Diskurs identitetske politike se uvijek i bez izuzetka lažno predstavlja kao želja i napor da se razgovara o razlikama između grupa u društvu i da se te razlike naglase kao egzistencijalna opasnost za određenu grupu.
U suštini ovakvog napora ne radi se o identifikovanju i naglašavanju “malignih” efekata razlika među grupama, već o potrebi da se, što je moguće snažnije, nametne jednolikost unutar grupe koju formalno predstavljaju političari i akademski aktivisti. Stoga oni nameću identitetsku politiku kao najbolju ili kao jedinu “spasiteljnu” formu promišljanja društvene stvarnosti.
Novija i izuzetno opasna inkarnacija ovog političkog diskursa je “prodavanje” nedestilisane identitetske politike kao sublimacije građanskog izraza, koji se, u specifičnim istorijskim okolnostima, našao pod opsadom i u opasnosti od nestajanja.
Ova forma identitetske politike je dvostruka prevara čiji malignitet biva gotovo nemjerljiv u onim društvima u kojima istinski građanski izraz nikada nije zaživio.
Kao što je to svojstveno svakoj prevari, i ova dvostruka varalica mnogo više govori o poslovičnom sebi (nama), nego o poslovičnom drugom (njima).
