Tanušna nit zore nad Podgoricom kao da se snebivala da razbistri jutro. Ispred vrata oniske kuće Toma Veljova, na kamenom pragu śeđaše ona. Na njoj škura roba i faculjetom zabrađeno lice do očiju,  iz kojeg je nadirala tuga, kovitlalajući  śećanje na pogibiju najstarijeg sina Milovana, koji je svoj mladi život položio na ratnom poprištu Bitke na Sutjesci,  za slavu i slobodu domovine. Majčina njedra pucaju od boli. Pun dom, još desetoro đece, što stasalih, što malih, nije moglo zatomiti čemerne misli  na njenog prvijenca, prvu radost, zakletvu…

Bila je to Marija Tomova, zvali su je čoek – žena.

Nerazgovjetan i oštar uzvik trže je iz letargije. Odjednom, reska škripa kapije. U dvorište je ušla komšinica Šerka.

 - Tomovice, jesi li se naspala?

Marija se trže.

- Jesam, ka nijesam,  za jade svoje, liš ostatka.

- Čuh nekakvu galamu oko zatvora – reče Šerka i u mahu se trže.

Oštar zvuk sirene prośeče sivilo oblaka. Grčevito stežući šake, Marija se pridiže i muklo prozbori: 

- Evo ih opet, zlotvori…

Śetivši se zbog čega je došla, Šerka je krivuć pogleda. Teško joj je bi da reče Mariji što je viđela. Ipak se odluči. Primače se, i gotovo šapatom prozbori:

- Viđi,  moram nešto da ti rečem. Kad sam se vrtala iz pekare viđoh Špira i Milorada pred “Jusovačom. Pođi raspitaj se, možda su se slučajno tamo zatekli. Marija je oštro pogleda.

- Što reče crna druge? Nijesu ni da Bog tamo.  Ada, jedanak ojdoše na posa.

Šerka se zakle u život svoje đece da govori istinu.

Marija se skameni. Učinje joj se kao da joj se svijet ruši. Bez riječi ulježe u nisku odaju đe joj je muž spava i prodrma ga za ramena. Vremešni Tomo protrlja oči.

 - E, što ti bi te me zorom budiš?

 - Čuli ti sirene? Opet oni zlotvori neki zulum spremaju. Stra me da nijesu oni naši đetići što  učinjeli?

- Kakve sirene, koji naši, što to zboriš ženska glavo?!

- Odi do zatvora, jadan ne bio, od rane zore je nekakva gungula  ispred… Raspitaj se za Milorada i Špira. Evo, sad mi Šerka dojavi da ih je viđela kako ih vode put  đavolje “Jusovače”.

Tomo škripnu zubima, u hitu iskoči iz postelje mrmljajući sebi u bradu:

- Bogomi sam znava da će ne ovo snać, grdan sam san usnio.

Brže – bolje navuče robu i potrča niz usku ulicu popločanu oblim kamenom. Zvuk njegovih snažnih koraka odjekivao je Kišmalom.

Sati su prolazili, a Tomo ne dolazi. Sva u grču, Marija  ne mogade trpjet čekanje, no brzim korakom krenu put zatvora. Masa naroda, ispred komešanje, a niko ni jedne da prozbori.  Zastade, oštrim pogledom  “prošara” po masi nebili  viđela svog domaćina, ali uzalud. Neko je dotače po ramenu. Obrnu se i ugleda prvog komšiju Mitra. Upita ga ima li kakvih vijesti.

- Priča se da su mnozinu priveli.

- Da nijesi što čuo za  Špira i Milorada? - ispodtija  upita Marija.

- Čuh Marija, čuh i oni tvoji su tamo, zajedno sa  mojijem jedinkom. Eto tako… Vele da će im se sudit, a zašto, tako mi Boga  ne znam. Oni moj jest šerekast, mlad je, ma opet mislim da nije učinjeo nikakvo zlo. A i tvoje sinove dobro znam. Čestiti momci, rade svoj posa kako valja, ne znam radi česa su tu? Da- ti nije Bog sudio da ni ih uzme. Marija ga pogleda ispod očiju, ne progovorivši nijedne. Zatvoru se nijesu mogli ni primać jer je svud okolo bila bodljikava žica, iza koje je se kretala naoružana straža.

