Naravno, ovo je knjiga i za ćerke - da ne propuste činjenicu da barijere treba preskakati, a ne pred njima stajati.
Ovo je knjiga o onome što nas sve ponekad ili stalno žulja i boli, ali možda nismo svesne gde je problem, tako da je ovo način da osvestimo te stvari.
Ovo je knjiga o tome koliko je važna podrška. Zato je ovo knjiga za sve prijateljice, prijatelje i partnere - životne i poslovne.
Svako ili svaka će se naći u nekoj od slika iz knjige jer se ona upravo i bavi time - situacijama i dilemama u koje nas život stavlja.
I stvarno, svako, aposlutno svako ko bude u rukama držao ovu knjigu prepoznaćete se u nekoj ili u nekoliko slika, priča.
Ovo je prva slika iz knjige u kojoj sam se ja prepoznala:
- Prije par godina sam održala govor o pitanju polnih razlika pred par stotina zaposlenih u Fejsbuku. Nakon govora, odgovarala sam na pitanja koliko mi je vrijeme dozvoljavalo. Kasnije tog popodneva, vratila sam se za svoj sto, gdje je mlada žena čekala da razgovara sa mnom. „Danas sam nešto naučila“, rekla je. „Šta?“ pitala sam, osjećajući se dobro pošto sam mislila da će mi objasniti koliko su je moje riječi dotakle. Umjesto toga je rekla: „Naučila sam da držim podignutu ruku.“ Objasnila je da sam pri kraju razgovora rekla da ću odgovoriti na još samo dva pitanja. To sam i učinila, a zatim je ona spustila ruku, kao i sve ostale žene. Ali, nekoliko muškaraca je i dalje držalo podignute ruke. Pošto su ruke još mahale, odgovorila sam na još neka pitanja koja su postavljali samo muškarci – piše Šeril Sandberg.
Ta dignuta ruka, nekako je simbol i moje, novinarske, profesije, tako da ova priča “gađa” i moje privatno i moje poslovno ja.
Pogodila me jer s godinama shvatam koliko sam puta sam u životu i profesiji spustila ruku pre vremena.
Poslednji put letos, na sastanku sa Džudi Tong, jednom od potpredsednica Alibabe. Ta, biznis grupa, je između ostalog najveći azijski e trgovac i promenila je način trgovanja u Kini.
Tokom posete novinara iz 16 zemalja centralne i istočne Evrope Kini obišli smo i Alibabu i dobili priliku za razgovor sa Tang.
Bila sam tačno preko puta nje, iako nisam sela za sto za kojim se vodio razgovor. Mesta za stolom uglavnom su popunile moje muške kolege. Ja sam stajala tik uz kameru i snimatelja Prve televizije. Imali smo milion pitanja i Tang je posle nekog vremena rekla da će odgovoriti još samo na dva. Moja je ruka bila podignuta, a pre mene digao je kolega iz Letonije, koji je sedeo za stolom na istoj strani kao i Tang. Ja sam, vizuelno, bila u prednosti jer je Tang bila tačno nasuprot. Pozvala me da postavim pitanje, ali ja sam rekla da je kolega digao ruku pre mene. Okrenula se da ga nađe i on je postvio svoje, moram reći ne naručito interesantno pitanje. U to je “uleteo” sa svojim pitanjem kolega koji se sedeo do njega, ne čekajući red. Kad sam, konačno, zaustila da izgovorim svoje, Tang je samo svima zahvalila i rekla da su to bila dva pitanja. Onda se okrenula prema meni i uz osmeh izusitila jedno “izvini”.
Tako to ide u životu i poslu.
Zato mi je važan bio i deo iz knjige gde Sandberg opisuje odgovor tehničke direktorke kompanije Cisko, Padmašri Vorior na pitanje - šta je najbitnija lekcija koju je naučila iz grešaka koje je počinila u prošlosti.
Ta pamentna žena rekla je kako je odbila mnoge prilike na početku karijere misleći da nije baš za to školovana ili da nema dovoljno iskustva u nečemu. Sada, kaže, zna da morate prihvatati prilike i preoblikovati ih tako da vam odgovaraju, a ne obrnuto.
Nadam se kako sam i sama napravila korak napred u tom pravcu.
