„Ambalaže se razlikuju po tome koliko su inertne - hemijski neaktivne i drugačije reaguju u kontaktu sa proizvodom. Staklo se obično smatra 'zlatnim standardom' za ambalažu jer ne stupa u reakciju sa sadržajem", kaže Marija Koradini, profesorka kvaliteta hrane na kanadskom Univertzitetu u Guelfu, za BBC na srpskom.
U hemiji, pojam inertno označava supstancu koja ne stupa lako u hemijske reakcije sa drugim elementima ili jedinjenjima, izuzetno je stabilna i otporna na promjene.
„Ako, recimo, Koka-kola treba da zadrži ugljen-dioksid i reskost, bolje se očuva u staklenoj boci. Svaku plastičnu bocu tretiramo kao polupropustljivu i poslije određenog vremena može da padne nivo ugljen-dioksida iz tog pića", objašnjava Tanja Petrović, profesorka Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, za BBC na srpskom.
Staklena flaša ima dugu istoriju
Prvi slučajevi komercijalne upotrebe staklenih boca za piće zabilježeni su još u prvom vijeku naše ere, u doba Rimskog carstva, ali je industrijsko flaširanje počelo tokom industrijske revolucije u 19. vijeku, primenom tehnike duvanja stakla u kalupe, piše enciklopedija Britanika.
Pronalazak automatske mašine za duvanje boca 1903. godine napravio je revoluciju u ovoj industriji, omogućivši jeftinu i standardizovanu ambalažu za pića namijenjenu masovnom tržištu.
Veći problem od uticaja pakovanja na ukus pića ili hrane predstavljaju efekti na kvalitet i bezbjednost, a čestice mikroplastike mogu da završe u onome što jedemo i pijemo.
„U proizvodnji i obradi plastične ambalaže problem je što se dodaju mali molekuli - aditivi, plastifikatori, stabilizatori, boje. Mnogi od njih se ne vežu za makromolekule i tokom vremena mogu da migriraju u ono što je unutar ambalaže", kaže Petrović.
Makromolekuli u industriji su džinovski molekuli, često nazvani polimeri, napravljeni od stotina ili hiljada manjih jedinica spojenih u dugačke lance.
Zbog njihove strukture, oni su osnova za čvrste, fleksibilne i izdržljive materijale sa kojima se susrijećemo svakodnevno, a među njima je i plastika.
„Svi materijali moraju da budu odobreni i zdravstveno bezbjedni, a proizvođač mora da ima atest o zdravstvenoj ispravnosti. Jedna od loših stvari kod stakla je što je loša prepreka za svjetlost i zato se pivo pakuje u tamne boce", dodaje Petrović.
Kao jednu od najgorih kombinacija ambalaže i vrste hrane za zdravlje ljudi stručnjaci vide ulje i plastiku.
„Masnije namirnice su manje zaštićene, jer ulje olakšava prelazak u hranu sastojaka koji se koristi da plastika bude savitljivija i fleksibilnija", upozorava Marija Koradini iz Univerziteta Guelf.
Osim naučnih argumenata, na utisak o kvalitetu i ukusu utiče i naš mozak.
„Često čujemo kako ljudi kažu da pivo iz flaše obično ima bolji ukus od onog iz limenke, pa smo riješili da na Edinburškom festivalu nauke testiramo ovu tvrdnju", kaže Čarls Spens, profesor eksperimentalne psihologije na Univerzitetu Oksford.
Okupili su oko 300 ljudi i sipali im istu vrstu piva - polovina je dobila u limenci, a druga u flaši.
„I gotovo svi su nam tvrdili da pivo iz flaše ima bolji ukus. A tu je i faktor težine - flaše su teže od limenki, a teže pakovanje kod ljudi stvara utisak da je taj proizvod bolji", dodaje za Spens.
Kako su limenke ušle u naše živote
Veliki rival flaše ima znantno kraću, ali zanimljivu istoriju.
Francuski vojskovođa Napoleon tražio je rješenje za pakovanje kako bi očuvao kvalitet hrane za svoje trupe tokom dugih pohoda.
Zato je kuvar Nikola Aper izumeo metod čuvanja hrane pomoću „konzervi“ koje su direktno štitile namirnice od spoljašnjih uticaja, piše Britanika.
Tek je 1930. godine tehnologija je napredovala do stepena koji je omogućio pakovanje napitaka u limenke.