Iz dana u dan su Tomo i Marija, i po nekoliko puta odlazili do zatvora, ali uzalud.  Raspitivali se za sinove, ali od nikog ne dobiše jasnog odgovora.

Śutradan se opet uputiše prema zatvoru. Uđoše u masu koja je čekala ispred. Odjednom, Marija ośeti kako joj neko dodaje zgužvan papirić.  Naglo se okrenu da vidi od koga je, ali se osoba izgubi u gužvi. Gužvajući papir u džepu od traveze povuče se u stranu, pod zaklon jednog zida. Nakon što je pročitala tekst, shvatila je “koja je ura”. To je bio letak, na kojem je pisalo da se pruži otpor okupatoru, koji potvrdi njenu sumnju da su im sinovi u opasnosti, kao i to da im ne mogu pomoći, jer “sila Boga ne moli.” Zatvor su zapośele talijanske trupe u saradnji sa domaćim izdajnicima -četnicima, tako da je bio pod strogom kontrolom. Kako je njihov sin Špiro  radio u štampariji, i ta činjenica je ukazivala da su leci vjerovatno štampani na tom mjestu.

U medjuvremenu saznadoše da su Mitrovog sina i još nekolicinu pustili, jer su bili skoro đeca,  a i nijesu imali dokaze o njihovom političkom djelovanju. Ta vijest je obradovala Toma i Mariju, jer su to sve bila komšijska đeca sa kojom su se družila njihova.

Śutra veče, bilo je neđe po ponoći, nakon što je đecu spremila u postelju, a domaćin joj bješe kod nekog rođaka, Marija, ka i do tada ne mogaše od briga zaspat, pa izađe iz kuće i śede na ledni kamen, kraj “sipljivog” dovratka. Ukrstila je prste, lomeći ih nervozno. Njene teške uzdahe nije moga oduvati  śever, koji je te noći pomahnitalo razmicao krovove, otvarao kapije i lomio granje niz ojađenu Kišmalu.

Odjednom, u vazduhu nastade tajac. Kroz mrak se prolomi poznat glas:

- Majko! O, majkooo! Dobro smo, ne brini!

Marija prepoznade Špirov glas.  Samo na mah, tanka zraka nade joj obli njedra. Povik se ponovi, ali na pola riječi, a zatim naglo utihnu… Bilo joj je jasno da su ga stražari zatekli. Uzdrhtala je od pomisli da će njeni sinovi zbog toga što su nju htjeli utješti presudili sebi. Skide obuću i bosih nogu potrča prema zatvoru.  Straža je bila svud okolo. Ona se zavuče  u jedan kapidžik, te otud sa strepnjom posmatraše uske i tamom obavijene zatvorske prozore, u nadi da će viđeti svoju đecu, makar na tren. Neko vrijeme je čekala, a zatim se obeznađeno vrati doma.  

U kuću nije ulazila, ne želeći da budi đecu. Povijenih pleća je tumarala po dvorištu čekajući da joj se domaćin vrati. Dugo ga nije bilo. Nesrećna majka je hrabro pod kožu tiskala svoje jade i strah. U neko doba stiže i Tomo, kad ju je ugledao, reče:

- Što si tu? Nijesi morala da me čekaš, ionako nijesam ništa dokučio. Čuh da ih je dostina u zatvoru,  a što će š’njima bit to niko ne zna. No, ajmo u postelju pa ćemo śutra, a zora poć do tamo. Marija ga blago  dotače po ramenu i ispriča što je čula od Špira.

- Daće Bog da bude tako, no me stra da neće. Da ne nađoše letke možda bi nekog i puštili, ovako… A i da se pitaju samo Talijani, nekako bi se i nada, ali oni su prepuštili sve u krvave ruke onijem našijem zlotvorima, koji neće pošteđet nikoga.

