Za poslednjih nekoliko meseci, otkad traje odbrana svetinja i Amfilohijeve privatne imovine, nastao je čitav niz popularnih pesama religiozno-posedničke inspiracije, koje su odmah ušle u narod. Na sve strane se ore novi kondaci, akatisti, irmosi, katavasije, stihire i tropari koji slave Božje ime i imovinu koja Mitropoliji crnogorsko-primorskoj donosi milione evra godišnje, bez plaćanja poreza. Dragana D. Mirković, dirigentkinja hora beogradskog manastira presvete Bogorodice Trojeručice, napisala je prkosnu pesmu “Ne damo svetinje”, koja je postala nezvanična himna političkih protesta nevešto zaodevenih u litije. U refrenu ovog hita svetosavskog bunta i pravoslavnog otpora pesnikinja jasno poručuje: “Ne damo svetinje koje slave Božije ime, / ne damo svetinje jer su naše od davnine! / Ne damo Svetinje, naši preci su ih digli, / i sa njima do Nebeskog Carstva stigli”.
Nije baš najjasnije ko se krije iza ovog prvog lica množine kojem svetinje pripadaju, i to od davnine, mada neki hermeneutičari pretpostavljaju da se misli na srpski narod. S tom opaskom ne bi se složio državni katastar, ali pravi pesnici gledaju mnogo dalje i više od profane ovozemaljske logike, pa vide i nevidljivu stvarnost nedostupnu običnom oku ili mikroskopu. Primenom sličnog perceptivnog postupka, pesnikinja je došla do zaključka da su svetinje digli naši preci. Budući da akatist stiže iz Srbije i Beograda, kao dar pobunjenom pravoslavnom življu u susednoj državi, ispada da su hramove u privremeno otcepljenoj Crnoj Gori gradili Beograđani, Novosađani, Leskovčani, Nišlije, Šapčani – svi osim Crnogoraca. Takav zaključak možemo pripisati raspojasanom korišćenju pesničke slobode zarad višeg ideala – posrbljavanja sakralne baštine u Crnoj Gori, kako bi se ova odmetnica od matice vratila u okrilje majke Srbije i pomajke Rusije.
Ko i zašto ratuje protiv Boga?
U pesmi ima tragova i juridičkog shvatanja religijskih tema koje je moderna teologija odavno prevazišla, ali nešto od tog shvatanja po kojem Bog kažnjava grešnike kišom od ognja i sumpora sačuvalo se u duhovnoj poeziji za litijaše. Pesnikinja dobronamerno upozorava šta čeka one koji bi da raščiste pitanja crkvene imovine: “Teško onom ko ratuje protiv Gospoda, / Takvog uvek stigne kazna, ljuta nevolja”. Istine radi, treba priznati da je mnoge koji su ratovali protiv Gospoda stigla kazna još na ovom svetu. Recimo, Ratka Mladića i Radovana Karadžića, koji su godinama ubijali, spaljivali, streljali, granatirali i snajperisali Božja stvorenja – stigla je sudska kazna Haškog tribunala, baš kao i njihovu brojnu sabraću po oružju i genocidu.
Ipak, bojim se da pesnikinja ne misli na njih, pogotovo ako imamo na umu da satanski dvojac uživa podršku crkvenog vrha, a ne bi me čudilo ni da ih jednog dana proglase za svetitelje. Kad su mogli popa Milorada Vukojičića Macu, četničkog koljača koji je ubio tek nekoliko civila, zašto ne bi i ovu dvojicu čiji je svetiteljski učinak bio nesravnjivo veći. Jasno je da pesnikinja misli na one koji su doneli Zakon o slobodi vjeroispovijesti, a njeno mišljenje dele i razni klerici, koji su na dotične pristalice zakona već bacali kletve i anateme. Pesnikinja samo daje lirski izraz osećanju, koje je Predrag Popović, sveštenik iz Velike Plane, izrekao u nadahnutoj prozi na litiji u Podgorici: “Oni koji budu glasali za ovaj zakon, oni koji budu spustili ruke za to da se ukine, oni neka bolje da se nisu rodili, jer će gledati seme kako im se zatire, jer će se sramno govoriti ime njihovo, jer će iz bratstva i rodbine biti izbačeni, jer će se van groblja sahranjivati kao oni nečastivi koji su sami sebi život oduzeli.”
