Žena ispeče ljebove i otac su dvije šćeri na zli put krenu. Kad liječak odmakoše, reče starija šćer da je gladna. Otac raskomadi jedan kolač i založiše. Idući tako naprijed, čekaše otac da i ona mlađa reče: „Gladna sam!“ Ali ona mučaše sve dok sam otac ne ogladnje i ne reče:
– Da počinemo, da založimo, e sam ja, đeco, ogladnio!
Pošto jedoše, pripeše se na vrh jedne glavice. Tek sad ona mlađa progovori:
– Babo, ja ogladnjeh!
– Čekaj, dijete moje, – njoj će otac – eno vidiš dolje, na dnu ove strane, ima jedan izvor. Koturnuću ovi kolač pa će se dokotrljat taman do izvora. Vi ajte za njim i pričekajte me kod onog izvora, a ja odoh da nasiječem jedan naramak granja, pa da potpirimo vatru i da večeramo!
Otac se vrati kući, a đeca se izgubiše za kolačem, koji se baš do izvora dokoturao. Zaludu oca isčekivahu. Uhvatila se noć, a od oca ni java ni glasa. Večeraše polovinu kolača pa se popeše na drvo, da spavaju, a privezaše se pasom za granu, da se u snu ne pomaknu i ne polome.
Kad ujutro ustanu, obazru se oko sebe, eda li im đe oca?! Reče starija sestra, da je ogladnjela, no i ono po kolača da se pojede. Kad i to svršiše, śedoše da čekaju noć, da se opet gladne na drvo popinju. Tako i bi. Noć ne prevari, ali prevari otac: ne dođe ni te noći. Viđeše đeca zlu i goru, i śetiše se, što se od njih uradilo. Isplakaše se pa se popeše na stablo i zaspaše.
I drugo jutro kad osvanu, dogovore se đeca, da se miču ma kud bilo, ne bi li se samo namjerili na koga, ko bi im radi sevapa koru ljeba pružio. Dopriješe do najbližeg brežuljka i ugledaše pod sobom polje, pokriveno čadorima. Uputiše se k polju, a kad siđoše, stade ona mlađa:
– Bolje bi bilo, da idemo pobaučki, jer ovako će nas ugledati vojska, pa bi nas mogla potuć. Malo zatim ugleda ih paša ispod svog čadora pa viknu na sluge:
– Šta se ono crni tamo, te nije ni čeljade ni zvjerka? Brže pešestinja, pa da vidite šta je, a šta bilo amo mi doždenite!
Kad ih dovedoše, začudi se paša i zapita, otkle su i šta ih nagna, da se tako vuku. Đevojčice mu ispričaše sve potanko, kako imaju zlu maćehu, kako ih je bila i kako je napokon svog muža naćerala da ih đe u svijet obestrvi. Zapita ih paša:
– A znate li vi kakav zanat, đeco?
– Ja znam pismo – odgovori starija.
– E pa lijepo, ja ću te dati ovome ćatibu. A ti, mala? – okrenu se mlađoj.
– Ja ću svome mužu rodit dvoje zlatokoso đece, sina i šćer!
Zamišlje se malo paša, pa joj onda reče:
– Đevojko, od sad si moja!
Paša dakle uze mlađu a ćatib stariju. Starija prevari ćatiba, jer u pismu ne znadijaše više no ćuk, ali joj ćatib ne moga ništa, pošto mu je paša kao ženu darovao. A mlađa nakon podužeg vremena zbilja rodi dvoje zlatokoso blizanaca. Paša bješe na vojsku, a ćatibovica se zabavila o jadu, misleći kako da sestri doskoči. Poita brže-bolje do neke kučke, te se toga časa bješe oštenila. Uze dvoje štenadi i podmetnu ih sestri, a zlatokosu đecu odnese čak iza sela i ostavi ih blizu jedne pećine da kukavci lipšu.
