Kritičar, kolumnista, prevodilac, urednik i suosnivač Partizanske knjige jedan je od onih glasova na regionalnoj kulturnoj sceni koji žele više i bolje kako za umjetnike, tako i za njihovu publiku.
- Mislim da čitaoci svakako imaju, uslovno rečeno, „poremećenu sliku“ izdavaštva. Kada uđete u neku veliku knjižaru, vidite samo one šarene naslovnice, ali najčešće ne i pravu sliku o tome šta sve knjižara sadrži. Veoma teško se dolazi do informacija - pojašnjava on.
Ne čudi zato što je moto izdavačke kuće koju je 2015. godine osnovao sa Srđanom Srdićem - „Vjerovati, čitati, boriti se“, a temelji se „na principima partizanskih metoda borbe“. Drugačije se, smatra Vladimir Arsenić, ne može živjeti u ovom trenutku.
- Bilo nam je veoma bitno da se ideološki suprotstavimo establišmentu koji u Srbiji veliča četništvo, rehabilituje Dražu Mihailovića, Nikolu Kalabića i ostale bandite koji su zasluženo trebalo da ostanu na smetlištu istorije. Na žalost, to se sada ne događa i Srbija nije jedina u tome. Tu je situacija katastrofalna i nama je bilo bitno da unaprijed, samim imenom ustanemo protiv toga i dignemo glas. Ne možemo ništa veliko da promijenimo, ali makar možemo da im smetamo - poručuje on u intervjuu za Portal Analitika.
ANALITIKA: Sve češće ste u Crnoj Gori. Uz to, Partizanska knjiga je neko ko nam, kao mali izdavač, saradnjom s piscima širom regiona otvara puteve da na drugačiji način sagledavamo i regionalnu i svjetsku književnost. Koliko su bitni mali izdavači u ovom trenutku? Jer, ne treba zaboraviti da veliki izdavači, poput Lagune, štampaju sve, pa je čitalac taj koji mora da dobro poznaje situaciju i zna što želi.
ARSENIĆ: Kao mali izdavači - glupo je reći - ali, zaista smatramo da su izuzetno bitni, jer nisu mali po značaju, već po obimu produkcije. Ne mislim pritom samo na Partizansku knjigu, već i na izdavače tipa OceanMore u Hrvatskoj, LOM u Srbiji, te Buka koja već prerasta u nekog srednjeg izdavača, ali promoviše izuzetno važne naslove iz regionalne i svjetske književnosti. Na Internacionalnom sajmu knjiga u Podgorici je, recimo, i MeandarMedia - respektabilini izdavač iz Hrvatske kojeg ne mogu da nazovem velikim, a koji je objavljivao fantastične knjige iz hrvatske, regionalne i svjetske književnosti.
Smatram da je budućnost u malim izdavačima. Veliki izdvači pokrivaju previše stvari i mahom rade prema tržišnom principu. Konkretno, Laguna kupuje prava na veliko, štampa knjige na veliko i ima više od 300 izdanja godišnje. Ja im se zaista divim! Pritom, ne želim to da vrednujem kao da Laguna radi nešto loše, ili kao da mi radimo nešto bolje... Ali, ako želite da profilišete kulturnu scenu i određenu kulturnu politiku, za to su neophodni mali izdavači. To se pokazalo ne samo u regionalnom, postjugoslovenskom isksustvu, nego - na primjer - i u Španiji, gdje je došlo do pucanja velikih izdavača. Pojavili su se brojni mali izdavači koji su se profilisali, i upravo kroz njih se proširio dijapazon i kontakati s različitim kulturama.Bilo bi strašno da mali izdavači ne postoje i da su svi veliki poput Lagune. Opet kažem, Laguna objavljuje izuzetne knjige, ali i gomilu naslova samo zbog prodaje, a nije baš da je sve to kvalitetno. Mali izdavači imaju priliku da se baš profilišu i tako kvalitetom nedomjeste kvantitet.
ANALITIKA: Iz godine u godinu raste broj izdanja u regionu, ne samo onih koje objavljuju mali i veliki izdavači, već i onih koji na svoju ruku objavljuju što hoće ili čega su autori. Da li taj „nekontrolisani“ dio tržišta može čitaocu da „poremeti sliku“ što se stvarno dešava u izdavaštvu?
ARSENIĆ: Mislim da čitaoci svakako imaju, uslovno rečeno, „poremećenu sliku“. Kada uđete u neku veliku knjižaru, vidite samo one šarene naslovnice, ali najčešće ne i pravu sliku o tome šta sve knjižara sadrži. Drugi je problem i nedostatak nezavisnih, malih knjižara u cijelom regionu. Sada postoje samo knjižarski lanci iza kojih su veliki izdavači koji guraju ono čime se trguje. Tako je slika o tome što je, zapravo, izdavačka produkcija - poremećena. Veoma teško se dolazi do informacija.