Odmah moram da kažem – i pesnikinja i pop su u pravu, o čemu postoje brojna istorijska svedočanstva. Na primer, sve poslanike koji su u Parlamentu Francuske 1905. godine glasali za Zakon o razdvajanju crkve i države stigla je Božja kazna i ljuta nevolja. Naime, svi su odavno mrtvi, što dovoljno govori o tome šta Bog misli o njihovom demonskom zakonu. Usput budi rečeno, sve crkve u Francuskoj sagrađene pre te famozne 1905. godine pripadaju državi, a ne crkvi. Većina najznačajnijih francuskih crkava, kao što su katedrala Notr Dam, katedrala u Šartru ili katedrala u Ruanu, pripadaju državi još od Francuske revolucije, dakle nekih 230 godina. Kad odbrane srpske svetinje u Crnoj Gori, litijaši bi mogli da prošetaju do Francuske, da pomognu Francuzima u povratku veri otaca i ispravljanju teške istorijske nepravde.
Opet smo u litijama i pred litijama
Velika pravoslavna fešta s pevanjem i pucanjem u pravn poredak nije mogla da prođe bez “Beogradskog sindikata”. Ovaj patriotski sastav za odbranu srpstva od zlog sveta napravio je pesmu “Sviće zora”, iz čiste hrišćanske ljubavi i blagodarnosti prema pobunjenom vernom narodu – “u znak zahvalnosti našoj braći i sestrama iz Crne Gore, što su nam pokazali kako se ljubavlju i slogom brane vera, nasleđe i ljudsko dostojanstvo. Miroljubivost i ostala nežna osećanja nisu ih dugo držala, jedva su pretekla do četvrtog stiha, a onda su se vratili starom dobrom militarizmu: “U odbranu Svetinja milom, silom primoran /Uvek je najcrnje pred zoru, a mi ko u stroju”. Ko o čemu, “Beogradski sindikat” o strojevima, vojskama, ratnicima, vitezovima, samurajima, armijama i ostalim smrtonoscima.
Da parafraziram Slobodana Miloševića, koji je onomad branio svetinje po okolnim zemljama: “Opet smo u litijama i pred litijama. One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene…” Daće Bog Mars da im molitva bude uslišena. I “Beogradski sindikalci” imaju direktnu komunikaciju sa nevidljivim realnostima, pogotovo sa zagrobnim svetom: “Preci nas zovu da vratimo slobodu / Stopu po stopu, svedočimo slogu”. Koji su preci u pitanju, u pesmi nije precizirano.
Ako se setimo poslednjeg slučaja kad su Srbi bili složni, početkom devedesetih, kad su se okupili oko ideje svesrpskog ujedinjenja u “oveću Srbiju”, reklo bi se da su se našim poetama sa onog sveta javili pomenuti balkanski kasapin, Zdravko Tolimir, Vlajko Stojiljković, Nikola Koljević, Milan Babić, Milan Kovačević, Mile Mrkšić, Simo Drljača i ostali upokojeni branitelji svetinja na terenu. A možda se iz groba oglasio i jedan od idejnih tvoraca odbrane svetih srpskih zemalja, otac nacije i hip-hop naracije Dobrica Ćosić. Ko god da se poetama ukazao u utvari, njegova poruka je jasna i glasi: “Sve srpske svetinje u jednoj državi!”
Cijela je Crna Gora srpska (država)
Ratničko raspoloženje ne pušta naše pesnike, što dovodi do protivprirodnog bluda između hrišćanske askeze i paganskog militarizma, odakle ne može da se izrodi ništa dobro. O tome svedoči stih: “U podvigu smo do kraja. Ovo je Sparta!” Podvig je pojam iz asketike i označava borbu sa demonima i sopstvenim strastima kako bi se monah upodobio Bogu, a to nema nikakve veze sa antičkim gradom-državom. Pogotovo ako se setimo da je Sparta bila maksimalno militarizovana te da zbog toga nije imala velike pisce i mislioce, za razliku od Atine i ostatka helenskog sveta, na čijem je nasleđu sagrađena potonja civilizacija. Biće da je upravo to razlog simpatije koju “Beogradski sindikalci” gaje prema Sparti. A zapravo misle na Crnu Goru kao “srpsku Spartu”, samo za pridev nije bilo mesta u stihu, zbog manjkave metrike. Nisu samo svetinje srpske, već je i cela Crna Gora srpska, što bi rekao generalni sekretar Predsedništva Srbije Nikola Selaković – “klasična srpska država”.
Hip-hop pesnici pokazuju i jasnu svest o tradiciji, stupajući u dijalog sa prethodnicima. To je vidljivo u stihovima: “A opet nama kažu, deci novog veka / Da nijedna vrednost više nije sveta”, gde je reč o parafrazi poznate rodoljubive pesme Milana Rakića “Na Gazimestanu”, to jest stihova “Danas nama kažu, deci ovog veka, / Da smo nedostojni istorije naše”. Nema tu pravog pesničkog dijaloga, pre je reč o doslovnom prihvatanju poruke i ideologije koja je i izrodila Rakićevu pesmu. Naši branitelji svetinja verovatno ne znaju da je na tu Rakićevu pesmu odavno odgovorio Miloš Crnjanski stihovima:
“Slavi, i oklopnicima, nek umukne poj. / Despotica svetih nek nestane draž. / Gladan i krvav je narod moj. /A sjajna prošlost je laž”. Ovakve poezije nam fali danas, dosta nam je patriotskih budnica, udaranja u ratne bubnjeve i talambase, koji su nas i doveli do propasti. Ali, našim rodoljubima propasti nikad dosta, nikako da se nasite sunovraćivanja sopstvenog naroda. A i zašto bi kad njih to ne pogađa, oni ionako žive bolje od ogromne većine tog naroda, u koji se kunu i kojem šalju svoje pogubne poruke.