Srećom, u pećini življaše lavica. Kad opazi đecu sažali joj se, pa ih uturi u pećinu i tu ih dodavaše rȃni. Ali đeca rastijahu mimo đecu. Kad ih prođe godina dana, šćaše se zaklet e im je osam. Jednoga jutra lavica bijaše izašla iz pećine, da po običaju potraži rȃne. U to izađoše i đeca i ote im se da pogledaju preko onog brda iza koga ih tetka bijaše ovamo donijela.
– Ništa ne bih radiji no da možemo kukavci ono brdo preći! – reče brat sestri i uzdahnu. U taj mah izdaleka opaziše, đe se lavica vraća pa se živo skrajnuše u pećinu. Kad dođe lavica zapita ih:
– A đe ste izlazili danas?
– Niđe.
– Ada, što je ovi kamen od pećine pomaknut?
– A-a... pa mi ne znamo – odgovoriše poplašeno dvoje đece.
„Paziću ja njih śutra“ – pomišlje lavica.
Kad bi ujutro, krenu ona, ka tobož da će na put, i sakri se u jednoj lomini iznad pećine. Đeca odma pomaknu kamen i ižljegu. Opet pogledaju preko brda i uzdahnu:
– Ah, da nam je jadnijema preko ovoga brda preći!
– Pa i to se može postignut! – iznenadi ih lavica sa vrh pećine.
Đeca se od straha ubezeknuše, ali ih ona hrabri:
– Ne plaš’ te se, moja đeco, ništa, samo me slušajte. Evo ću vam dati ove tri dlake! – i oskube tri dlake iz repa. – Ove ćete tri dlake prinosit suncu, i na prvu će vam dat vojske koliko god zaištete, na drugu rȃne koje gođ ušćednete, na treću sve ostalo što vam duši volja bude!
Đeca uzeše tri dlake i krenuše da se praštaju, no ih lavica zaustavi da još tu noć kod nje prekonače. Uveče izvede momka nasamo i ispriča mu ukratko o njegovom rođenju i roditeljima. Još prije nego leže, dade đevojci dva draga kamena pa joj reče:
– Moglo bi ti i ovo valjat!
Ujutro se oprostiše i krenuše.Kad pređoše brdo, izabraše jedno lijepo mjestance i tu sagradiše dvor. Brat iđaše svaki dan u lov, a sestra ga uvečer dočekivaše ispred dvora. Utoliko i tetka bijaše za njih dočula, pa im poče da o glavi radi. Jednog dana, kad momak bješe otišao u lov, dođe ona kod sestre mu. Ne kaza joj se ko je, samo joj reče:
– Svakoga dobra imaš, ali mi te rad jedne žao: brat ti ide u lov, a ti po vas dugovetni dan tu sama čamiš! Nego znaš koja je? Tamo dolje ima jedna zlatna jabuka. Na svakoj grančici, usred zime kao usred proljeća, najljepši cvjetovi ćetaju, a na svakome cvijetu po jedan slavuj neprestano śedi i pjeva – i svi se među sobom nadmeću, koji će ljepšu pjesmu da ispjeva. Eto tu bi ti bilo dosta zabave i razgovora dok ti brat po planini lovi. Ne treba ništa no da ti brat jednu granu od te jabuke okrši, pa da je presadi ovđe ispred kuće; i iz te će grane za tri dana narasti čitava jabuka, baš kao ta za koju ti evo velju!
Kad se brat vrati uveče kući, ne srete ga sestra, da mu po običaju konja privati. Začudi se, pa ulježe u kuću i nađe sestru nešto misanu:
– Zaboga, sestro, što ti je noćas? Ja mnidijah e ćeš me sresti kao vazda, a ti nešto ka okunjena!
Ispriča mu sestra, kako joj je neka žena kazala za jabuku, pa je – veli – ponijela želja da tu jabuku presadi.
– O, pa to je lako, zaboga, sestro! Ti znaš, da ti nijesam ništa zanijekao, pa neću ni to.
