U sukobu smo sami sa sobom, rekla bih. Nerealna očekivanja, nejasan stav o sebi i svojim mogućnostima, a trudimo se da u očima drugih dosegnemo neke nesrazmjerne visine, kao da smo iz Njegoševih „pantola ispali”.
Poljuljani međuljudski odnosi, mržnja na svakom ćošku, prazne riječi koje odzvanjaju kao eho i ono što mene, odavno, muči... kako imati realan pogled na svijet, kada živimo u laži? Lažu nas na svakom koraku, svakoga dana, nesvjesno i mi počinjemo da lažemo i stvorismo društvo koje se temelji, upravo, na laži. Da, mi smo stvorili taj svijet!
Izdvajaju se, priznaćete, nasmijana lica na društvenim mrežama u zagrljaju sa nekom njima „dragom“ osobom, koju su do prije par minuta od fotografisanja ćuškali, ućutkivali i sprdali se nečemu što nije vrijedno pomena, a sa kojom, prije toga, danima nijesu progovorili ni riječ. Hmm, ništa vam nije sveto... Citati Bukovskog i Andrića – mrtva trka, ali, primijetili ste, nekim njihovim obožavaocima „hvali“ pismenosti... Obrok, koji se plasira javnosti, mora biti na nivou, da je dopadljiv za oko, da odaje utisak prestiža, da se vidi da košta i da im tamo neko na tome zavidi, a već treći mjesec nekom „mučeniku“ šalju poruke da će mu vratiti ono 20 eura, koje su lani uzeli, čim im „legnu“ neka sredstva iz inostranstva. Neka, hvala! Draže mi je jesti malo prigorelog 'ljeba, čija mi se garava, donja korica lijepi za prste, i starog skorupa. Da, ja sam ga ispekla, ali „splamće“... prenio me je san.
Tu su i „markirani“ kućni ljubimci, ali, gle čuda, i njima treba pažnja. Nije im dovoljna činijica granula i druga vode, treba tu i ljubavi, dragi moji... A da, zaboravih, vi nemate vremena! I još nešto da vam kažem, u mnogim azilima možete naći te umiljate šapice, te sjajne okice, koje u meni izazivaju lavinu sreće, ali i neke čudne sjete jer im svima ne mogu pomoći. I da, to ništa ne košta.
Eeee, dolazimo, sada, do moje omiljene „nedoumice“. Sramota... Šta je za vas sramota?
Da li je sramota ukoliko obujete blago izlizane cipele od prošle godine? Ili, pak, obučete par dana zaredom istu jaknu? Čujem, sramota je ako neko „drži“ životinje. Mene nije! Iako trenutno nemamo ništa „živo“, nikada neću zaboraviti staru kozu Rogu, od koje smo, sestre i je, pomuzle toliko varenike, da smo danima kuvale pudinge raznih ukusa i bile presrećne - male, buckaste i crvenih obraza. Śećam se i njenog žgoljavog jarića Laza, kojem dugujem zahvalnost što sam bila u strašnoj kondiciji... Miliji mu je bio jedan list sa komšijske šljive, nego moje, donekle malo, ali ubrano sa mnogo ljubavi, naručje svježe đeteline.
Imali smo i jednog konja, đed mu je nađenuo ime Vihor, nije nam dao da ga jašemo i čuvao ga je samo kada ide na saučešća. Ali, nijesmo ni mi „od juče“. Vihorovu ljubav i odanost plaćali smo kockama šećera. Volio ih je, mada se i ljutio kad ih više nema. Ne pitajte me kako sam to saznala, dovoljno je da vam kažem da mi desno koljeno „igra“ uvijek kada hoće neki gazap. Shvatili ste, gicnuo me je.
Imala bih vam ja štošta pričati na ovu temu, „čačnite“ me neđe kad se vidimo... No, da se vratim ovoj započetoj... Čini li se vama da je veća sramota piti kafu sa nekim, a kad se rastanete reći da je smarač, ili, ne daj bože, popljuvati po svemu što taj neko jeste, a da ste pritom već dogovorili termin druge kafe? Ili se potajno i podlo smijati nečijoj budalastoj ideji, a hrabriti ga da hita ka tom cilju? Da li je i vama upitna ljubav na koju su se vječno zakleli, a šalju istu poruku na 10 adresa, pa đe upali? I da li je lijepo ostaviti dijete samo da spava, a izaći u grad i „po'vatati se“ sa maloljetnim „parašem“? Laži i prevara sve više, a ljubavi u naznakama.
Kad već pomenuh pare, mislite li i vi da su one zašle u svaku poru društva i da su pokretač svega? Izdaju se prijatelji, rođaci, kumovi, do groba zahvalni žiranti, komšija preko čije lične smo kupili smederevac na rate, a koji uvelike „tutnji“ u pomoćnoj zgradi... Izdaju se supružnici, kolege, neuki u ljubavi... i to za sitne pare.
I kad malo bolje razmislim, milo mi je što sam čudakinja... Glavom u oblacima, nogama čvrsto na zemlji. I ne treba mi taj lažni život... Hvala vam na priganici.
Autorka teksta je magistrica političkih nauka
foto: lamag
