Imati posao je sastavni dio života, međutim, nije svako jednako talentovan, jednako ambiciozan ili obrazovan. Uostalom nije svakome posao prioritet. Kada se potegne pitanje posla, ni najmanje ne razmišljamo o tome da neko mora da radi i na mjestima koja nijesu u našim okvirima interesovanja ili ambicija, recimo.
Neko je vozač autobusa, neko kasirka u supermarketu, a neko i radnik na trafici. I ne postoji ništa loše u tim poslovima i neki ljudi su zadovoljni što rade baš to. Niti sam ja bolji čovjek jer imam fizički lakši posao od kasirke, niti ona manje vrijedi jer je kasirka. Vjerujem da i iz perspektive kasirke neko mora da uradi dizajn za ambalažu. Biti kasirka je pošten posao i sjutra ako ne bude više prostora za ilustracije na ovom svijetu, nikakav problem ne bih imala da kasirka i postanem. Problem su radni (ne)uslovi na takvim pozicijama, kao i momenat da žene (nerijetko i muškarci) mogu da postanu ‘prestare’ za traženje novog posla ukoliko uslovi na sadašnjem nijesu zadovoljavajući.
Od radnih uslova – “samo” nema WC-a
Kada nemaš dodirnih tačaka sa radnim mjestima kao što su trafika ili prodavnica, osim što si kupac u tim situacijama, nemaš baš ni uvid u to kako izgleda jedan radni dan te osobe. Dohvatiću se konkretno trafike, jer imam osobu koju volim, a na takvoj je poziciji. Naprosto me zaboli kada čujem opis posla i uslova i činjenicu da se na takvom radnom mjestu zarađuje minimalac. Ne kažem da treba da se zarađuju neke preozbiljne cifre, ali minimalac…
Polazim od plaćenosti posla, jer te žene nijesu dovoljno plaćene za sve ono kroz štaprolaze svakog dana. Prije svega nemaju opciju WC-a. Ukoliko radnica na trafici nema dobre kontakte u komšiluku te trafike, u situaciji je da mora da trpi i po više radnih sati. Imaju jedan slobodan dan svake druge nedelje. Ovo varira od trafike do trafike, jer neke nemaju ni taj jedan, a neke imaju više. Imaju pauzu od pola sata dnevno, za koju se podrazumijeva da ne treba da je koriste. Imaju odmor 14 dana godišnje, gdje poslodavac odlučuje da li će taj odmor biti plaćen ili ne, te samim tim da li će radnica imati odmor te godine ili će joj biti isplaćeno da nastavi da radi bez dana odmora. Poslodavac odluči, ne radnica.
Često su u situaciji da dožive neprijatne scene, od vrijeđanja sa druge strane stakla, pa do krađe izloženih artikala. Svaki izloženi artikl koji je ukraden, radnica je u obavezi da plati iz svog džepa. Neću ni da pominjem da su to osobe koji su za sve vrijeme izolacije zbog COVID-19 virusa, radile nedovoljno zaštićene, još tada kada nijesmo bili sigurni sa kakvim virusom imamo posla. Bolovanje? Strana riječ u rječniku poslodavca. Većina trafika su praktično konzerve, koje nerijetko nemaju funkcionalni klima uređaj na 40 stepeni, ali ni na minusu. A na kraju dana, kada izađe iz te trafike, ta radnica bude nečija supruga, majka, sestra, a neko je tretira kao robota, a ne kao ljudsko biće.
Prestara za novi posao, premlada da samo umre
Kako sam objavila post podizanja svijesti o osobama koje moraju da rade i u trafici, a samim tim i post solidarnosti, jer imam nekog svog na toj poziciji, tako sam dobila razne komentare na internetu.
Većina je bila pozitivna i hvala svima koji su svjesni ko je sa druge strane stakla, ali ću se u ovom tekstu fokusirati na komentare koji mi nijesu baš prirasli za srce, jer smatram da su takvi komentari ljudi koji su zapravo dio problema i zbog kojih ovakvi neuslovi i postoje.
Komentar: ‘Pa ako su tako nezadovoljni i ako im je tako teško, što ne nađu bolji posao. Kakav to primjer daju svojoj djeci’.