Cikom od zore uzjā konja i krenu da krši granu od jabuke. Putem ga srete lavica pa mu reče:
– Čuvaj se danas, junače! Ti si krenuo ka’da po jabuku, zato pazi: čim osiječeš granu, krenuće za tobom gora i voda, i vikaće ti: „Stani!” Ako se okreneš poginuo si, nego pognaj konja i bjež’ glavom bez obzira! Za to drž’ ove tri dlake, što ti pružam! Opleti od njih kandžiju, pa sustane li ti konj jali oklizne, njom ga ošini, a on će jedanak kao krilat polećet!
Na tu se razdvojiše, i momak okrenu dalje. Tek se primače jabuci – okide joj granu, a začu se treska i lomljava. Ni kamen na mjestu ne ostade, no se sve za njim dalo u poćeru, a sve viče: „Stani! Vrati se!” Voda gotovo sve potopila, i udavit ga šćaše, da se ne śeti kandžije, tek konj poleće kao munja. Donese on dakle granu zdravo. Sestra ga dočeka i usadiše je pred kućom. Kakva bješe jebuka za tri dana – ne bi mogao čovjek od miline da se nagleda.
Opet brat poče da ide u lov, a sestra śedi pa se razgovara sa slavujima. Uto eto ti opet tetke. Viđe sirota, da joj se posao izjalovio, pa se predomišlja: što će?! Poitala đevojci, da joj se – biva – obraduje:
– Eto sad mi te milo tako veselu gledat! Svak će ti se živ divit kad čuje za zlatnu jabuku, kakve niko do tebe nema. Samo mi je još jedino žao, đe si sama, pa znaš lijepo: kad je čeljade samo, ni u najvišoj sreći ne može da onako uživa – kao što bi u društvu uživalo. Ali ja bih mogla i tu da ti pomognem. Tamo iza one planine živi Ljepota od svijeta. Kad bi ti je brat uzeo i doveo – e tada bi i društvo imala, kakvoga niko drugi na svijetu nema!
I tako tetka – pošto svoje dovrši – ode, a malo zatim i đevojci dođe brat. Ni te ga večeri sestra ne srete. Zapita je – šta je, a ona mu kaza.
– I to će stić! – odgovori joj brat, i śutri dan podranio po Ljepotu od svijeta.
Idući putem nalježe na jednog seljaka, đe radi. Nazva mu:
– Pomaga bog!
A on ništa.
– Pomaga bog!
Ništa.
– Pomaga bog!
Ništa.
– A, paśi sine! – ljusnu ga po obrazu i obrnu mu glavu naopako.
– Što učinje, bog ti platio! – reče mu seljak, a momče se ne okrenu no ode svojim putem.
Kad ljepoti dođe do kuće, na kući ne bijaše vrata. Zavika:
– Stoji li ovđe Ljepota od svijeta?
Kad mu se niko ne odazva, onda se śeti kamička te mu ga sestra bijaše dala. Te udari njime o zid i vrata se otvoriše. Kad ulježe unutra – prođe jedan tavan, prođe i drugi a ne viđe ništa; tek mu se na trećem ukazaše vrata, sva od suvoga zlata. Viknu ispred vrata:
– Stoji li tu Ljepota od svijeta?
Vrata škripnuše i Ljepota se ukaza. Kad je momče ugleda, od miline zanijemi, a kad se malo razabra – odma joj kaza što ga je do nje dovelo. Ljepota ga udari po prstu, njemu kanu kap krvi i on se okameni.
Sestra se zabrinula čekajući brata. Prođoše tri dana, a njega opet nema pa nema. Sestra se počela pobojavat, pa okrenu da ga traži. Turi na se bratovo odijelo, uzjā konja i ode da traži Ljepotu od svijeta. I nju donese put na onog čovjeka, koga joj brat bijaše nakazio. Kad ga opazi začudi se i nazva mu:– Pomaga bog, prijatelju!
– Bog ti dobro dao!
– A šta si takav, crnjo?!
– Tu onomadne, prođe ovuda jedno momče, zamlati me i evo vidiš, što uradi od mene!
Đevojka mu dovati glavu i kvrk – s njom na mjesto.
– E, šćerce, bog ti svaku sreću udijelio!
– I tebi bog dao dobro, no mi kaži, đe živi Ljepota od svijeta?
– A oli k njoj?
– Oću.
