Kontrola nad medijima važan je faktor očuvanja autokratske vlasti, to zna svaki nedemokratski vladar, pa zato i podjarmljuje informaciono polje. Građani kojima su stvari jasne, koji vide političku scenu i događaje razgovetno, pa im nije potrebno mnogo slobodnih medija – retke su ptice. Većina živi u nekoj vrsti hipnoze, u polusnu, takozvana mišljenja i stavovi koje imaju zapravo su mišljenja i stavovi koje dobijaju putem medija. Mi volimo da pričamo o velikim stvarima, koristimo velike reči kao što su sloboda govora, istina, pravo građana da znaju sve i tome slično, a stvarnost je malo drugačija.
Kako stvar sa medijima i publikom funkcioniše plastično je objasnio Bogdan Bogdanović u jednom davnom intervjuu iz 1988. “Evo, recimo da ono što se uprošćeno naziva ispiranjem mozga u stvari i nije drugo do prastara tehnologija tam-tama. Taj tam-tam-tam ide danima, ide noćima, sve dok i sami ne počnete da odzvanjate u skladu sa bubnjem. Ceo trik se sastoji u beskrajnom, ritmizovanom ponavljanju besmislica sve dok besmislice ne počnu da prelaze iz kvanititeta u kvalitet, i dok ne zadobiju neki nadsmisao”, rekao je veliki graditelj, pisac, profesor, jedan od naših najvećih intelektualaca.
Vučićev tam-tam odjekuje već godinama, neprekidno, bez počivke i pauze, a njegovi glasači odjekuju li odjekuju u ritmu tog primitivnog propagandnog bubnja. Jedino što je nekadašnjem Miloševićevom ministru dezinformisanja sreću kvarilo bila je Junajted medija, pre svega televizije N1 i Nova S koje su bile kritički nastrojene prema režimu. U međuvremenu je ova kompanija kupila dnevni list “Danas”, osnovala nedeljnik “Radar” koji vodi redakcija koja je nekad uređivala NIN, te napravila još par medija kao što je portal Nova i istoimeni dnevni list. Tome treba dodati još neke medije koji nisu u vlasništvu ovog medijskog koncerna: par nedeljnika, nekoliko lokalnih portala, nekolicinu portala koji se bave istraživačkim novinarstvom – sve ostalo je pod kontrolom Aleksandra Vučića, glavnog urednika medijske scene u Srbiji.
U februaru ove godine Vučić je najavio da će uništiti i televizije koje ga istrajno nerviraju, Novoj S i N1 će doći kraj u novembru, njihove novinare ćemo pozapošljavati ovde-onde i gotova stvar. To mi iz kojeg Vučić govori odnosi se valjda na režim, vladajuću Srpsku naprednu stranku, razbojnički kartel koji je na vlasti, mada je moguće da se radi i o kraljevskoj množini. U februaru je prodat deo Junajted grupe, kablovski operater SBB prodat je kompaniji e& PPF Telecom Group, a Eon TV i prava prenosa sportskih događaja na zapadnom Balkanu prodati su kompaniji Telekom Srbija, što će reći – Vučiću, budući da on drži Telekom pod kontrolom.
Nakon toga nije došlo do promene uređivačke politike N1 i Nove, ali su zato korisnici SBB-a dobili silne nove kanale na kojima teče besomučna režimska propaganda, na primer TV Informer. Bio je to jasan signal da se nešto valja iza brega, te da će poslednji ostaci slobodnog novinarstva u Srbiji uskoro biti ugroženi. A narcisoidni predsednik prosto nije izdržao da se ne pohvali kako je uspeo da napravi dogovor kojim će ugasiti televizije koje su mu trn u oku.
Pre par dana novinarska mreža OCCRP i KRIK objavili su da su došli do audio snimka razgovora između Stena Milera, generalnog direktora Junajted grupe, i Vladimira Lučića, direktora Telekoma Srbija i bliskog saradnika predsednika Aleksandra Vučića. Potom je objavljen taj audio snimak na kojem se jasno čuje kako je predsednik Vučić tražio da se smeni Aleksandra Subotić, direktorka Junajted medije, te kako Miler Lučiću objašnjava da će to biti učinjeno, on je čovek od reči, ispuniće obećanje, ali da pre smene Subotić mora prvo da oslabi kompaniju koju vodi: „Moram da napravim tu kompaniju veoma malom u Srbiji”.
Lučić kaže da je Vučić razgovarao sa Nikosom Statopulosom, predsednikom BC Partnersa, investicionog fonda koji je većinski vlasnik Junajted grupe i koji okreće stotine milijardi evra. „Imaš direktore medija, i onda imaš Aleksandru Subotić koja nije na nekoj formalno velikoj poziciji. Zato je predsednik tražio od Nikosa da na brz način zameni samo Aleksandru Subotić, ne direktore N1 i Nove S. Svestan je koliko je sada teško zameniti direktora N1 bez reorganizacije”, rekao je Lučić.
