Kao mlada shvatila da je obrazovanje ključ za uspjeh: Anita Beriša je svoje rano djetinjstvo provela u Njemačkoj, a u Crnu Goru se preselila sa sedam godina. Imala je veliki strah od odlaska u školu, zbog toga što nije znala jezik, ali ga je uz podršku učiteljice i velikog truda brzo savladala.
„Imala sam sreću jer je moje odeljenje bilo zaista najbolje i imala sam najbolju učiteljicu Vesnu Dragićević. Svi su mi zajedno pomogli da naučim jezik. Učiteljica je ponekad dolazila kući kod mene i radila sa mnom kako ne bih zaostajala za svojim drugarima“, počinje ova djevojka priču za Portal Analitika.
Još kao djevojčica, Anita Beriša je shvatila da je škola jako bitna za dalji napredak u životu. Završila je osnovnu školu „Božidar Vuković Podgoričanin“ sa odličnim uspjehom, nakon koje je upisala srednju medicinsku školu. Već tokom obavljanja stručne medicinske prakse, rastužilo je to što svi tretiraju Rome drugačije, čak i medicinski radnici. Ona se prisjeća jedne situacije.
„Bila sam u osmom razredu osnovne škole kada je trebalo da operišem slijepo crijevo. Na odjeljenju je bilo mjesta samo u sobi pored male Romkinje, djevojčice Kasandre. Sjećam se da je medicinska sestra tada rekla mom tati da jedino ima mjesta u toj sobi, ali da nam ne preporučuje da se smjestim u njoj jer je u sobi Romkinja koja „ima vaške i neprijatan miris“. Moj je tata tada rekao da to nije problem, da smo i mi Romi i da ne treba tako da priča o maloj djevojčici. Tada sam još više bila sigurna da ću da upišem medicinu, kako bi se borila da moj narod ne preživljava ovakve stvari, a posebno ne djeca“, kaže ona.
Podrška roditelja jako bitna: Otac joj je uvijek govorio da samo znanjem može da napreduje i tako dao vjetar u leđa za dalje obrazovanje. Shvatila je koliko je bitna njegova podrška kada je vidjela da je jedina Romkinja u školi i jedna od rijetkih koje se obrazuju.
„Tada sam vidjela i da moje vršnjakinje ostaju u začaranom krugu u kojem se podrazumijevalo da mlade stupaju u brak i prekidaju školovanje, te sam odlučila da im dokažem da je moguće izaći iz tih okova a da se time ne nanosi šteta nikome, već obezbjeđujemo bolje sjutra za nas i našu zajednicu“, objašnjava ona.
Kaže da tokom školovanja nikada nije bila diskriminisana zbog toga što je Romkinja, a misli da je to dijelom zbog toga što nije bila tamnoputa kao druga romska djeca.
„Često sam tokom školskog odmora znala da čujem kako neromska djeca dobacuju pogrdne komentare poput „ovo je Ciganin, smrdi, prljav“ . Osjećala sam se jako čudno i neprijatno, znala sam da im priđem i kažem da sam i ja Romkinja i da smo mi ipak svi isti i da imamo ista prava bez obzira na boju kožu, ili na to da li imamo novu ili staru odjeću na sebi“, ističe.
Govorili joj da ne treba da se školuje: Ipak, znala je da mora da se dodatno potrudi ako želi da uspije sve što je zacrtala. Umjesto medicine, Anita završava Fakultet za poslovni menadžment, a uporedo radi u Zavodu za hitnu medicinsku pomoć i pomaže svojim roditeljima u vođenju porodičnog biznisa.
„Nije bilo lako uskladiti sve obaveze, ali sam uspjela da završim osnovne studije i budem prva u porodici sa stečenim visokim obrazovanjem. Ubrzo nakon toga ukazala mi se prilika i konkurisala sam za posao u Ministarstvu vanjskih poslova i evropskih integracija, gdje sam započela radni angažman u Direktoratu za IPA fondove što je za mene predstavljalo novi veliki izazov“, ističe naša sagovornica.
