Можда због „магичних моћи“, тек жена је још од правремена била закидана за „обична“ људска права.
У античкој Грчкој права су јој била једнака правима животиња. Једини тренутак када је жена имала улогу у јавном животу, било је приликом сахрана и тужбалица. Тада би жену користили за тужење - ауторски приказ лика и дјела покојника. Када су постали свјесни утицаја овога чина, мушкарци су се трудили да им се и то право одузме, али од тада заправо почиње борба жена за равноправност.
Свједоци смо годинама а посебно протеклих мјесеци какву улогу има жена у савременом црногорском друштву. Није на одмет поменути да су код нас још увијек популарни абортуси због пола, да се прошле године родило 280 више мушке него женске ђеце. Ово друштво ,,обожава и слави“ мушкарце. А како на вијест да у преговорима за нову владу нема жена, написа једна активисткиња да су жене за то саме криве, шта даље причати о овоме. Историју и онако пуно не фермамо, па и заборављамо да су наше друштво у животу одржале жене-хероине, такозвана бијела војска (Црногорке које су ишле у све битке, бринуле о војницима и рањеницима) која је постојала вјековима, и оне жене које су претрпјеле понижења и мучења док су мушкарци били у Гаети, потом Јелена Ђетковић, Јока Балетић, Стана Томашевић и све оне партизанке по којима нам се још који дан зову вртићи, школе, јавне установе, улице, све оне жене које су радиле и ,,мушке“ послове док се гладовало и ратовало.
Или све оне жене, мајке, сестре, тетке које су чувале и баштиниле све оно што познајемо као личну и културну вриједност. Врло рано сам се суочила са овим питањем, како су ми причали рођена сам мјесец дана раније, пошто је порођај био тежак, сви су бринули за мајку и бебу, кад је отац јавио да је све добро прошло и да му се родила шћер, моја баба Томана је заплакала и рекла ,,е да бог да ми била јединица у 10 домова“ што ми је много пута касније и сама испричала. На вијест о рођењу стриц Жићо дошао је у кућу моје мајке да честита ђеду и баби рођење унуке, срећан и узбуђен препричавајући догађаје испричао и ово, а кад је то чуо мој ђед рекао је ,,е мени се родио насљедник“, пошао је у собу, узео пиштољ и са балкона опалио из њега ,,нек сви знају да је Љубо Мрдак добио унука!“
Како за овај догађај знам од малена, нијесам могла да схватим зашто је баба плакала и била тужна што нијесам мушко, и то баба? Провела сам добар дио дјетињства покушавајући да је убиједим да могу све исто, па и боље од старије браће и другара. Више сам скакала, брже сам трчала, боље сам пливала, веће и теже ствари сам носила, вољела сам мачеве и пиштоље и опет нијесам схватала у чему је разлика, и зашто као женско нијеси довољно добра? На крају, једину разлику коју сам успјела да нађем је да мушкарци пишке стојећи, и то сам савладала и доказала баби да ни ту нема разлике.
Као прави насљедник и унук Љуба Мрдака потпуно равноправно и сигурно корачам не дијелећи људе по полу, вјери и боји коже. Живјећи на овај начин мислила сам да смо овакве врсте подјела одавно превазишли све док нијесам остала дуже у Црној Гори и онда примијетила да дискриминација по полу постоји и живи свуда - у таксију, продавници, па и у политици.
И искрено ми је жао свих тих људи јер нијесу имали ђеда Љуба, оца четири шћери коме је насљедник унука, па да их учи да је у животу најважније бити човјек, да не смијеш да даш на себе и да сваког прихватиш онаквог каквог јесте. Вјерујем да нијесу имали ни бабу Томану која је призналa грешку и цијелог живота се трудилa да је исправи јер је једна унука доказала да ништа није мање вриједна од свих мушкараца. Али, имали су школе, факултете, књиге и телевизију ђе су могли да виде и науче да се од жена не треба бојати и да је њихово мишљење и право једнако мушком.