U slučaju samizdata, koja su nerijetko autorska u ograničenom broju primjeraka, tih izdanja ima dosta, ali je pitanje na koji način stižu do čitalaca: da li prolaze kroz knjižarske lance, ili „izdvači“ to rade na potpuno drugačiji način. Pada mi na pamet grupa mladih pisaca u Sarajevu koji svoje knjige prodaju na biciklu: štampaju o sopstvenom trošku i prodaju knjige tako što ih svojim čitaocima i kupcima dostavljaju biciklom. To je veoma zanimljiv koncept.
Uostalom, postoje stepenice kako izdajete knjigu. Ne može neko da vam donese rukopis u Wordu, vi ga pretvorite u PDF i pošaljete u štampariju, nego to mora da prođe određeni proces. Mi smatramo da je on bitan, da za njega treba više vremena i da mu zato više pažnje posvećuju mali izdavači u odnosu na velike.
Ono što je politika Partizanske knjige, jeste da za svako izdanje postoji urednik i neko ko je odgovoran da knjiga izgleda onako kako treba. To se pokazalo kao veoma dobro i praksa je od koje nećemo odustati. S druge strane, problem velikih izdavača jeste da što oni - ne uvijek i ne nužno - procese lekture, provjere ili kvaliteta prevoda, uređivanje, zanemaruju na uštrb kvaliteta izdanja. Prosto mi se čini da mali izdavači rade minucioznije, pa im treba više vremena i produkcija je mnogo manja. Ali, zato imaju više vremena da se posvete određenim segmentima izdavanja knjige.
ANALITIKA: Ovim ste, na neki način, opisali ono što se proteklih godina dešava u obrazovanju širom regiona. Sve više se teži kvantitetu - broju različitih diploma, a sve manje na kvalitetu onoga što primaju - prije svega djeca i mladi - kao informaciju. Da li je normalno, kada izlazite iz takvog obrazovnog sistema, da ćete čitati ono što je manje zahtjevno, da ćete manje tragati i da ćete uzeti što se nudi na prvoj polici?
ARSENIĆ: Potpuno je tačno. I to nije ni slučajno, niti naivno. To je jedna užasno komplikovana politička „igra“ koju nam kapitalizam tako servira da bi nas što više „oštetio“, „orobio“, učinio podobnim za nekontrolisanu potrošnju i da budemo nekontrolisano eksploatisani od strane sistema, velikih firmi...Kada se „nakačimo“ na Facebook misleći da je neka dječija, zabavna igra (koju lično često koristim), u stvari postajemo žrtva jedne specifične manipulacije. A to kreće upravo od obrazovanja, pa se reflektuje na kulturu, i onda dalje. Bez kvalitetnog obrazovanja ne može da postoji kvalitetna kultura, kao što ni bez kvalitetnog zdravstva ne može da postoji kvalitetan narod, građani.
Svima nama je bitno da imamo dobro zdravstveno i socijalno osiguranje, dobro obrazovanje i kulturu. To čini narod svjesnijim, nezavisnijim, slobodnijim. Sva ta tri segmenta u ovim našim postjugoslovenskim državama lagano prelaze u privatne ruke ili se sistematski uništavaju. I onda dobijete narod koji je - izvinjavam se - polulud, poluzbunjen i nezdrav, i tim više podložan manipulacijama.
ANALITIKA: U odnosu na nekadašnju Jugoslaviju, da li smo danas ovako „razjedinjeni“ podložniji tim „bolestima kapitalizma“? Da li smo primorani da prihvatamo mnogo više od nekih velikih centara, koji imaju izgrađenu demokratiju, društvo, kulturu?
ARSENIĆ: Apsolutno, i - ne nudi nam se nikakav izbor. Kada se pojavio film „Godzila“, reklama je bila „The size does matter“ - „Veličina je bitna“. U jednom trenutku je ovu teritoriju zaposijedalo 22 miliona ljudi i to se zvalo SFR Jugoslavija (nekome se to sviđa, nekome ne, ali nije ni bitno). Nikom se nije svidio rat, nadam se. Meni lično nije. Da ne ulazimo u uzroke rata i teorije zavjere, jer ih nema; ne može niko da vas natjera da ubijate druge ako to nećete, a mi smo to očigledno htjeli.
Dakle, u jednom trenutku smo bili kompaktna cjelina koja je imala masovnost. Na žalost, mi mislimo da su ti brojevi nebitni, a izuzetno su bitni. Kad su nas rasparčali, postali smo prosto podložniji nekoj vrsti unutrašnje korupcije koju kapitalizam neprekidno vrši, jednog bukvalno sistemskog truljenja, da bi se došlo do toga da postanemo društva u kojima se nudi jeftina radna snaga, kojima se uvaljuju proizvodi sa isteklim rokom trajanja ili nekvalitetni, društva koja mogu da se eksploatišu i pritom dodatno manipulišu pseudo-slobodom koja vlada na društvenim mrežama, internetu, u tim našim divnim šoping molovima, staklenim zgradama...
