Naposletku, šta anahronost Vučićeve nebeske Srbije i njen istorijski zaostatak za standardnim srednjoevropskim vremenom može preciznije da izmeri od jednog lepog, velikog – časovnika?
Nije, naime, stvar u tome da je “novi simbol Beograda”, gotovo osam tona težak, devet metara visok i deset miliona dinara plaćen “Beogradski sat” usred kružnog toka na Trgu Republike, koji je gradonačelnik Aleksandar Šapić predstavio “jedinstvenim i unikatnim”, zapravo samo kopija generičkih uličnih satova kakvi kao jevtina urbana moda već decenijama niču po zabačenim svetskim provincijama. Takvi, više ili manje veoma ili veomije slični pseudoviktorijanski vintidž javni satovi postoje, recimo, u svakoj američkoj palanci, štanca ih kompanija Verden iz Sinsinatija, i svi su isti, “jedinstveni i unikatni” kao “Beogradski sat”: izliveni čelično-mesingani stup nakićene četverostrane glave sata na vrhu, sa krasnokovanom Godinom Gospodnjom i nazivom grada iznad ciferblata.
Šapićev “Beogradski sat”, ukratko, “jedinstven je i unikatan” tačno koliko i susedni “Beogradski semafor” na vrhu Francuske ulice, sve do prošle subote “simbol Beograda”.
Ali, kažem, nije u tome stvar. Istinabog, Šapićev plagijat kopije bezbroj istih šabi-šik uličnih satova kakvi se, proverio sam, na uskršnjem vašaru u Itibeju mogu kupiti za sedam puta manje para – da, na Ibeju, pardon – zapravo sasvim lepo funkcioniše kao novi simbol prestonice Srbije, blede kopije Putinove despotije pod vođstvom kojekakvih plagijatora diploma i doktorata. Stvar je u nečemu drugom: u tome da se kao “simbol Beograda” postavlja i ispostavlja komad besprizornog urbanog kiča i pseudoistorijske krame presađen na Trg Republike ravno iz romantične predstave devetnaestog veka i viktorijanske Engleske.
Kakve veze Beograd i Srbija imaju sa viktorijanskom urbanom tradicijom? Nikakve, u tome i jeste ona, kako se zove, stvar.
Mogao je Šapić, recimo, ladno da kaže da je “Beogradski sat” bio donacija kraljice Viktorije u znak zahvalnosti za Orden Takovskog krsta, poklon koji su ustaški komunisti vekovima držali u bunkeru, ali nije: umesto toga, da ne bi bilo istorijskih nesporazuma, u podnožju sata velikim je brojkama ispisana godina “2026”: to je Vučićeva Srbija Godine Gospodnje MMXXVI, zemlja u dubokom konfliktu sa ostatkom sveta i sopstvenim vremenom, ravno iz devetnaestog veka – veka Karađorđa, Srpskih ustanaka, Takovskog krsta i Sretenjskog ustava – grubo i protiv svoje volje ugurana u dvadeset prvi. Konačno i nimalo slučajno, karađorđijansko sokoćalo postavljeno je upravo umesto digitalnog “Milenijumskog sata”, koji je na istom trgu stajao od 1999. do 2019. godine. Sapienti sat. Kraćeg milenijuma svet nije video.
Sapienti samo sat, a budali ni dvadeset godina: naposletku, rekoh, šta anahronost nebeske Srbije i njen istorijski zaostatak za standardnim srednjoevropskim vremenom može preciznije da izmeri, šta njeno izgubljeno vreme može tačnije da pokaže od jednog lepog, velikog – časovnika?
Pa “kad i meni odbije čas stari sahat Tvoj,/ to ime će biti poslednji šapat moj”, kako je to u poslednjem šaptu “Lamenta nad Beogradom” Miloš Crnjanski zapisao upravo u engleskoj emigraciji, i upravo u jednom mondenom viktorijanskom letovalištu. Šta bi gospodin čovek Crnjanski rekao da danas, osamdeset godina kasnije, u svom Beogradu iznenada ugleda taj veliki čelični lilihip, kojemu na nezgrapnoj glavi nedostaje još samo nekakav vizantijanski Stefan Nemanja sa kazaljkom u ruci? “Samo, to više nismo mi, u mladosti i moći,/ već neki papagaji, čimpanzi; neveseli,/ što mi se smeju i vrište u mojoj samoći”, zavapio bi pisac, pa za utehu sopstvenoj samoći dodao posvetu Beogradu iz svojih snova: “Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni,/ kroz bezbroj suza naših, večan, u mrak, i prah.”
A Šapić oduševljeno plesnuo šapama, “to, Miki!”, i odmah najavio da će, čim “odbije čas stari sahat” – sad ste, zar ne, shvatili koncept “starog Beogradskog sahata”? – Beograd bogami i da “sija kroz san”, “večan, u mrak”. Pa ne budi lenj predstavio najnovije čudo neviđeno: “Rekao sam vam već da ćemo kružni tok da radimo tačno kod zgrade BIGZ-a. Tu smo planirali, daćemo vam još dodatne informacije, mi to zovemo – svetionik.”
Tu je došlo do stanovitog komešanja, jer se prisutnima učinilo da je gradonačelnik rekao “svetionik”. “Planirali smo da na sredini tog kružnog toka simbolično stoji neki svetionik, koji bi bacao svetlo prema gore, da odakle god da prilazite gradu u Beogradu možete da znate gde se on nalazi”, objasnio je onda Šapić, otklonivši i taj nesporazum. Ako, dabome, oko svetionika usred Beograda ikakvih nesporazuma uopšte može da bude.
