Crna Gora je završila obaveze koje su sa njene strane bile potrebne za zatvaranje Poglavlja 15 – Energetika i sada je na Evropskoj komisiji da verifikuje urađeno, kaže u intervjuu za Standard ministar energetike i rudarstva Admir Šahmanović. Ipak, evropska energetska tranzicija za Crnu Goru neće biti ni jednostavna ni jeftina, Termoelektrana Pljevlja, prema sadašnjim planovima, trebalo bi da radi do 2041. godine, dok će država istovremeno morati ubrzano da ulaže u obnovljive izvore, mrežu i pravednu tranziciju.
Šahmanović upozorava i da CBAM (mehanizam EU za oporezivanje emisija ugljenika pri uvozu)mijenja pravila igre na evropskom tržištu, ali poručuje da račun tog procesa ne smije biti prebačen samo na građane.
Najavili ste da je cilj Crne Gore da Poglavlje 15 – Energetika zatvori do kraja 2026. godine. Šta nam danas konkretno još nedostaje da bi Brisel dao zeleno svjetlo i koliko ste sigurni da će taj rok biti ispoštovan?
ŠAHMANOVIĆ: Crna Gora je danas veoma blizu zatvaranja Poglavlja 15. Ažurirana pregovaračka pozicija je usvojena i sve obaveze koje su bile pred nama sa naše strane su završene. Sada je proces u fazi verifikacije u Evropskoj komisiji, nakon čega očekujemo dalje korake ka privremenom zatvaranju poglavlja.
Ipak, ne bih energetsku politiku svodio na datum zatvaranja jednog pregovaračkog poglavlja. Važno je da ono što smo usvojili na papiru zaista funkcioniše u praksi i da građani od toga imaju konkretnu korist.
Mi smo svoj dio posla završili. Sada je na evropskim institucijama da verifikuju ispunjenost preuzetih obaveza, a ja vjerujem da će rezultat tog procesa biti pozitivan.
Građanima malo znači formulacija da smo „uskladili zakonodavstvo sa evropskim acquis-em“. Šta će oni konkretno dobiti integracijom Crne Gore u evropsko tržište električne energije – stabilnije cijene, sigurnije snabdijevanje, više konkurencije – i kada će to moći da osjete?
ŠAHMANOVIĆ: Građaninu nije važno koliko smo članova neke direktive prenijeli u zakon. Važno mu je da, kada pritisne prekidač, ima struju, da sistem bude siguran i da cijena bude što stabilnija i predvidljivija.
Integracija u evropsko tržište znači više mogućnosti za trgovinu električnom energijom, veću konkurenciju, bolje korišćenje naših proizvodnih kapaciteta i veću sigurnost snabdijevanja. Za Crnu Goru, kao malu i otvorenu ekonomiju, povezanost sa evropskim energetskim tržištem je velika prednost.
Već smo napravili važne korake, od usklađivanja zakonodavstva do pripreme za tržišno povezivanje sa Italijom. Planirano je i povećanje kapaciteta interkonekcije sa Italijom, što dodatno jača poziciju Crne Gore.
Evropsko tržište nije važno samo zato što je dio evropskih pravila. Važno je zato što treba da donese konkretnu korist – sigurnije snabdijevanje, više mogućnosti i stabilniji sistem za građane i privredu.
Crna Gora se obavezala na snažan rast udjela obnovljivih izvora energije do 2030. godine, ali između planova i realizacije često postoji veliki jaz. Jesmo li danas zaista na putu da te ciljeve ostvarimo i šta je najveća kočnica – mreža, administracija, prostorni planovi ili nedostatak investicija?
ŠAHMANOVIĆ: Jesmo, i to danas možemo reći na osnovu konkretnih rezultata, a ne samo planova.
Završili smo vjetroelektranu Gvozd, uspostavljamo sistem aukcija za obnovljive izvore, ugovaramo nove solarne projekte i otvorili smo prostor za velike investicije u vjetro, solarne i druge obnovljive kapacitete. Partnerstvo EPCG i Masdara, koje predviđa razvoj do 2.000 megavata novih obnovljivih kapaciteta, pokazuje kakav potencijal investitori vide u Crnoj Gori.
Naravno, izazova ima. Mreža mora da prati tempo novih investicija, procedure moraju biti efikasnije, a prostorno planiranje mora omogućiti razvoj energetskih projekata. Zato danas više ne govorimo samo o tome koliko ćemo megavata izgraditi, već kako da cijeli sistem bude spreman za tu energiju.
Ne treba da gradimo obnovljive izvore samo zato što to od nas traži Evropa. Crna Gora ima prirodne potencijale koje možemo pretvoriti u investicije, nova radna mjesta i veću energetsku sigurnost. To je razvojna šansa koju ne smijemo propustiti.
Termoelektrana Pljevlja ostaje jedno od najtežih pitanja evropske energetske tranzicije Crne Gore. Koja je danas realna godina izlaska iz uglja i postoji li već konkretan plan šta će se desiti sa zaposlenima u Termoelektrani i Rudniku uglja?