U ranu zoru, kada je sunce sa tjeskobom pokušavalo prośeći guste  oblake,  saznadoše da su svi koji su uhapšeni, među kojima su bili i njihovi sinovi osuđeni na smrt strijeljanjem, a da će mjesto izvršinja biti Farmaci. Vijest o tome se proširila brže od munje. Uske podgoričke ulice su bile tijesne od naroda koji se unezvereno kretao prema  zloglasnoj “Jusovači”.

Te večeri, u kući Toma Veljova samo su se mogli viđeti modri pramenovi dima iz njegove lule, koji su se poput spleta aspida izvijali  prema raspuklom i čađavom plafonu. U mračnom uglu prostorije, stisnuto jedno uz drugo, unezvereno su ih snatrile uplašene đečije oči. A majka, pognuta nad ognjištem, uznemireno je čeprkala po tinjajućoj vatri. Prostoriju je okovao nesnosni muk.

Sumornu noć i tjeskobu razdvojila je blijeda zraka zore, koja je na tren prešla preko čađavog stakla na prozoru. Ojađeni roditelj  krenuše prema ozloglašenom zatvoru. Nakon nekoliko sati beznadnog čekanja, narod se naglo uskomešao. Nastade graja, negodovanje, gurkanje, preklinjanje, svako je htio da  što bliže dođe do svojega. Kada je viđela što se čini, Marija se odmače od Toma, namjeravajući da se što bliže primakne ulazu, na koji bi trebali izaći osuđenici. Bila je čvrsta u namjeri da još jednom vidi svoju đecu. Tomo ju je uporno odvraćao. Ne osvrćući se na njegove riječi, Marija prikupi snagu i poče da se probija kroz masu. Kako je bila krupne i snažne građe vješto uspjela da se primakne desetinu metara od kapije. Ubrzo otvoriše kapiju, kolona osuđenika poče izlaziti uskim prolazom,  dvoje po dvoje - privezani žicom oko ručnih zglobova, između uperenih bajoneta u narod.

Napravivši još jedan kratak korak, Marija zapazi  svoja dva sina - dva sokola…  Namah se u njoj probudi iskonska snaga. Razmicala je sve pred sobom. Već je bila na par koraka od đece, kada je zaustaviše  nekolicina, naoružanih stražara. Uspravi se.  Iz pogleda joj izvirivala iskonska snaga materinstva. Oči u oči je stajala pred dželatima svoje đece.

- Puštite me da se posljednji put pozdravim sa svojim sinovima. – Hrabro reče Marija. 

Zadivljen njenom hrabrošću, jedan krhak i blijed talijanski vojnik se sažali i tihim šapatom reče:

- Hajde, pozdravi se, ali neka to bude kratko.

Odlučna da pobijedi sebe, mirno je stala pred svoje sinove čiji su zglobovi ruku bili stegnuti bodljikavom žicom i umazani krvlju. Majčino srce, na tren zacvili. Gledala je u njih posljedni put. Posljednji put je upijala  živ i mio pogled iz njihovih krupnih očiju, koje su od zlostavljanja bile uokvirene modrim pečatima. Iskonska snaga crnogorskog kamena nadjačala je strah, tugu i bol, ispunivši srce ove majke hrabrošću. Zaleđena suza joj zapara vid. Ali, ta majka - stamenica, bila je spremna da svojim sinovima uputi posljednje riječi:

- Đeco moja, nemote da vi ko vidi iz očiju stra, ili suzu… Časno sačuvajte svoj obraz i svoje ime!

Odjednom, kao da joj kamen zastao u grlu, jedvačujno izgovori:

- Milovan ve tamo čeka.

Majka – heroj naglo okrenu glavu od svojih sinova, ne osvrćući se. Gordo je proputila prema kući noseći čemerni teret na plećima -   osiromašena za još dvojicu.

Autorka - Velisava Seka Metđonaj

Fotografije - privatna arhiva

Naslovna fotografija - RTCG.me