– E pa onda, kad pređeš ono brdo, okreni putem koji vodi k zapadu; doćeš na raskrsnicu i tu izaberi put koji vodi k istoku. Nego da te naučim, šćeri moja: Ljepota će okamenit svakoga ko joj u kuću dođe, zato trebaš da se čuvaš! Kad joj dođeš u kuću, prođeš dva tavana, a na trećem joj je stan. Prije no joj kucneš na vrata istrgni sablju. Ako ti pođe za rukom, da je udariš i da je okrvariš prije no okrvavi ona tebe, neće ti moći ništa. Vladaj se, šćeri, kao što ti rekoh, a bog nek ti bude upomoć.
Ode đevojka sve onako, kako joj seljak reče. Kad dođe pred kuću – kuća bez vrata. Udari kamičkom o zid i vrata se otvoriše. Prođe dva tavana i ustavi se na trećem. Pred njom stajahu zlatna vrata, pred njima brat joj okamenjen. Ne poznade ga ona niti se na njega osvrnu. Zavika samo:
– Ej! Je li Ljepota od svijeta doma, je li?
Škripnuše vrata, a đevojka živo trže sablju pa se skrajnu po strani. Čim Ljepota kroči, a đevojka sabljom po ruci tres, i okrvavi je! Vrisnu Ljepota, da te srce zaboli, pa onda metnu đevojci ruku na rame:
– De, junače, svaka ti sreća pjevala kad si bolji od mene a ti mi se barem kaži – ko si i okle si!?
– Lako ćemo za to, no mi kaži – brat đe mi je?
– Pogleda Ljepota put kamena pa se u neprilici nađe i stade se pravdat, da za brata ne zna.
– Brata mi, kučko e te pośekoh!
Bogme se Ljepota uplaši i pokaza joj okamenjeni stupac. Kad to viđe sestra – trže opet sablju, da na ljepotu kidiše.
– Ne, zaboga, junače, evo ti brata živa!
I poreza se po prstu pa panu kap krvi na okamenjenog momka. Momak se proteže i samo uzdahnu. Kad to viđe sestra, objesi mu se o vrat pa se izgrliše. Ispriča mu najprije što je i kako je bilo pa mu onda reće:
– Sad da idemo da je vodimo. Odvedoše Ljepotu i sretno se vratiše svojoj kući.
Ne prođe mnogo pa i sam paša doču za zlatokosiće i za Ljepotu od svijeta koju je momak za sebe uzeo. Premišlja, kako bi mu je oteo, i učinje mu se najzgodnije da ga pozove na zijafet i da ga otruje. Odma opravi sluge da kažu zlatokosome momku, da mu paša pripravlja čast i da ga zove u goste. A momak odgovori, da oni kažu paši, da će doći ako će mu doranit mesa od tice koja može rastopiti sto oka gvožđa na godinu. Paša to sve obeća i momak krenu. Pri polasku kaže mu sestra:
– Pazi, da te paša ne otruje!
Kad momak ulježe u pašinu kuću, ču đe neko zaječa: „A-a-a!“ Okrenu se, otkud glas dolazaše, i viđe žensku glavu obučenu u kožu od bivolice, a više nje visi kamen i kucne je pođekad u glavu. Viđe dobro, e mu je to majka, pa zapita pašu:
– A šta vam je to tamo?
– A, manimo je, jedna moja sluškinja, pa znaš skrivala nešto a ja...
– Miči je, pašo, miči! Ako ti je i sluškinja – ja ti velju da je oslobodiš, jer ti drukčije na ručak neću!
Kad śedoše za sofru, zapitaće momak pašu:
– A đe ti je tica, koja može sto oka gvožđa na godinu rastopiti?
– E, glave mi, junače, nijesam je mogao nikako da nabavim, a ne bih žalio pare! No bujrum de! Što se najljepše moglo zgotoviti, to se zgotovilo.
– E pa udri ti prvi paša!
– A kako to opet, da ja prije svoga gosta započinjem? Jok vala! Ti si danas moj gost, pa bujrum!
– Velju ti, pašo, da neću ni okusit prije tebe!