Nadahnuto pravoslavno stvaralaštvo Dragane D. Mirković i “Beogradskog sindikata” nije ostalo neprimećeno niti nenagrađeno. Odmah su postali prave zvezde među svetosavcima, akatist “Ne damo svetinje” pevaju desetine hiljada ljudi, a tropar “Sviće zora” već ima oko milion I po pregleda na Youtubu. Našim poetama njihovo duhovno tvoraštvo nije donelo samo popularnost kod široke publike, već i nagradu od mitropolita Amfilohija, koji je i Draganu D. Mirković i “Beogradski sindikat” odlikovao Zlatnim likom Svetog Petra Drugog Lovćenskog Tajnovidca.
Da se brane svete srpske otadžbine…
Za razliku od ratnog zločinca Vojislava Šešelja, koji je isto odlikovanje od Amfilohija dobio za “kosovsko rvanje” i borbu protiv Haškog tribunala, “Beogradski sindikat” je odlikovan “za nadahnute pjesme, revnost i brigu za majku Crkvu i sastradalnu ljubav posvjedočenu kroz pjesme ‘Dogodine u Prizrenu’ i ‘Sviće zora’, posvećene odbrani svetinja u Crnoj Gori i na Kosovu”. Dobro čini i dobru se nadaj, lepo kaže narodna mudrost. Poezija “Beogradskog sindikata” ostavila je snažan utisak i na crnogorske vlasti, pa su im zabranili ulazak u zemlju i vratili ih sa granice. A možda su ih samo preusmerili ka Prizrenu, pošto su već obećali da će tamo otići.
Pored ovih ekstremno popularnih songova, ispevan je čitav niz pesama o litijama i odbrani svetinja od đavola. Duet “Angelika” oglasio se pesmom neskrivene poruke “Crna Goro, srbska Sparto”, u kojoj sve vrvi od srpstva, pa se kaže: “Bratstva brojna srbska tu su, sokolovi i orlovi: / Vasojevići i Cuce, Banjani i Pivljani, / Piperi i Drobnjaci i još mnoga Hrista djeca”. Gde li nestade onih 45 posto Crnogoraca sa popisa? Izgleda da u Crnoj Gori žive samo Srbi, pa nije ni čudo što je od milošte zovu “srpska Sparta”. Na istom tragu je i mladi pevač Stevan Sekulić, s hitom “Litija”, čiji refren poziva na borbu: “Ustanite, ustanite, nema nazad više, sine, / sad je vreme da se brane svete srpske otadžbine”.
Toliko o mirnim litijama, koje imaju čisto verski karakter. Čim se dohvatiš srpske varijante pravoslavlja, u roku odmah završiš u nekom ratu za teritorije. Mada u Sekulićevoj pesmi nije baš jasna ova množina, niti šta bi sve spadalo u “srpske otadžbine”. Crna Gora svakako, Kosovo se podrazumeva, [bh. entitet] Republika Srpska takođe, ali možda pevač misli i na deo Hrvatske, pa čak i na Severnu Makedoniju. Što bi rekao patrijarh Irinej, vrhovni komandant svih pravoslavaca: “Gde god žive Srbi, to je Srbija.”
Pojavio se i kondak “Ustala je Crna Gora”, čiji je tekst pisao Slavko Perošević, a izvode ga razni izvođači: grupa “Stara Srbija” te narodni umetnici Miodrag Blizanac I Marko Basica. U pesmi “Ljutu bitku biju đeca srpske Boke”, lirskom subjektu teku suze s lica kad vidi “kako vjeru brani srpska Podgorica” te se ređaju skoro sva naseljena mesta u Crnoj Gori koja su, normalno, srpska i brane srpske svetinje. Pored novonastalih prigodnica, na litijama se pevaju i stari pravoslavni hitovi, među kojima je najpopularniji “Oj, Kosovo, Kosovo”.