Pivo je počelo da se pakuje u limenke 1935, a ubrzo i gazirani sokovi, koji su zahtijevali otpornost na veću kisjelost i viši pritisak.
Ključni element za čuvanje napitaka u limenkama bila je unutrašnja zaštitna obloga koja je sprečavala da hemijska reakcija sa metalom pokvari ukus proizvoda.
Unutrašnjost limenke mora da se premaže zaštitnim slojem, u zavisnosti od toga šta se u njih pakuje.
„Kod limenke ima mogućih interakcija sa tečnošću, ali su ove današnje tanke, prilično su dobra prepreka i trebalo bi da čuvaju nivo ugljen-dioksida i ukus", kaže profesorka Petrović.
Kao slikovit primer zašto je neophodno premazati unutrašnjost limenke ili konzerve profeska Marija Koradini iz kanade navodi - čili.
Njen suprug je Meksikanac i, zato kako kaže, često jedu ovo prepoznatljivo jelo.
„Ako bi se čili stavio direktno u limenku, on bi je nagrizao i ukus bi bio užasan, a vremenom bi čak i probio rupu u ambalaži", objašnjava Petrović.
Zato se nanosi zaštitni emajl sloj koji štiti i limenku i ukus hrane.
Još jedna od dobrih stvari kod limenki i konzervi je što značajno produžavaju rok trajanja i pića i hrane, ističe Koradini.
„Naravno, u poređenju sa svježom sardinom koja se peče na roštilju, ove iz konzerve nijesu isti proizvod i imaju druge karakteristike, ali ljudi su se vremenom navikli", dodaje ona.
Uloga zatvarača
Ako volite da uz dobar obrok popijete čašu vina, trebalo bi da obratite pažnju i na to kakav je pampur na flaši.
Tako se za zatvaranje nekih vrsta vina više ne koristi pampur od plute, ukazuje profesorka Koradini.
„Kod nekih vina, upotreba plastičnog čepa umjesto od plute smanjuje prodor vazduha i bolje štiti one delikatnije arome. A ranije bi svi pomislili - vidi donijeli su nam vino sa plastičnim čepom - mora da je lošijeg kvaliteta", kaže profesorka uz osmeh.
Staklo ima i mane
Iako predstavlja najbolju vrstu ambalaže kada je riječ o očuvanju kvaliteta, staklo ima nekoliko mana koje ga čini izazovom za proizvođače.
„Lako se lomi, a i nabavka je ponekad otežana. Poslije pandemije kovida je bilo veoma teško nabaviti staklenu ambalažu, jer se većina proizvodila u teško pogođenim zemljama, pa tamošnja radna snaga nije mogla da odgovori na zahtjeve“, objašnjava Koradini.
U faktore koje utiču na odabir ambalaže treba uzeti u obzir i težinu samog pakovanja, kao i proces sterilizacije koji je duži kod stakla nego kod drugih vrsta.
Što kažu brojke?
Najveći svjetski proizvođači bezalkoholnih i alkoholnih pića ne objavljuju podatke o broju proizvedenih i napunjenih staklenih i plastičnih flaša i limenki.
BBC na srpskom je kontaktirao Koka-kolu i Pepsico, dvije najveće svetske kompanije, ali odgovori nijesu stigli do trenutka objavljivanja teksta.
Ni kompanije Hajneken, Karlsberg i Ginis, koje proizvode pivo, nijesu odgovorile.
Oblici i nostalgija
Decenijama sam se pitao što je toliko privlačno u običnoj, pomalo zakrivljenoj staklnoj flaši sa crvenom nalepnicom na sredini.
Psiholog Čarls Spens ponudio mi je jedan od mogućih odgovora na pitanje koje me je kopkalo.
„Moguće je i da ukus povezujemo sa oblicima: flaša Koka-kole navodno je inspirisana starom haljinom sa američkog juga - ima izražene obline. Zakrivljenost verovatno doprinosi utisku da je piće slađe, a sam oblik flaše je postao svojevrstan simbol, ikona brenda", kaže profesor Spens.
Ali nije tajna upečatljivosti samo u obliku - ulogu igra i nostalgija.
„Skloni smo brendovima koji bude nostalgiju i donose nam osjećaj poznatog, podsjećaju na djetinjstvo i bolja vremena", jasan je Spens.