Dakle, privatna evropska kompanija pomaže autokrati Vučiću da uguši ovo malo slobodnih medija što je preteklo u Srbiji. Pritom, generalni direktor kompanije mrtav hladan priča Vučićevom saradniku kako će svoju sopstvenu kompaniju da smanji, učini malom, što nema ama baš nikakve poslovne logike, osim ako nije u pitanju neka teška korupcija. Logično je pretpostaviti da je Vučić uspeo da dođe do vlasnika kompanije u čijem sastavu rade narečeni nezavisni mediji, te da im je dao ponudu koju nisu mogli da odbiju. Jedino što niko od njih nije računao da će sve to procureti u javnost, te da će izbiti međunarodni skandal. Zanimljivo je preslušati razgovor Milera i Lučića, to ne liči na razgovor poslovnih ljudi, već na konspiraciju nekakvih zaverenika koji nekome rade o glavi, za račun autokratskog predsednika.
Šta će biti sa medijima Junajted grupe u Srbiji i regionu za sada je neizvesno. Možda ih vlasnici predaju u ruke Vučiću, a možda procene da je veća šteta od međunarodnog skandala, pa se uzdrže od gušenja slobode medija u zemlji u kojoj je dotična sloboda dostupna tek na kašičicu. Nije baš zgodno kad veliki investicioni fond koji posluje širom sveta pomaže autokrati da pretvori svoju zemlju u Belorusiju, to nije baš najbolje za imidž kompanije.
Kada je u februaru došlo do narečenog transfera koji je iznenadio gledaoce N1 i Nove S, na N1 je gostovao Adam Santovac, izvršni producent TV N1, i tom prilikom rekao da mediji Junajted medija nisu prodati, niti se Junajted medija prodala, već vlasnik ostaje isti. Naglasio je da je upravo suvlasnik ove grupacije Dragan Šolak zaštitio medije jer su oni važni našem društvu i zbog te zaštite žrtvovao je drugi biznis. Požrtvovan biznismen, pravo čudo od čoveka. „Mediji su ostali. Dragan Šolak je birao da zaštiti ono što je ovom društvu potrebno, a ne nikako da to proda. Biznis je žrtvovan da bi se sačuvalo ono što je bitno za ovo društvo“, istakao je izvršni urednik N1. Sad vidimo i kako su ostali, i šta se zapravo desilo, i šta bi moglo da se desi sa uređivačkom politikom, a vidimo i zanimljivo otkriće – da lažne utehe spadaju pod slogan N1 “Istina bez kompromisa”.
Sve je ovo mnogo sumanutije nego što izgleda, a da bismo pokazali svu sumanutost čitave stvari neophodno je sagledati malo širi kontekst. Prvo i prvo – zašto nezavisna medijska scena u Srbiji zavisi od nekakvih belosvetskih biznismena iz Velike Britanije, Luksemburga ili Holandije? Kako smo uopšte došli u situaciju da sloboda medija u ovoj zemlji zavisi od ljudi koji sve gledaju kroz dinar/evro/dolar, i celog veka se bave isključivo jednom rabotom: kupi jeftino, prodaj skupo?
Za početak, potpuno je suludo da bilo ko bilo šta prodaje Telekomu Srbija, iz prostog razloga što je to gubitaška firma. Evo podataka: 2024. godine Telekom Srbija ostvario je čist profit od 1,4 milijarde dinara, a dug im je narastao na 402, 5 milijarde dinara. Dakle, kompanija godišnje prihoduje oko 12 miliona evra, a duguje 3,4 milijarde evra. Drugim rečima, da se nađu na pozitivnoj nuli Telekomu treba oko 286 godina, pod uslovom da se u međuvremenu ne zadužuje, toliko im vremena treba da otplate dugove.
Koja bi svetska, lokalna, evropska, balkanska, ma bilo koja kompanija, ne kompanija nego seoska prodavnica poslovala sa ovakvim gubitašem u teškoj dubiozi? Niko ne bi poslovao s njima ako ima zrno čiste svesti i zdrave pameti. Pa zašto onda posluju? Zašto im prodaju silnu imovinu za silne stotine miliona evra, kad vide da nema pas za šta da ih ujede? Zato što znaju da iza Telekoma Srbija stoji autokratski režim Aleksandra Vučića i da će im novac biti isplaćen iz džepova građana Srbije. Ne znam za vas, ali meni ovo više liči na pljačku i razbojništvo, nego na neki poslovni poduhvat. Uostalom, slično razmišljaju silni glumci i ostali filmski radnici koji učestvuju u snimanju desetina idiotskih serija u produkciji Telekoma. I oni znaju da će dobiti svoje honorare, iako je Telekom u teškom minusu minusa na kub, jer će novac za te honorare biti otet od građana Srbije.