ŠAHMANOVIĆ: O izlasku iz uglja moramo govoriti realno. TE Pljevlja ima svoju realnost, Rudnik uglja svoju, a Pljevlja ne smijemo ostaviti bez odgovora na pitanje šta dolazi nakon uglja.
Današnji plan je da TE Pljevlja radi do 2041. godine, ali energetska tranzicija ne počinje njenim zatvaranjem. Ona počinje mnogo ranije – ulaganjima u nove izvore energije, infrastrukturu, grijanje, energetsku efikasnost i, najvažnije, u ljude.
Pravedna tranzicija je mnogo više od zamjene jedne elektrane drugom. Niko u Pljevljima ne smije biti ostavljen da sam plaća cijenu tranzicije.
Kroz projekat pravedne energetske tranzicije pripremamo oko 50 miliona eura ulaganja, posebno u održivo grijanje, energetsku efikasnost i razvoj lokalne zajednice. To treba da znači čistiji vazduh, bolje uslove života, ali i nove ekonomske mogućnosti za Pljevlja.
Pljevlja su decenijama davala energiju Crnoj Gori. Sada je vrijeme da im Crna Gora kroz investicije, razvoj i nove prilike vrati tu vrijednost.
CBAM pokazuje da evropske integracije imaju i konkretnu ekonomsku cijenu. Koliko bi puna primjena tog mehanizma mogla da košta EPCG i Crnu Goru ukoliko nastavimo da značajan dio električne energije proizvodimo iz uglja – i možemo li zbog kašnjenja u zelenoj tranziciji izgubiti tržište EU?
ŠAHMANOVIĆ: CBAM je ozbiljno upozorenje, ali ga ne treba posmatrati samo kao trošak. On je prije svega signal da se evropsko tržište mijenja i da moramo biti spremni.
Ako bismo dugoročno ostali zavisni od proizvodnje električne energije sa visokim emisijama CO₂, trošak ulaska na evropsko tržište bi rastao, a konkurentnost naše električne energije bila bi slabija. To bi pogodilo i energetsku kompaniju i cijelu ekonomiju.
Zato ne možemo čekati da nam evropska pravila postanu trošak. Moramo na vrijeme mijenjati strukturu proizvodnje, ubrzavati razvoj obnovljivih izvora, modernizovati sistem i jačati mrežu.
Istovremeno, aktivno razgovaramo sa evropskim partnerima o rješenjima koja uzimaju u obzir specifičnost crnogorskog energetskog sistema. Smatrao sam da ne možemo čekati i posmatrati uticaj ovog mehanizma. Pripremio sam set predloga i uputio inicijativu prema EU institucijama, uz podršku kolega ministara energetike iz regiona.
Ove izmjene imaju za cilj da olakšaju primjenu mehanizma i, prema informacijama koje dobijamo, tokom jesenjeg zasijedanja Evropskog parlamenta ova inicijativa može biti razmatrana.
Ne bih rekao da ćemo izgubiti evropsko tržište. Ali ne možemo računati ni da će ono zauvijek biti isto tržište na kojem smo do sada poslovali.
Ako želimo da budemo konkurentni u Evropi, moramo proizvoditi više čiste energije i biti spremni za pravila koja će važiti na tom tržištu.
Koliko će ukupno koštati prilagođavanje crnogorske energetike evropskim standardima do 2030. godine i ko će taj račun platiti – evropski fondovi, država, energetske kompanije ili na kraju građani kroz cijenu struje?
ŠAHMANOVIĆ: Energetska tranzicija nije mali račun, ali još je skuplje ne uraditi je.
Ne postoji jedna cifra koja može obuhvatiti sve što Crnu Goru čeka do 2030. godine – od novih proizvodnih kapaciteta i mreže, preko energetske efikasnosti i grijanja, do modernizacije sistema i pravedne tranzicije.
Ali jedna stvar je sigurna: taj račun ne smije biti prebačen samo na građane.
Zato moramo maksimalno koristiti evropske fondove, međunarodne finansijske institucije i privatne investicije, dok država i energetske kompanije treba da preuzmu dio odgovornosti koji im pripada.
Velike investicije u energetiku ne smiju biti samo trošak. One moraju stvarati novu vrijednost.
I ono što je možda najvažnije, građani ne treba da budu samo oni koji plaćaju tranziciju. Oni treba da budu među njenim najvećim korisnicima.
Kada govorimo o zelenoj energiji, govorimo o čistijem vazduhu, sigurnijem snabdijevanju, modernijoj infrastrukturi, novim radnim mjestima i konkurentnijoj ekonomiji.
Na kraju, pitanje nije samo koliko će nas tranzicija koštati. Pitanje je i koliko bi nas koštalo da u njoj zakasnimo.
Crna Gora ima priliku da iz ovog procesa izađe sa modernijim energetskim sistemom, više domaće energije i jačom ekonomijom. To je ono što treba da ostane iza evropske energetske tranzicije.