Ne izmišljam toplu vodu, to su stvari koje je samo dovoljno da se promisle i - čini mi se da su tačne, da ne bude da sam kategoričan. Zaista mi se čini da je sve to smišljeno, nije to slučajno.
ANALITIKA: Na tom tragu, da li je i Partizanska knjiga dobila naziv zbog vječnog otpora?
ARSENIĆ: Upravo tako. Naša ideja nije samo glorifikacija partizanske borbe, odnosno Komunističke partije Jugoslavije i njene uloge u Narodno-oslobodilačkom ratu - mada jeste i to. Naša ideja bila je ideja „partizanske borbe“, upravo tih malih dobro organizovanih grupa na granici s gerilom.S druge strane, bilo nam je veoma bitno da se ideološki suprotstavimo establišmentu koji u Srbiji veliča četništvo, rehabilituje Dražu Mihailovića, Nikolu Kalabića i ostale bandite koji su zasluženo trebalo da ostanu na smetlištu istorije. Na žalost, to se sada ne događa i Srbija nije jedina u tome. Ali, što me briga što rade komšije? Meni je bitno što rade u mom šoru. Tu je situacija katastrofalna i nama je bilo bitno da unaprijed, samim imenom ustanemo protiv toga i dignemo glas. Ne možemo ništa veliko da promijenimo, ali makar možemo da im smetamo.
Interesantno je da i na sajmu u Podgorici dolaze ljudi sa vrlo ambivalentnim odnosom. Kada vide ime izdavača, neki su oduševljeni, neki su prilično skeptični, a neki okrenu glavu s gnušanjem. To je slika i prilika društva u kome živimo. S ovim nazivom koji imamo, na Balkanu bi „Partizanska knjiga“ - odnosno imenica „partizan“ i njeno značenje - trebalo da stoji kao neka zvijezda vodilja. Naprotiv, to se pomutilo i tome treba stati na put. Ili barem pokušati.
ANALITIKA: Da li su „obični ljudi“, onaj sloj koji je nekada bio obrazovan i znao da izrazi svoj stav, sada dovedeni u situaciju da i sami okreću glavu od svega „partizanskog“, jer im je na neki način servirano da moraju da žive u drugačijem sistemu?
ARSENIĆ: Ljudima je servirano da moraju da žive u drugačijem sistemu, da je ono prije bilo pogrešno, a da je ovo pravo. U mojoj mladosti, a to je druga polovina 80-tih, nama je kapitalizam zaista djelovao kao nešto superprivlačno i superlijepo. Taj konzumerizam i rokenrol su bili zanimljivi.
Ali sada, „godine su prošle pune muka“ pa smo shvatili da je to bila šarena laža. Mada, čini mi se čini da to i nije tako, već se paradigma u svijetu potpuno promijenila. Stvari sada i djeluju i jesu potpuno drugačije. Kapitalizam više nije ono što je bio u tom vremenu Hladnog rata. Ljudi jesu dovedeni pred svršen čin. Više nemate „win - lose“ ili „win - win“, već samo „lose - lose“ situaciju. Još ako prate medije koji ih bombarduju „preispitivanjem“ prošlosti - koje je lažiranje prošlosti - u tom očaju prosto povjeruju pričama. I dolazimo do toga da je revizionizam opšte mjesto.
ANALITIKA: Da li nam je budućnost regiona - kako u izdvaštvu, tako i svim društvenim segmentima - svijetla ili je „tamni vilajet“?
ARSENIĆ: Dovoljno sam star da znam da je bliže „tamnom vilajetu“... Svi sada dobijamo slike onoga što se dešava u Španiji, u Kataloniji. To je stvarno slika današnjeg svijeta i to je strašno. Pogledajte samo što se dešava i sa svim radničkim štrajkovima i protestima - koji su više nego opravdani - na koji način se guše, na koji način se ljudi podmićuju. I čini mi se da budućnost zaista nije svijetla.
A kao stanovnik i građanin Srbije - s našom vladom i našim prošlim vladama, a čini mi se i svim budućim - stvarno neće biti mnogo bolje. Doći će do još većeg raslojavanja građanskog svijeta, takozvanog srednjeg sloja, iako su i oni zapravo gnusni jer je upravo taj svijet iznio onaj prljavi rat sa velikim oduševljenjem, i to ne želim da glorifikujem.
Prosvećeni ljudi sve više nestaju i postajemo prilično otupjelo društvo sa velikim klasnim razlikama. A to ne vodi ničemu dobrom.
Kristina JERKOV
Foto: ISK/B. Rakočević