Ne posustaje “Oj, Kosovo, Kosovo”
O Kosovu i kosovskim junacima se najčešće peva, uprkos tome što se litije održavaju u Crnoj Gori, ali se poju i obe himne zloglasne Jedinice za specijalne operacije – “Hriste Bože” i “Ponovo gori Nemanjića plamen, stasaju momci tvrdi kao kamen”. Nekad su ove pesme inspirisale na pokolje, a danas nadahnjuju na odbranu svetinja. Šta ti je moć poezije! Posle litija se zapeva I stari hit “Od glave Zete do grada Spuža”, sa pozivom na ubijanje Turaka (ili oslobođenje od Turaka, što reče pesnički nastrojeni Ratko Mladić) i pripevom koji zvuči kao vojna komanda: “Udrite braćo, srpstvo je naše!”
Čudnovato je to religiozno nadahnuće: sedne poeta da napiše duhovnu pesmu, a posle dva stiha završi u političkoj propagandi, obuzet ideologijom koja je devedesetih godina sejala smrt svuda oko sebe. U eseju Događanje Boga Ivan Čolović lucidno primećuje da “ono što slave i od neprijatelja brane kosovske pesme u folklornom stilu, nastale u vreme Miloševića i koje oni sada slušaju na litijama u Crnoj Gori, nije pravoslavna vera, nego srpska nacija, i da su svetinje o kojima je tu reč svetinje srpskog nacionalizma kao svojevrsne političke religije” te da je “jezikom ove političke religije” napisana i glavna parola protesta, i njegova himna.
Čolović zaključuje: “Nedavanje o kome je tu reč preuzeto je, da ne kažem prepisano, iz pesme ‘Oj Kosovo, Kosovo’, koja se, kao srpska narodna pesma, poslenjih dvadesetak godina često izvodi u sklopu kulturno-umetničkog programa raznih nazovi patriotskih skupova u Srbiji i u kojoj se poručuje: ‘Ne damo te Kosovo! To je naše uvek bilo, od davnina ostalo!’ Tome mogu samo da dodam kako je iz iste pesme prepisan i naslov i refren ‘Beogradskog sindikata’: u originalu stoji ‘Sa Kosova zora sviće, sviće, sviće novi dan’, a u ‘sindikalnoj’ obradi ‘Sviće, sviće rujna zora’. Ako se po ovakvom jutru dan poznaje, dana neće ni biti. Na to bi moglo da se nadoveže i poetsko pitanje jednog pravog pesnika, Vojislava Despotova: “Kakve li će biti noći kad naiđu crni dani?”
Bakali i vinokrčmari, a ne duhovnici
Kad smo već kod pravih pesnika i duhovne poezije, današnjim šatro braniteljima svetinja bi mnogo bolje bilo da čitaju šta su srpski klasici imali da kažu na ovu temu. Ako im je nadrealista Aleksandar Vučo pretežak sa poemom “Ćirilo I Metodije”, u kojoj razara “recipročnu telesnu i duhovnu trampu” crkve i države, neka zavire u romantičara Đuru Jakšića i pesmu “Kaluđeri”, koju vredi navesti u celini: “Gled’o sam vam metanije, / Kad varate Boga živa; / Gled’o sam vas, gde se pije, / Gde se jede i uživa. // Sluš’o sam vas, kad kunete / Svoje stado, svoje verne, / I kad tajni prizovete, / Licemerni, licemerne! // Gled’o sam vas — ne da nisam, / Kad razbludom usplamtite; / Gled’o sam vas, ne da nisam, /Licemerni, upamtite!”
A mogli bismo da se vratimo još dublje u prošlost, do Gavrila Stefanovića Venclovića i njegove pesme “Duhovnici”: “Ovo je sveštenikom rečeno, a nije kamenu… / Doista, bakali I vinokrčmari, / A ne duhovnici! / Na vranu konju sadioci / S dvomerilom ceneći / Zakon za dinar i po dva — / Što rad sledi za njima smrtna kosa!” Da ironija bude potpuna, ovo je napisao čovek koji je po zanimanju bio – sveštenik. A osim toga, bio je i propovednik, iluminator, ikonopisac, prevodilac, pisac i pesnik, koji je živeo u XVII i XVIII veku (1680-1749). Napisao je oko 20.000 stranica, a od toga nam je dostupno tek nekoliko stotina u knjizi Crni bivo u srcu, koju je priredio Milorad Pavić.
Da je vernicima srpskog nacionalizma koji se kunu da su čuvari tradicije zaista stalo do kulturnog i sakralnog nasleđa, do sad bi Venclovićevo delo bilo dostupno čitaocima, umesto što čami u arhivima skoro tri veka. Narod koji se ovako nehajno i prezrivo odnosi prema najvećim vrednostima sopstvene kulture teško da može da govori o odbrani bilo kakve sakralne baštine. Zato se na litijama, zapravo, i ne brane svetinje, već jedna propala, neljudska, zločinačka ideologija, koja je ubijala ljude, rušila sakralne objekte i spaljivala biblioteke. Ko se nje uporno drži, tome zora nikada neće svanuti.
