ivicama. Mislim da je život ratnički i borilački sport, tako da je sasvim logično i normlano da se nađeš u takvoj poziciji. Ali da ne izdaš sebe, da budeš čovek, da prosto znaš to – što si.
ANALITIKA: Kako gledate na kulturne politike u našim zemljama? Zašto se za kulturu danas izdvaja tako malo novca i zašto vlasti nisu svjesne njenog značaja?
LEČIĆ: Ma kakva vlast, nemojte biti naivni... Vlasti uopšte ne zanima kultura. Njih zanima da se malo pokažu, da daju malo oduška, da, tako, eto, i mi imamo kulturu. Tako je bilo od komunizma, pa se to nasledilo preko dece i unuka. Političari, nažalost, gledaju samo da se što duže zadrže na vlasti.
ANALITIKA: Možemo li reći da je taj problem evidentan mahom u državama koje pate od nedostatka demokratije?
LEČIĆ: Pa to je sigurno. Međutim, taj manir nije ukinut ni tamo gde su demokratije stabilne. Ali tamo su se bar stabilnošću demokratija osvojile institucije koje su trajne i koje su, u tom smislu, ne baš tako dodirljive kao što su to naše institucije. Ovde svako misli da od njega sve počinje i on, kao paša ili spahija za vreme Turaka, hoće apsolutnu poslušnost. Uvek se pitam zašto. A kad se to pitam, malo razmislim, i vidim – što je više straha, to je više mogućnosti za krađu.
ANALITIKA: Bili ste ministar kulture u vladi Zorana Đinđića, čemu Vas je naučio taj politički izlet?
LEČIĆ: Naučio me mnogo čemu. Svako ko danas tvrdi da ne mora da se bavi politikom, on verovatno misli na postojeće stanje, na kaljugu koju su političari napravili – da bi svako čestit ko se u to umeša ispao svinja. Političari su to namerno napravili. Politika je apsolutno neophodna, ne postoji ništa izvan politike i svako ko misli da je to neki drugi posao, ne može da shvati da je i ekologija politika, i zdravstvo, i briga o rođenoj deci, i školstvo... sve je politika. Prema tome, ako ne učestvuješ u političkom životu, ako ga ne kreiraš, to znači da ćeš biti zaveden, eksploatisan i da će šanse za život tvoje dece biti smanjene. To je neophodnost bavljenja politikom.
A šta sam naučio? Prvo, sagledao sam pravi karakter politike. Njegoš kaže: „Ko na brdo, ak` i malo, stoji / više vidi no onaj pod brdom“. Moglo bi se reći da jako dobro vidim. Znam ih sve, znam kako dišu, znam im kičmeni i krvni sastav, mene ne mogu da prevare. Mislim da takav procenat ljudi treba da raste.
Ne treba da se varamo, da ne prepoznajemo da su lične ambicije nekada možda jedina svrha političkih angažmana. Nadam se da će doći doba kada takvo nešto neće biti osnovni motiv, da će ljudi javnu i političku delatnost shvatati kao dobro za sve. To, naravno, izgleda utopijski, ali tvrdim da čovek nije u životu da brine samo u se, na se i poda se, nego i da malo razmišlja o nekim stvarima koje ostaju njegova nedovršena priča i čežnja koju nosi. Mislim da će takva vrsta zrelosti doneti i rezultat koji se zove briga o kulturi.
Kulturno biće je emancipovano biće i ono, ako hoćeš da glasa za tebe, treba da se posebno animira istinom i argumentima. A nekulturno biće može da se zavede pretnjom, potkupljivanjem, mitom... Pošto u takvom stadu uspevaju oni koji su primitivni, sebični i ambiciozni da lukavstvom postignu svoj lični rezultat ili ostvare grupni interes, onda oni ne žele kulturu.
ANALITIKA: Koji su dometi trenutnih protesta u Srbiji? Kako gledate na izjavu vašeg kolege Nikole Koja, koji je kazao da će napustiti zemlju ako protesti ne uspiju?
LEČIĆ: Ne mogu da komentarišem nešto što je lično njegovo, u to ne mogu da se mešam. Ja ne mogu da napustim zemlju zato što su moja deca tu, i ne bi ni sanjao o takvim stvarima. Nešto je u meni borilačko, boriću se dok dišem za vrednosni sistem iza kojeg stojim i koji prenosim deci. Nadam se da će to jednog dana biti dominantan sistem u celoj državi.
Protesti o kojima me pitate su izraz nezadovoljstva i oni rastu. Da li će doći do tačke u kojoj će oni okupiti i one zavedene, hipnotisane – videćemo. Da li će narod „provaliti“ da ne može da se egzistira s jednom istinom i da ona nikad nije dovela do ozbiljnog rezultata ni u čemu, nego samo do propasti i još većeg i dubljeg pada u rupu u kojoj smo već duže, nego da će konkurencija različitih misli dovesti do pravog rešenja. To rade pametni ljudi, pametni narodi, oni koji čuju druge. Pozicija koja poštuje opoziciju jer zna da je neophodna – ta zida demokratski sistem. Ona koja prezire opoziciju i naziva je neprijateljem, ta ne može da slavi demokratiju nego apsolutizam, kao što imamo prilike da vidimo.
