Piše: Jelena Jegdić
Pre nekoliko dana, koleginica mi je dobronamerno predložila da se preko vikenda zabavim odlaskom na Pena Party. Zabava na bazenu bila je praćena nekim od velikih domaćih zvezda, među kojima se najviše buke napravilo oko Mije Borisavljević, „ribe najjače u gradu“, kako sebe naziva. Zapitala sam se u čemu to grešim kada očigledno podsećam na tipičnog predstavnika svoje generacije, ljubitelja narcisoidnih, plitkih tekstova, umesto na nekoga ko je otišao na dva dana Beer Fest-a zarad nečeg više od piva.
Sve češće uhvatim sebe kako se distanciram od svojih vršnjaka. Ukoliko je neko sposoban – a većina jeste - da u slobodno vreme svojom voljom peva o devojci ’kao na Playboy posteru’ radije nego o onoj što je krase ’oči boje vena, boje Dunava’, verujem da u njihovoj psihičkoj konstituciji nema ničeg privlačnog za mene.
Pa eto, i taj Beer Fest nije bio onoliki beg od svakodnevice kao što to obično biva. Navikla sam da junaci večeri budu noviji regionalni sastavi, poput prošlogodišnjih Siddharte, čije samo ime govori o čemu bitnijem od neobaveznog seksa. I mada je to dominantna tema domaće muzike nekoliko godina unazad, sa izgubljenim gaćicama Goge Sekulić i aspirinom Seke Aleksić, postojali su nekada i bolji načini, daleko intrigantniji i prijatniji, da se o tome govori. Sama činjenica da smo ove godine morali iz zimskog sna da probudimo veterane poput Riblje Čorbe, Kerbera ili Alena Islamovića jasno nam stavlja do znanja da je vreme smislene muzike na ovim prostorima na izdisaju.
Ove godine nas je najviše okupio Bajaga, kao prošle Crvena Jabuka, a atmosfera na Keltima je bila daleko iznad uobičajenog ’bilo je super!’ – pre bi se moglo opisati kao apstraktno osećanje jedinstva sa svima oko sebe kroz pesme o alkoholu i nedostižnim devama (eto, može se postići i jedno i drugo!). Pa ipak, ’moderni’ deo programa bio je više nego nezadovoljavajući, sa par srećnih izuzetaka. Bad Copy su, kao i uvek (večito isti, večito monotoni) pevali o kafi i podsmevali se stvarima koje sami predstavljaju, dok Dubioza Kolektiv sanjaju da im „ne treba posao, nemaju cilj, prst u uho, nemaju potrebe za tim“... Svi srećni izuzeci, kao što su The Dibidus sa svojom suprotnom filozofijom da „nikad nije sve u svemu, ni u medu, ni u mleku“ padaju tako daleko u drugi plan ovakvih događaja da zainteresovani ljudi poput mene od senke „velikana“ kova Ajs Nigrutina jedva mogu da se snađu u mraku.
Bendovi poput Čoveka Bez Sluha i Six Pack-a mogu se tek u prolazu čuti na umirućim radio stanicama, daleko bilo da se pojave na besplatnom letnjem festivalu gde ih toliko ljudi može čuti. Počeli su kao andergraund sastavi, i dalje su andergraund – ja sama čula sam za njih zahvaljujući nekolicini savesnih duša koje čuju dalje od nikad bitnije rasprave između dve silikonske dive – Cece i Karleuše.
Naravno, bilo je i ranije bitno kako neko izgleda – glam rock nije nastao iz čistog hira, već iz preteranog nezadovoljstva sobom – ali nikada do danas nije to bilo presudno. A sve to upravo zbog radija koji polako izdiše pod jastukom vođenim rukama MTV-ja i Pinka. Slušanje je pre nekoliko decenija bilo umetnost, strast, uživanje. Danas je postalo neinteresantno i teško – neophodnost maštanja prilikom slušanja reči i tonova postaje isuviše težak zadatak za generaciju čije bi oči najradije gledale bivše kafanske pevačice dok verno predstavljaju poentu svoje pesme ’Kokoška’ o, pogađate, dami u noćnoj akciji čiji su atributi izvođačici preoteli dečka. Nekako smo došli do trenutka kada je intelektualno podobnije slušati o besu zbog prevare kroz ’Ta zove te u sitan sat i fura žvaku baš glupu a kad vas dohvatim ja’, nego uz ’Iskreno, toplo, moje poslednje zbogom, k’o kišno nebo kad se našminka dugom...’
A opet, brat mi je danas prišao i upitao me imamo li još kaseta (tih izumrlih stvorenja) Crvene Jabuke, pored pet koje je već držao u rukama, moleći me da mu sa interneta skinem pesmu ’Tugo, nesrećo’. I verujem da baš taj naslov najbolje predstavlja stanje u koje su zapali inertni umovi generacije koja ima sve na tacni, pa joj se omilio tanjir.
(Autorka je studentkinja prve godine Filozofskog fakulteta u Begradu, odsjek psihologija. Za Portal Analitika objavila je tekst o etici slobode u Njegoševom „Gorskom vijencu“)