Vjerujte mi, niko, ali baš niko ne radi u tim neuslovima zato što mu je drago, nego zato što mora. Moja majka je sjajna radnica. Odgovorniju i lojalniju osobu, što se posla tiče, nijesam upoznala. Nije joj problem da ode ranije na posao kad treba ili ostane i poslije svog radnog vremena da pomogne novoj koleginici. Moja majka je ostala udovica sa 37 godina, a bez oca - brat i ja koji nijesmo bili punoljetni (ni blizu) ili sposobni da radimo. Kako nije imala posao u tom momentu, jer smo se dugi niz godina borili nekome za život svaki peti dan, bila je primorana da nađe bilo šta.
Od bespravnih otkaza na poslovima u svojoj struci, preko volontiranja dok je kod kuće čekaju dva srednjoškolca, u nadi da će dobiti posao, do posla na trafici. Bezbroj je dana kada je kući došla uplakana od nezadovoljstva svojim radnim mjestom, ali je uspjela da nas nahrani, obuče i izvede na pravi put. Hoćete da kažete da sam trebala da joj kažem da njena ambicija nije dovoljno velika? Hoćete da kažete da sam trebala da je osuđujem što se ne bori za bolje radno mjesto, dok strijepi za egzistenciju?
Hoćete da mi kažete da mi je postavila loš primjer, meni koja radim u svojoj struci već 10 godina i ne ide mi ni malo loše? Hoćete da mi kažete da ona jedna treba da kaže ‘ne’ u sistemu u kom je ona sa sadašnjih 50 godina ‘prestara’ da nađe novi i bolji posao? Jednostavno je otpisana za nova radna mjesta, a nije ni stara ni mlada. Stvarno se nadam da dok pišete takve pogrdne komentare nemate nikog, pa ni komšinicu u takvoj poziciji i da vas takva situacija nikada neće zadesiti u životu, pa da samo zbog toga ne razumijete kada neko prihvati takvo radno mjesto. I opet na kraju dana, kao što sam već rekla, neko mora i to da radi, a mi koji ne radimo takav posao, zajedno sa njima koji rade, potražimo pravdu za makar bolje uslove.
Osnovna (ne)kultura
Otkako radi na trafici, moja majka je proplakala više suza zbog tuđih ružnih riječi, nego iko koga poznajem, a i sama sam poznata po tome da sve previše lično doživljavam, pa čak i komentar iz prethodnog pasusa. Kada radiš konstantno sa ljudima izložen si raznim frustracijama, raspoloženjima, usijanim glavama i uzgajivačima ideje da su radnici koji te uslužuju tvoje vreće za udaranje i liječenje nervoze. Čula sam sve - od bezazlenih ljudi koji ne kažu ni dobar dan, do ljudi koji joj objasne da ona radi u trafici jer je ‘zadnji šljam ovog društva’. Iskreno, ni ja sama nijesam mogla da vjerujem da neko može da ode na trafiku i izgovori takve gadosti prilikom kupovine žvake, dok se jednom nijesam našla u trafici u takvom momentu, a ti trenuci se dešavaju gotovo na dnevnoj bazi. Neću ni da vam objašnjavam kako izgleda osoba koja je tog istog dana bila u policiji da prijavi pozamašnu pljačku i kakve stresove vuče od svakog takvog događaja, jer pljačka uglavnom bude više novca nego što njena plata može da pokrije. Neću ni da pričam o seksualnom uznemiravanju koje se prečesto dešava. Ali je moj poslednji slajd na instagramu, u kom pozivam ljude makar na osnovnu kulturu prema radnicama koje prolaze taj nivo neprijatnosti da kažemo makar na nedeljnoj bazi, zapekao oči ljudima na twitter-u.
Twitteru se ne sviđa kada pričam o ovome
Situacija je sledeća - od cijelog mog posta o trafikama, djevojka sa twittera kojoj očigledno nijesam omiljena, screenshotovala je moj poslednji slajd i napisala da joj se, parafraziram, ‘povraća od influensera koji sebe veličaju na osnovu osnovne kulture’. Ne znam odakle da počnem, pa ću od osnovnog - nije zabranjeno da me ne volite, jer ne volim ni ja neke od vas, evo najiskrenije. Ne volim vas jer pod mikroskopom tražite grešku u svakoj mojoj izrečenoj riječi, a ako to nije dovoljno, onda se okrenete mom fizičkom izgledu ili bezazlenoj lakoj zabavi, kao što je većina mojih crteža, ne bi li našli razlog da me ponizite.
Ne možemo svi da se uhvatimo za ruke i obožavamo se, jednostavno je nemoguće, te vam ni ne branim da me ne volite, nije svako za svakoga.
