На Балкану се производи превише историје и ратова, а стара је истина да чим одјекне пуцањ, прва буде убијена истина. Није, на жалост, то једина ситуација у којој она страда. Њој се тешко одржати и када наступе наизвјесни тренуци. Често ми је, због таквих ситуација, на уму једна шала која се причала у годинама рата у окружењу, у којој се два Србина жале један другоме како су им Бошњаци одузели неку планину за вријеме једног напада. Да би мало релаксирао ситуацију један од њих ће: Слушај, не вреди да се жалимо и бринемо, ускоро ће наш дневник и све ћемо ми то вратити!
Сличан хумор међу Балканцима присутан је и у миру и он их, за разлику од историје, више зближава. Истина је да Балканци често изгубе компас, у ратовима нарочито, а колико је који рат био тежак, најбоље говоре његове посљедице. Судећи према ономе што се дешава нама у Црној Гори, рекло би се да рат из последње деценије XX вијека ни издалека није показао своје посљедице какве још може показати.
Недуго након почетка рата у Босни и Херцеговини, два догађаја из 1993. године, снажно су потресла Никшић. Прво су 6. маја непознати починиоци пуцали на куће Цириковића и Којића, да би 15. маја група мржњом задојених људи, подметнула експлозивну направу под минарет Хаџи Исмаилове џамије с намјером уништења једине исламске богомоље у Никшићу, и да мрске Турке растјера на буљуке. И не само то! Та експлозија требала је да послужи да се и Црна Гора увуче у крвопролиће, али захваљујући Узвишеном, ни један људски живот није уништен у том накарадном науму, осим што су поломљена стакла на никшићкој болници. На постаменту минарета одломљено је парче камена, остављајући ожиљак да трајно свједочи о намјерама идеологије у којој нема мјеста за друге и Другачије. О том догађају дуго се ћутало. Истражне службе су радиле свој посао и након неколико година у никшићким кафанама се причало о починиоцу, односно починиоцима, иако су обје акције изведене у тајности.
СВИ ЗА ЗАЈЕДНИШТВО
Минула су након тога многа љета. Било је још жучи, али на референдуму 2006. године припадници исламске религије су исказали своје одлучно да за самосталност Црне Горе, надајући се да живот настављају у демократској заједници грађанских принципа и свијести. Црногорска држава је узврати за тај гест па је у посљедњој влади било седам министара исламске вјере. Успостављени политички и мултиконфесионални однос промијенио се након парламентарних избора августа 2020., када су бирачи казали да треба да дође до одређених промјена. У констелацији која је настала, Бошњачка странка није прихватила да буде дио позиције, већ се преселила у опозицију. Тај политички гест многима није био по вољи. Видјело се то по графитима који су осванули прво у Пљевљима, затим у Беранама, а потом и у Андријевици.
Излив ничим изазваног гњева изнова је осјетила и Хаџи Исмаилова џамија у Никшићу. Прије недјељу дана њени зидови и камена ограда, у цик зоре, дочекали су прве пролазнике са врло забрињавајућим натписима. Ружна и тужна слика из Никшића обишла је свијет. Можете мислити како је примљена. Из једног слободарског града, у коме сви полажу право на живот и слободу, одјекнули су плотуни застиђа. Неко је, на вјерском објекту, уз то и једном од најстаријих у граду, који је намијењен за скрушени приступ Узвишеном, исписао ријечи које образити људи нијесу могли пренијети тамошњем мутевелији, када су га позвали да му кажу што се десило. Стидјели су се од онога што је починио неко незнани, од онога чиме болесни ум наноси штету свим здравим и надасве поштеним и искреним људима. А те, човјека недостојне ријечи ће бити, ако не дио школских уџбеника, а оно дио макар љетописа Хаџи Исмаилове џамије или дневничких записа њеног имама. И што је најгоре, у граду у коме се са посебним пијететом и поносом гледа на чојство и јунаштво, неко је све то учинио под окриљем ноћи, кукавички, заборављајући да и она свједочи, као што свједоче живи људи. Стога ће имамова биљешка остати као трајно свједочанство једног времена испуњеног политичким и идеолошким превирањима, која никако не би требала да се преливају на она мјеста која су свевремена и надвремена. Остаје питање зашто баш тај објекат, баш та заједница, зашто?
КО ЗАСТРАШУЈЕ?
Оправдано се намеће питање ко то у лојалним и мирним грађанима Никшића, који се у националном смислу ријечи изјашњавају као Бошњаци или Муслимани, и који својим комшијама православцима или католицима, никада нијесу ни воду натрунили, види Турке? Ко то и зашто жели да Никшић буде нова Сребреница? Ко то и зашто фалсификује прошлост, ко и зашто спроводи ничим изазвани реваншизам, ко манипулише, ко застрашује грађане Црне Горе, ко поносним Црногорцима баца љагу на образ и подмеће исписујући срамне странице новије црногорске историје? Не заборавимо, ни са чијим образом није се играти. Није образ за продају! Тај који се скривао под плаштом ноћи и сјенкама сокака у Грудској махали, није марио за Хајриза Брчвака, његово доброчинство Црној Гори и народу. Аман, зар нам је памћење тако кратко!?
