Saopštenje Ministarstva finansija Crne Gore koje je objavljeno u medijima predstavljaprimjer friziranog izvještavanja. Izneseni podaci jesu formalno tačni, ali način na koji su upakovani služi isključivo za anesteziranje javnosti i skretanje pažnje sa dubokih, hroničnih i strukturnih problema u javnim finansijama.
Kada se ogoli tehnokratski rječnik i uklone fraze o „odgovornom upravljanju“, pred nama se ukazuje slika prividne, kratkoročne stabilnosti koja počiva na izuzetno klimavim nogama.
1Ministarstvo se trijumfalno hvali javnim dugom od 5,13 milijardi eura, naglašavajući da je on pao na 59,9% bruto domaćeg proizvoda (BDP). Granica od 60% (Mastrihtski kriterijum) postala je magična linija u ekonomskoj psihologiji Crne Gore – sve što je makar za promil ispod nje, vlasti agresivno plasiraju kao ulazak u „bezbjednu zonu“.
Međutim, ovaj procenat je vještački generisan i duboko obmanjujući iz dva ključna razloga:
Nominalni pad duga za 55 miliona eura u jednom tromjesečju nije rezultat realnih ušteda, fiskalne discipline ili strukturnih reformi. To je uobičajena sezonska dinamika.
U prvom kvartalu se tradicionalno troše depoziti akumulirani iz ranijih zaduženja kako bi se otplatile prispjele glavnice, dok se nova, velika zaduženja po pravilu realizuju u drugoj polovini godine.
Procenat duga u BDP-u (Dug/BDP) ne opada zato što smanjujemo dug, već zato što jebrutalno naduvan inflacijom.
Kada cijene svega divljaju, raste nominalna vrijednost svega proizvedenog, pa procenat duga prividno pada iako realna ekonomska baza i produktivnost stagniraju. Vlast se ovdje, paradoksalno, hvali efektima inflacije koja istovremeno kosi kupovnu moć i standard građana. Primjenjuje se porazna krilatica: „inflacija je odlična za punjenje budžeta, ali loša za građane“.
Crna Gora je ušla u izuzetno opasan period u kojem stari, jeftini krediti i obveznice (sa istorijski niskim kamatnim stopama od 2% do 3%) sukcesivno dolaze na naplatu
Ministarstvo sa ponosom ističe da je država „uredno servisirala sve obaveze“ i da radi na „stvaranju fiskalnog prostora za razvojne projekte“.
Reći da država uredno plaća svoje račune je apsolutni zakonski i tehnički minimum – alternativa tome je bankrot. To nije i ne može biti nikakav mjerljiv uspjeh za pohvalu, već elementarna ustavna i zakonska obaveza svake administracije.
Mnogo opasnija manipulacija krije se u frazi o „stvaranju fiskalnog prostora“. Crnogorske javne finansije nalaze se u hroničnom strukturnom deficitu kada se eliminišu efekti novih zaduženja. Tekuća, neproduktivna potrošnja (glomazna administracija, povećane penzije i socijalna davanja bez rasta produktivnosti) doslovno guta izvornu likvidnost budžeta. Fiskalni prostor za kapitalne projekte (poput nastavka izgradnje auto-puta) iz realnih, izvornih prihoda jednostavno ne postoji. Država je prinuđena da svaku novu investiciju finansira stoprocentno iz novih kredita, što priču o dugoročnom smanjenju duga pretvara u čistu iluziju.
U saopštenju se ističe kako u portfoliju dominiraju obaveze u eurima i fiksne kamatne stope, što navodno eliminiše valutni i kamatni rizik. Iako je tačno da smo trenutno zaštićeni od fluktuacija dolara (zahvaljujući ranijim hedžing aranžmanima za kineski kredit) i rasta EURIBOR-a, Ministarstvo svjesno prećutkuje cijenu tog privremenog mira.
Crna Gora je ušla u izuzetno opasan period u kojem stari, jeftini krediti i obveznice (sa istorijski niskim kamatnim stopama od 2% do 3%) sukcesivno dolaze na naplatu. Svako novo refinansiranje i izlazak na međunarodno finansijsko tržište sada se, zbog globalnih pooštravanja monetarnih politika, realizuje po stopama koje prelaze 5%, pa čak i 6%.
Iako su te stope fiksne, one su fiksirane na ekstremno visokom nivou. Taj dramatičan rast kamatnog tereta će u narednim godinama agresivno isisavati stotine miliona eura iz budžeta, direktno na štetu zdravstvenog sistema, obrazovanja i kritične infrastrukture.
Ovo zvanično saopštenje je klasičan politički anestetik za domaću javnost. Ono slavi prolazni, kvartalni i tehnički pad duga, dok svjesno ignoriše činjenicu da crnogorska ekonomija ostaje hronično zavisna od zaduživanja, sa predimenzionisanim i neproduktivnim javnim sektorom i potpunim nedostatkom ekonomske diverzifikacije.
Javne finansije jesu likvidne u ovom trenutku, ali ta prividna stabilnost je kupljena skupim aranžmanima i prebacivanjem tereta na godine koje dolaze. Ceh ovog „odgovornog upravljanja“ tek stiže na naplatu.
(Autor je nekadašnji predsjedavajući Senatom Državne revizorske institucije Crne Gore)