Ono što je meni zasmetalo kod ovog tvita je to što se radi o ‘razapinjanju’ po apsolutno svaku cijenu i na osnovu lične interpretacije mog posta, koji nema veze sa bilo kakvim mojim ličnim uzdizanjem. Nema veze što nedostaje još devet slajdova koji su prethodili tom pozivu da kažemo danas ‘dobar dan’ radnici na trafici, taj zadnji slajd dovoljan je za paljbu. Moj post kao takav, koji stoji sam i bez tih devet slajdova, iako sasvim bezazlen, je ponovo dobar povod da se stavim na stub srama, jer tražim pravdu za svoju samohranu majku i njoj slične žene koje nemaju dovoljno glasan glas u ovom društvu, na najljubazniji mogući način. I u toj situaciji, u kojoj me neko naziva ‘kurvom’, ‘ološem’, ‘penalčinom’, nemam pravo da budem ljudusko biće.
Nemam pravo da imam emociju ili odgovor, jer ako odgovorim ‘tražim dramu’. Nemam pravo da kažem - hej, ali izvukli ste sve to iz konteksta. Moje jedino pravo je da ćutim, jer imam 186 hiljada pratilaca (kao da to znači da imam toliko hiljada eura i da sam mi juče kupila svu sreću koja postoji na svijetu) i moje je da trpim ‘kritiku’ i ‘hejt komentare’, jer je to u sklopu posla nasumične ilustratorke koja sticajem okolnosti oko svog sadržaja okuplja toliko ljudi.
Napisala sam ‘kritika’, jer za mene ovo nije kritika, već opasni govor mržnje. Kritika je direktna, želi konverzaciju o problemu i daje svoje validno mišljenje. Ljudi koji su me vrijeđali na osnovu posta o trafikama nijesu željeli konverzaciju sa mnom, te me za moj pojam nijesu ni kritikovali. Željeli su samo da me ispljuju, a povod je moglo da bude baš bilo šta.
E...to nije osnovna kultura. Tako da iako nijeste u pravu i iako ste izvukli iz konteksta generalnu poentu tog posta i probali da je poništite, moj odgovor vama bi bio da se razlikujemo u dvije stavke:
Prva stavka - moja namjera je bila dobronamjerna i iz ličnog iskustva. Pozivam nekog da ima osnovnu kulturu, jer je ljudi zaista nemaju, a lična kultura nije bila poenta posta već svi ti radni neuslovi.
Druga stavka - ova vrsta ‘razapinjanja’ po svaku cijenu, direktno se sukobi sa svim stavovima koje svakodnevno pišete na toj mreži, pa i sa samim stavom koji je napisan uz screenshot mog crteža.
Na kraju dana, ovakva vrsta komentara se dešava i na trafici. Ako ste sposobni da je napišete u formi tvita, vjerovatno ste u stanju i da izgovorite to nekome. Možda i niste, otkud znam.
Za svog života sam napisala razne gluposti, jer imala sam razne faze svog odrastanja, ali ovog puta nijeste u pravu.
Da pričam o ovome ili ne?
Internet da se odluči - da li koristim svoju platformu da pričam o važnim stvarima, kao što je minimalac koji je svega 222 eura u Crnoj Gori trenutno, što je recimo nečija stanarina, ili da crtam o tome kako ležim na kauču, gledam Netflix i jedem čips i komentari budu - haha i ja isto. Pitanje je naravno retoričko, jer ću da radim sa svojim profilom šta god želim. Da sam slušala internete ne bih bila na ovom mjestu na kom sam sada. Od početka pričam o ovakvim stvarima i ne namjeravam da stanem jer je malom dijelu interneta nešto ‘krindž’ ili nerazumljivo. Isto kao što vi ne želite konverzaciju sa mnom, ili da čujete šta sam mislila pod tim što sam rekla, onda ni ja vas ne treba da čujem. To je jedino fer.
Ovaj ovdje tekst ne služi da vam ispriča tužnu sudbinu ili izmoli kap nekog sažaljenja, jer na kraju dana svako ima svoju tužnu priču. Ovaj ovdje tekst ima istu poentu kao i taj post čiju ste promašili - da se osvrnete oko sebe. Ako se ne dešava vama, ne znači da se ne dešava uopšte.
Tekst je realizovan u okviru zajedničkog projekta NVO Dobar život iRegionalnog programa “Primjena zakona, mijenjanje stavova”– koji finansira Evropska unija, a sprovodi UN Women.
