Kada je dalekog 5. oktobra 2020. rušen Slobodan Milošević, samo formalni razlog bila je njegova krađa na izborima. U stvari, kritična masa dostatna da obori Balkanskog kasapina - posle sve nesreće koju je naneo svom i okolnim narodima - formirana je tek na bazi kompromisa, čijem postizanju je pomoglo nezadovoljstvo učinkom šefa države iz sasvim drugačijih pobuda.
Tako su se onima kojima je bilo dosta ludaka, lopova, ubica, bede i ratova priključili oni kojima je Milošević bio izdajnik i nesposobnjaković, koji nije uspeo da ostvari nikad dosanjani velikosrpski san. Nije pobedio. Nije osvojio. Nije očistio. Kritična masa je dakle dostignuta, ali su tadašnjim idealistima i potonji događaji pokazali koja je grupacija bila brojnija i bitnija za promenu: ona čiji su "kadrovici" samo neku godinu kasnije ubili Zorana Đinđića, a sa njime na dugačak i dan-danas neizvesan period, i svaku nadu da se Srbija priključi Zapadu kome geografski i civilizacijski pripada i koji je njen egzistencijalni interes.
Da je u svemu tome značajnu ulogu odigrala Moskva, kako odavno veruju zastupnici teze da Rusija u Srbiji (i Crnoj Gori) likvidira svako prosvetiteljstvo i zaokret ka Zapadu - sada je već na visokom nivou verovatnoće. Činjenica da je posle smrti u Hagu Milošević sahranjen u dvorištu svoje kuće u Požarevcu, a ne, recimo, kao raniji šef države u Aleji zaslužnih građana (poput nekih pevača i fudbalera), i tako ponižen, govori u prilog teze da je on, u stvari, kažnjen zbog neuspeha i da je tako upućena poruka svima posle njega. I šta se od njih očekuje, i kakav će biti epilog ako to ne ostvare. Prezir i zaborav.
Milošević je bio siguran u sebe, verujući da su na njegovoj strani vojska i policija, paravojske i parapolicijske snage, i kriminalci, i crkva. A upravo su oni bili tas na vagi onoga što se naivno verovalo da su demokratske promene u Srbiji. Petog oktobra su ga ćutke izneverili, kao što su neočekivano mirno i ravnodušno primili njegovo potonje "pakovanje" za Hag.
Za verovati je da je Aleksandar Vučić sve to zna. Svestan je sastava, želja i ambicija svojih podržavaoca, čija su vernost i ideali bazirani na "ko da više". Za njega nije novost da oni koje sada kontroliše - iako ih je mnogo jače vezao za sebe nego Milošević - ipak imaju supervizora "istočno od raja" i da će upravo oni po komandi pomoći njegov politički kraj. Kao pragmatičan čovek, takođe, zna da ne može doveka sedeti na dve stolice. A kako iz Brisela stižu samo mlake osude, a iz Moskve konjska glava u krevet, nije bila mudrost pretpostaviti kom će se carstvu privoleti.
Baš tako treba čitati i sinhrone poruke koje su stigle od Sergeja Lavrova i Aleksandra Dugina: "ako - onda". Ministar inostranih poslova Ruske Federacije je pružio ruku, a ideolog modernog ruskog nacizma spremio šibu da udari po dlanu onog koji tu pruženu ruku ne prihvati dovoljno brzo i dovoljno ponizno. Nepotrebno je naglasiti da ta pružena ruka podrazumeva primenu "ruske demokratije", koju karakteriše nepoštovanje bilo kojih ljudskih i građanskih prava i sloboda, i nužnost slepog jurišanja za vođu.
Otvoreno banditsko divljanje na ponovljenim lokalnim izborima na jednom biračkom mestu u malenom Kosjeriću dokazuje Vučićev izbor. Kao i "popunjavanje" policije tetoviranim nasilnicima kojima je mesto u zatvoru, a ne sa onima koji bi trebalo da ih hapse. Kao i iživljavanje nad građanima, studentima i srednjoškolcima poslednjih dana, sa sve besmislenim i pravno neosnovanim, ali brutalnim i bahatim privođenjima. Sa sve iovako odvratnim vokabularom šefa države, kojim kao da se priprema teren za još drastičnija postupanja.
Nekoliko slika poslednjih dana posebno zabrinjava. Zaletanje u punoj brzini četiri policijske "marice" u formaciji koja popunjava širinu beogradske ulice Vojvode Stepe na okupljene građane; policajka (MMA borac) koja grabi studentkinju za kosu i udara joj licem u svoje koleno; policajac (ili "policajac", ko će ga znati) sa zalepljenom ikonom na službenoj uniformi; najzad, student koji je do neprepoznatljivosti prebijen u liftu: slomljena mu je gornja vilica, nos, jagodična kost, naprsla čeona kost, ima i povrede očne duplje...