– Ma što nećeš, bolan?!
– Založi ti samo jednom, da viđu kako se ovo jede, pa ću za tobom dovatit i ja.
– I ja ti, junače, opet velju: obraza mi, neću, adetu mi ne podnosi!
– E pa nikome ništa! Neću ni ja, no zbogom, pašo!
Paša se nađe u čudu i ne moga ništa nȃko da ga isprati. Kad iziđoše iz odaje, opet žena u kožu od bivolice.
– Zar je zbilja, pašo, nećeš micat?
– O, oću, oću, a ko je opet vezivao?! – podiže viku na sluge i opet je makoše.
Tu se oprostiše, i paša odma smisli drugu: da digne na njega vojsku. Kad to viđe, momak prinese dlaku suncu, i s desetorostukom silom izađe pred onu pašinu. Iznenadi bogme to pašu gore no sve, pa se siromašak manu bojevanja. Ali opet mu đavo ne dade da miruje, oće paša i trećom da pokuša sreću. Zgotovi ručak i polovicu osmoči a polovicu otruje, misleći u sebi: „nudiće me, da prvi jedem, pa lijepo – ja ću s ovog kraja a on s onog!“ Viknu na sluge, da poitaju i da jave zlatokosome momku, da ga opet paša poziva na ručak, i da mu kažu, da je dobavio ticu koja može samo deset oka gvožđa da na godinu rastopi. Momak se opravi i ode na ručak. Kad tamo – opet žena u kožu od bivolice. Zivnu pašu, pa mu reče:
– Čuj me, čestiti pašo, potonji ti put velju da mičeš ovu žensku glavu s ove muke i grdila!
Ženu opet makoše, pa śedoše da ručaju. Ne čeka paša nuđenja, no prvi započe a momak za njime. Đe paša kašikom – tu i on, đe paša – tu i on. Pošto prestade paša – prestade i on. Nemade paša kud-kamo no da muči i da trpi. Kad ustadoše s ručka krenu momak da ide.
– Kroz ova druga vrata da izađemo! – reče paša.
– Ne, ne! Kroz ova ćemo kroz koja smo i uljegli!
Kad iželjegoše, opet žena u kožu od bivolice, i taman je tog časa kucnu kamen po glavi, a ona zaječa:
„A-a-a!“ Ne šćede momak daljega razgovora no poteže sablju.
– Aman, junače? – zavika paša.
A ti je miči, i kažuj šta je!
Makoše je i paša stade da priča, kako mu je obećala da će rodit zlatokosu đecu, kako je okotila paščad i sve ostalo od početka do kraja.
– Pa đe joj je ta sestra? – zapita momak, i nju odmah dovedoše.
– Danu ti ženo, bi li znala kazat kako je to bilo?
Ona kažuje kao paša što veli.
– Kažuj, more, e si poginula!
Ona opet svoju te svoju.
– Kažuj, e te pośekoh!
Na pošljetku ne moga što, no stade da sve priznaje, na veliko čudo i samoga paše, koji ništa od toga nije znao. Ni momak ne moga više da se uzdrži, no skoči i zagrli majku, a kroz suze ispresijeca:
– Majko, ja sam ti sin a moja ti je sestra šćer!
I paša kao manit pristupi i uzgrli svoga sina. Poslaše i po zlatokosu đevojku i po Ljepotu od svijeta. Kad se svi okupiše, viknu momak na sluge, a oni dovedoše četiri konja, svezaše im tetku za repove, a konji je nemilosno rastrgoše.
Nepoznati pripovjedač
Izvori:
Glas Crnogorca. Cetinje, br. 3 i 4, od 18. i 25. januara 1887, 2;
Vatra samotvora: antologija crnogorskih narodnih bajki, priredio Radoje Radojević. Titograd: NIP Pobjeda. 1976, 299.
Ljepota od svijeta: antologija crnogorske usmene proze, priredio Vladimir Vojinović. Cetinje: FCJK. 2016, 39–47.
Foto: Narodna biblioteka "Đurđe Crnojević", korisnaknjiga.com
