U njemu sam studirao.
U njegovu se jednu Vilu zaljubio. Mrzio njegove kiše. Hladio se njegovim kamenom. Šutirao vrele suzavce njegovim ulicama.
I jedne noći, jednog jutra, u njemu - sazrio kao čovjek.
Cetinje.
Koliko god ga kao navijač provocirao godinama, u tim ludostima je bilo uvijek prikrivenog divljenja toj titanskoj, lijenoj čvrstini čudesne doline podno Lovćena. Sama činjenica da si rođen tamo je nekakva đavolja privilegija, pasoš za gordost i podsjetnik da i u hrabrosti ipak ima - prvih.
I zato sam znao, dolazeći u taj najstrašniji od mojih klanaca da Belveder neće pasti.
Dakle bila je ta noć, to jutro ne samo moja prečica da skapiram Cetinje već i razglednica mog odrastanja u čovjeka. Čovjeka koji je pokušao Cetinju da vrati djelić svega što mi je Grad - heroj dao. I zato sam sa sobom i drugovima, uličnim vitezovima, riješio:
Belveder neće pasti.
Shvatiću danima kasnije: tek kada se u tangensi spajaju odbrana ideala slobode i neki inat prićeran do zida, onda se fajlovi prioriteta poslože potpuno novim redosljedom. I da je apsolutno moguće zaljubiti se u 15 žena koje su legle isped barikada. U svaku.
Od tog Petog, od tog Belvedera, i tih par sati kada iščekuješ da iza one krivine krene Batina i Sila, prioritet je postala zakletva koju smo pjevajući, smijući se, ćuteći - dali jedni drugima oko vatre u onom za nas najljepšem od svih klanaca:
Belveder neće pasti.
Ateista sam i podjednako prezirem indoktrinaciju svake vrste a religija mi je prijemčiva jedino kao koncept očuvanja kulture i pismenosti kroz vjekove, ali sam tog dana bio na Kruševom ždrijelu đe se nije branilo nikome neđe da uđe - no se elementarno sprečavala kolektivna propast. Ironično, Spas je tu bio u sukobu dva inata - jedan inat od sile a drugi od očaja njegove primjene, a oba su usahla u onom crnom dimu bijesa, i bijelom dimu hemije. A Crna Gora bi se u oba pogubila trajno da nijesam shvatio da će pasti i teška riječ, i suzavac i ona dekica od kevlara, ali:
Belveder neće pasti.
Vidio sam kroz te dimove Crnu Goru koja je poštenija, iskrenija i čojskija od one koja je zarobljena u dimu cigarilosa Gradske kafane, đe su ,,ekipe“ prebirale po imenicima pozivajući moć koju nemaju, i lažno od sebe pravile martire sukoba koji su izazvali 30 godina ranije. Oni koji su na klocnama ostavili Crnu Goru, napravili su od Gradske nekakav štab koji je nama koji smo bili između dimova - ličila na brlog zadriglih iz Orvelove farme, đe su śeđeli oni jednakiji od drugih. Čast izuzecima. I zato sam, zbog svih onih iskrenih koji su bili na liniji odbrane od Sile, zbog te ljubavi zadimljene - shvatio da je dim Belvedera i suzavca pobijedio onaj iz Gradske kafane i da zbog toga:
Belveder. Neće. Pasti.
Više nema uzmicanja, kažu. Ovo je maraton, ne sprint, vele. Nema pomirenja, nema nazad. Ali ja sam na Balvederu vidio braću koja Normalnom sa druge strane pružaju ruku, ali ne i ključ od kapije. Vidio sam, ne odbranu manastira, no golog opstanka. Kroz onaj dim sam i vrlo jasno vidio stražu koja ne dozvoljava da se ludilo prelije sa obje strane. Koliko god vam apsurdno bilo, vidio sam pomirenje i zbog te nade sam bio ubijeđen da:
Belveder neće pasti.
P.S. Danima evo se pozdravljamo stisnutom pesnicom, i vidim belvederce - u restoranu, na rampi gradskog parkinga, na aerodromu, neki dostavljaju hranu, neki su na šalterima a drugi samo namignu u uniformi. Tek tada znam: Belveder NIKAD neće pasti.