Autor ovog teksta seća se kako je 10. marta 1991. uveče, na studente iz Studentskog grada - koji su oživeli bunt ugušen dan ranije suzavcem i pokazivanjem tenkova JNA - na starobeogradskoj strani Brankovog mosta primenjena takva policijska brutalnost, kakva dotad u socijalističkoj Jugoslaviji nije viđena. Najgore je prošao student Rovčanin, koga su dok je ležao, tukli pendrecima po licu. Kasnijih godina on je zbog toga imao čitav niz hiruških intervencija, posle petooktobarskih promena je dobio i odštetu od države, ali sadisti u policijskim uniformama nikada nisu odgovarali zbog toga šta su učinili.
Dobro - reći će čitalac - mnogo sadista u različitim uniformama nije odgovaralo zbog zločina izvršenih od 1990. do 2000. Nekažnjeni su ostali mnogi kojima se pripisuju različiti ratni zločini, ali su nekažnjeni ostali i oni koji su "delali" na domaćem terenu, gde su najverovatnije zbog tesnih veza kriminala i policije ostala nerasvetljena brojna ubistva.
Upravo to nesuočavanje sa zločinima, neplaćanje za izvršeno nedelo, mogućnost da se srpskim gradovima slobodno šetaju optuženici za najstrašnije činidbe koje ljudski um može zamisliti, pa i kasnija "konvalidacija" onih koji su pravosnažno osuđeni za monstruoznosti, doveli su dotle da je u Srbiji nenormalno postalo normalno. Da se u uniforme onih koji su ih hapsili oblače kriminalci, da tetovirani mišićavi bizgovi pod zaštitom ko zna kako dobijene "značke" premlaćuju ljude, da građane hapse lica u civilu bez identifikacije i smeštaju u civilna vozila često bez tablica, da dok u najvećem nehigijenskom naselju u Evropi ("ćacilend" u Pionirskom parku) svakodnevno boravi bar 10.000 godina robije, policija hapsi ljude koji fotografišu batinaše ili izvoze kontejner na kolovoz, a tužilac brzopotezno pokreće postupak i smešta u pritvor.
Hoćemo li još malo o potpunom moralnom kolapsu? Kada, recimo, policija privodi 15-godišnjake zbog protesta, dok predsednik države daje pomilovanje četvorici nasilnika koji su devojci bejzbol palicama polomili vilicu, a zbog čega je pala Vlada Miloša Vučevića. Dobro, to je "malo" i mentalni kolaps.
Odavno je u Srbiji sistem vrednosti poklekao pred sistemom bezvrednosti. Kada osuđenog ratnog zločinca, koji je doduše odslužio kaznu, dovedete pred studente Vojne akademije da im drži predavanje; kada drugom ratnom zločincu - koji još robija - promovišete knjigu i to pritom čini opoziciona "vedeta"; kada ubici premijera tokom robije štampate knjige i onda ih država otkupljuje za funduse narodnih biblioteka u istoj količini kao i "Mein kampf"; kada vozilom uletite u masu ljudi i jednu osobu povredite, pa budete pušteni jer ste to učinili "iz prepasti"; kada s pozicije predsednika republike i samozvanog "najboljeg studenta prava u istoriji" pravdate gaženje studenata na ulici, jer vozači "imaju pravo"... Takvih je primera koliko god, svakodnevno.
A takva svakodnevica kreira sliku sistemske anarhije u Srbiji. Ako liči na kontradikciju, nije. Poslednji dani pokazuju da je bezakonje institucionalizovano. Bezmalo svakog dana beleže se slučajevi policijskog kršenja Zakona o policiji, tužioci posao rade selektivno, zida se bez plana i logike, u istoj noći brišu i ponovo iscrtavaju pešački prelazi, iznova i iznova se rekonstruišu već rekonstruisane javne površine... i za sve to niko ne odgovara, ni moralno, a kamo li krivično. Naprotiv, sve se planski normalizuje kroz propagandnu mašineriju, a svako ko se suprotstavi postaje meta nekažnjenog verbalnog, a često i fizičkog nasilja.
Veoma je teško predvideti da li će, kada i kako Srbija uspeti da se izvuče iz moralnog, civilizacijskog i - najzad - materijalnog kala, u kog ju je uvalio 36-godišnji miloševićevsko-radikalsko-naprednjački udruženi zločinački poduhvat. S obzirom na sve viđeno, nada je tanušna. Čak i da se koliko sutra promene ključni politički činioci, da vlast u potpunosti preuzmu sadašnja opozicija i studenti, deluje da će proces lečenja biti dug, mučan i neizvestan.