Još malo šireg konteksta, sada dijahronijskog. Ovakav udar na slobodu medija i nezavisnu medijsku scenu bio bi potpuno nemoguć devedesetih, u vreme režima Slobodana Miloševića. Zašto? Evo zašto. Tada smo imali nedeljnik “Vreme” koji je osnovao ugledni advokat, vrsni intelektualac, borac za ljudska prava Srđa Popović, a ne neki požrtvovani biznismen gladan svega ili neka belosvetska korporacija. Tada smo imali “Našu borbu” čiji su vlasnici takođe bili ozbiljni ljudi, a na čelu Upravnog odbora bila je istoričarka Latinka Perović. Potom smo imali dnevni list “Danas” koji su osnovali novinari iz “Naše borbe”. U Beogradu smo imali Radio B92 koji su osnovali novinari okupljeni oko Verana Matića. Kasnije smo imali i “Dnevni telegraf”, nedeljnike “Evropljanin” i “Reporter”.
Takođe, opozicione partije imale su svoja glasila, Srpski pokret obnove “Srpsku reč”, Demokratska stranka “Demokratiju” itd. I ti listovi su se prodavali u vrlo respektabilnom tiražu. Ma, sve se prodavalo u ozbiljnom tiražu, sećam se da je satirični list “Napa krmača” pod uredničkom palicom Petra Lazića u vreme protesta 1996/97. dostizao tiraže od 50-60.000 prodatih primeraka. A za prodaju nije bio neophodan Miloševićev sistem, nikakvi kiosci i ostala prodajna mesta, jer smo imali dobro organizovanu mrežu kolportera, uličnih prodavaca.
Potom, opozicija je učestvovala na lokalnim izborima, za razliku od ove današnje koja bojkotuje lokalne izbore tamo gde može da ih dobije, pa su osvojili vlast u silnim gradovima. Nakon toga, svaki slobodni grad je imao svoju televizijsku stanicu, svoj radio i svoj lokalni list. Tad je nastupilo, na primer, slavno vreme Televizije i radija Studio B u Beogradu, ali i zlatno doba kragujevačke “Svetlosti”, “Kikindskih”, užičkih “Vesti” itd. Čak su i beogradske opštine imale svoje lokalne listove. I to je samo deo priče, tu su bili i Slobodna Evropa, Glas Amerike, Alternativna informativna mreža, itd itd.
Dakle, imali smo vrlo razgranatu i šaroliku mrežu nezavisnih medija. Nismo zavisili od nekakvih investicionih fondova iz Londona, medijskih koncerna iz Evrope, domaćih požrtvovanih biznismena, zavisili smo od sebe, od sopstvenih resursa. Od ljudi čija smo imena i prezimena znali, kao i biografije, motive, ideale. Nije sve to bilo sjajno, ali bilo je sasvim dovoljno ozbiljnih medija i za najkritičnije čitaoce, a i bili su neuporedivo zanimljiviji nego ovi danas. I zato nije bilo moguće da neko jednim klikom, jednom poslovnom transakcijom naprosto ugasi nezavisnu medijsku scenu. To je čak bilo smešno i pomisliti.
Kako smo došli u ovu situaciju, to je pitanje za medijske analitičare, ima na desetine ljudi koji se bave stanjem u medijima, medijskim monitoringom i sličnim aktivnostima, pa eto im važne, ozbiljne teme. Da li baš nikome nije u interesu da napravi neki nezavisni medij, makar i mali, ili se radi o nečemu drugom. Nije baš najjasnije zašto, na primer, opozicione partije nemaju svoje medije, koje bi koristile kao platformu za širenje sopstvenih ideja, ali i kao prostor za dijalog o važnim političkim, društvenim i kulturnim temama.
Dobro, danas se baš ne isplati osnivati novine, jer ih malo ko kupuje, svi se obaveštavaju preko interneta, imaju silesiju besplatnih sadržaja, ali zato osnivanje portala košta neuporedivo manje nego pravljenje novina, to bi svaka opoziciona partija mogla da učini. A da su izašli na lokalne izbore, imali bi bar Beograd u svojim rukama i neke ozbiljne medijske resurse koji bi donekle mogli da pariraju režimskoj propagandnoj mašineriji. Pod uslovom da opozicioni političari uopšte žele da postoje slobodni mediji.
Ovako, par miliona medijskih konzumenata našlo se u poziciji potpune nemoći i apsolutne zavisnosti od nekakvih poslovnih transakcija kojekakvih biznismena koji na medije gledaju isto kao na uzgajalište pilića, fabriku hrane za mačke, osiguravajuće društvo ili kompaniju za transport robe, dakle isključivo kao na izvor profita. Kakva god bila sudbina nezavisnih medija koje Vučić nastoji da uguši, i ako prežive i ako budu uništeni, moraćemo da se zamislimo nad navedenim pitanjima i da nešto preduzmemo u pogledu stvaranja istinski nezavisne medijske scene u Srbiji.