Svetionik kojim će Beograd da “sija večan, kroz mrak”, i “baca svetlo prema gore”! Oni “čimpanzi”, kako vidite, i danas se smeju pesniku u njegovoj samoći. “Ostajem sam, ostajem sam/ u ovom gradu strahom zatrpan”, nastavio je, šta će, usamljeni i zatrpani Miloš Crnjanski, “ovaj grad je nekad bacao svetla daleko.” Ili to beše Miloš Mladenović? Pardon, Milan? Jeste, EKV, ja se izvinjavam. “Ovaj grad je nekad bacao svetla daleko.”
“To, Miki!” oduševio se Šapić, a ostalo je, šta se kaže, istorija urbanizma i arhitekture. “Planirali smo da tu simbolično stoji neki svetionik, koji bi bacao svetlo prema gore.” Tako je, po predaji, za zemana kraljice Viktorije nasred kružnog toka kod BIGZ-a sagrađen slavni “Aleksandrijski svetionik”, koji je čak i pre nego što je sagrađen – cele dve hiljade godina ranije, slobodno proverite – proglašen jednim od sedam svetskih čuda. I za koji istorijska nauka još nije načisto da li je ime dobio po gradonačelniku Aleksandru Malom ili predsedniku Aleksandru Velikom. Ili po obojici. Pa kom opanci.
Čuo je i video Beograd velikih svetskih čuda, glupih ideja i beslovesnih budalaština – od onog Vučićevog Despotovog grada ili “srpskog Jad Vašema” na Starom sajmištu, preko muzičke fontane na Slaviji, panoramskog točka kod Gazele i gondole na Kalemegdanu, pa sve do podzemnog akvarijuma sa živim ajkulama i podzemnog metroa sa živim Srbima – ali za veće svetsko čudo, gluplju ideju i beslovesniju budalaštinu od “svetionika koji baca svetlo prema gore” Beograd nije čuo u celom svom veku.
Tako vam je, međutim – setićete se – do maločas zvučala i ideja o pseudoistorijskom i pseudotradicijskom pseudoviktorijanskom satu na Trgu Republike, pa ste naposletku ipak shvatili njen pun i veličanstven smisao.
Jer šta? Svetionici ili lanterne, kako znamo, sa ostrva ili obale emituju snažan horizontalni snop svetla, pomažući pomorcima u orijentaciji i upozoravajući ih na plićine i grebene. Svetionik koji bi megatankere sa ruskom naftom u Savi, “evropskom Suecu” – čuvenom “Savckom kanalu” – upozoravao na opasne sprudove Ade Ciganlije, svakako ima smisla, ali “Aleksandrijski svetionik”, podsećam, “bacao bi svetla prema gore”: koji je dakle smisao i svrha svetionika koji emituje vertikalni snop svetla? “Da odakle god da prilazite gradu u Beogradu možete da znate gde se on nalazi”, jednostavno je objasnio Šapić.
Blistava ideja. Sam Gospod zna kako su vekovima pre Šapićeva svetionika svi oni Crnogorci i prečanski Srbi, “odakle god da su prilazili”, uopšte nalazili Beograd, kako su do njega stizali bezbrojni zavojevači, kako su, naposletku, bez “svetionika koji baca svetlo prema gore” Beograd nepogrešivo pronalazili bombarderi NATO-a? Sunce ti jebem, Beograđani su 1999. izludeli tražeći po dvorištima famozne lokatore – ne jedan je optužen da u stvari sam podmeće lokatore za navođenje NATO-ovih bombi – a četvrt veka kasnije gradonačelnik lično postavlja džinovski svetlosni lokator usred grada, da američki i ustaški bombarderi “mogu da znaju gde se Beograd nalazi”!
Dobro, to se sad samo zajebavam. Loše, ali zajebavam. Ni lanternu na Savi ni Beogradski sat, uostalom, predsednik i istoimeni beogradonačelnik ne postavljaju iz praktičnih, već iz metafizičkih i metaistorijskih, dakle srpskih razloga, kao organski spoj neugodnog s beskorisnim: “Beogradski sat” precizno će tako – ako futur ovde nije preambiciozan – pokazivati vreme nebeske Srbije, a “Aleksandrijski svetionik” njeno tačno mesto, sopstvenom je funkcijom definišući kao pusto ostrvo usred neprijateljskog sveta. “Beograd na nebu”, razumeli ste – naravno da niste, to se samo tako kaže – jeste kružni crvotok u kontinuumu prostor-vremena kojim se stiže u prošlost-budućnost, naprednu Srbiju davne 2026., u srećno jutro devetnaestog veka.
U tim “prošlim danima”, eto, “osvojili smo ponos/ u prošlim danima izgubili smo sve”, rekao bi pesnik, “ovaj grad je nekad bacao svetla daleko/ ovaj grad bi mogao bolje”. Dabome da bi mogao bolje, dobro jutro ostatče sveta, ali Beograd nema vremena, ili barem ne onog srednjoevropskog, kakvo teče u samoproglašenoj stvarnosti: pod Vučićem “on, međutim, raste, uz zornjaču jasnu,/ sa Avalom plavom, u daljini, kao breg”.
Razumeli ste vi moj kurac.