Kada je počela da radi, plašila se da neće opravdati povjerenje koje joj je dato, te uspjeti da izvrši sve zadatke uspješno. Dodatni pritisak su stvarali različiti negativni komentari zajednice koji su bili upućeni njenim roditeljima.
„Govorili su da ne trebaju da dozvole da se školujem, jer Romi ne mogu biti uspješni u našem društvu, posebno ne Romkinje, do toga da su „poneki“ i izbjegavali komunikaciju sa nama jer smo mi iskakali iz nekih postavljenih pravila unutar zajednice“, ističe.
Iako je pred sobom imala jasan cilj, bilo je dana kada je bila umorna od svakodnevnog rada, kao i pritiska okoline. I baš onda kada je mislila da joj ponestaje snage za dalju borbu, pojavio se čovjek u kojeg se zaljubila- Elvis. Iako su oni i dalje zajedno i vole se više nego ikada, kada su tek započeli vezu, naišli su na mnoge probleme i osude okoline.
„On je neko ko mi je preokrenuo život, ojačao i obrabrio da nastavim dalje. Kada su moji roditelji saznali za našu vezu podržali su me i jako mi je značila podrška roditelja. U zajednici je bilo raznih komentara jer su moji roditelji dopuštali da imam vezu što u romskoj zajednici nije uobičajeno. Bilo je trenutaka kada su i rođaci iz inostranstva pokušavali da se umješaju u odluku naših roditelja da nam dozvole da se zabavljamo, školujemo i gradimo karijeru, a da za uzvrat ne uslove na prethodno sklapanje braka. Sada svi znaju da smo zajedno, komentari su prestali i sada je postalo normalno da nas dvoje budemo u vezi“, objašnjava.
Položaj Romkinja loš: Anita odlučuje i da nastavi obrazovanje, te upisuje magistarske studije i trenutno je jedina i prva Romkinja na njima. Zajedno sa Elvisom, osniva nevladinu organizaciju “Koračajte sa nama-Phiren amenca“ i udruženim snagama rade na osnaživanju što većeg broja srednjoškolki da nastave sa svojim obrazovanjem.
„Svakodnevno se trudim da motivišem Romkinje da rade na sebi i da se obrazuju. Mi smo napravili veliki korak, pokazali da i mladi u romskoj zajednici mogu istovremeno da se školuju i da grade karijeru, ali da ne izgubimo vrijednosti naroda kome pripadamo. Srećna sam kada nam se mladi iz zajednice obraćaju i kažu da žele ići našim koracima“, objašnjava ona.
Naša sagovornica objašnjava da se u poslijednjih deset godina stanje promjenilo na bolje u skoro svim sferama života romske zajednice, ali je položaj Romkinja i dalje jako loš.
„Do prije nekoliko godina, romskih djevojčica je bilo vrlo malo u završnim razredima osnovne škole dok su samo rijetke išle u srednju školu. Kasnije, za razliku od muškaraca, Romkinje, zbog porodičnih obaveza i nedovoljnog obrazovanja nijesu u mogućnosti da traže posao. Često se dešava da one koje traže posao budu diskriminisane. Romkinje su na dnu društvenih margina, ali kada im se pruži mogućnost, pokazuju da mogu baš kao i drugi da postižu dobre rezultate“, kaže Beriša.
Posebno je, ističe, važno obrazovanje, kojim se izlazi iz začaranog kruga siromaštva.
„Obrazovana žena vodi ka ekonomski nezavisnoj ženi, koja ima snage da se suprotstavi nasilju i diskriminaciji. U budućnosti bih voljela da imamo više Romkinja koje će nastaviti školovanje. Takođe, da ima mnogo više osnaženih Romkinja koje rade na svom osnaživanju i budu ravnopravne građanke“, zaključuje Beriša priču za Portal Analitika.
