U davna, pradavna vremena, početkom devedesetih godina prošlog veka, pojavio se na književnoj sceni pesnik Dragan Jovanović Danilov. Objavio je nekoliko knjiga poezije i odmah postao miljenik kritičara i književne čaršije. Proglašen je za vodećeg poetu, pesničkog genija, čudo od talenta koje se retko javlja i u većim kulturama. Hvalili su ga neumereno, svi redom, bilo je među odadžijama i ozbiljnih ljudi poput Miodraga Pavlovića ili Ivana V. Lalića. Danilovljev magnum opus bila je pesnička trilogija “Kuća Bahove muzike”, obimna zbirka sa podnaslovom “tiha knjiga o beskraju”.
Da, sada to zvuči komično, ali u ono doba nisi smeo da posumnjaš u Danilovljevu genijalnost, niti da promucaš kako njegovi stihovi zvuče pomalo kičasto i besmisleno, odmah bi te književni znalci i autoriteti proglasili za neuku neznalicu koja o poeziji nema blage veze. Kad se malo stišala halabuka oko živog klasika, pesnik, prozaista, esejista, prevodilac Predrag Čudić je objavio jednu od najbriljantnijih knjiga eseja u istoriji srpske književnosti pod rableovsko-vinaverovskim naslovom “Vejači ovejane suštine”. U toj urnebesno duhovitoj knjizi našao se i esej “D. J. Danilov – davitelj njim samim”, obimna studija na preko 120 stranica u kojoj je Čudić detaljno analizirao “Kuću Bahove muzike”, maltene stih po stih, i ubedljivo dokazao da tu poezije nema, već da je reč o “nekoliko stotina stranica glumljenog buncanja”.
Nerazumljivo buncanje višeg stepena
Evo samo malog inserta iz ovog vatrometa pameti, znanja i duha. Čudić pomno analizira jedan od najurnebesnijih primera, dovodeći ga u vezu sa uputstvom za upotrebu pesama koje Danilov navodi na početku knjige, po Kitsu: “uzimati ih jednu po jednu, s vremena na vreme, prema potrebi, i puštati da se rastvore u umu”. A onda sledi ubistven citat i komentar: “kako da se rastvore u umu Danilovljevi stihovi kao: ‘Ozleđuje me, jako me ozleđuje što nisam više narandžast...’ Ako i sam um već nije uveliko rastvoren ozleđivanjem, jakim ozleđivanjem što pesnički subjekt nije više narandžast, možete pustiti da se ti stihovi rastvaraju koliko hoćete, nikad nećete razumeti da li je pesnik ozleđen što je bio narandžast pa više nije ili što nije za stepen više narandžast, tj. narandžastiji?!”
U istoj knjizi Čudić je pisao i o „provincijalnoj, palanačkoj zabludi da je poezija lov u magli, jezik zaumni, automatski tekst“, te o popularnom uverenju da je poezija „nerazumljivo buncanje višeg stepena“, što je okuražilo bezbrojne netalente da se upuste u drljanje vajnih stihova po papiru i ekranu. “Poezija po našem opštenarodnom shvatanju nije ništa drugo nego zaumni govor, nešto kao muzička improvizacija ad hoc, govor zagonetan i neobavezan, malo kom shvatljiv, govor koji traži posredovanje, dodatna tumačenja vrača-pogađača”, precizno detektuje problem Predrag Čudić.
A potom precizno razdvaja žito od kukolja, šta je poezija a šta nije, šta je pesma a šta nevešta imitacija pevanja: “Lirska pesma nije loše ispričano snoviđenje, logika lirike uvek iznutra čvrstim formalno-muzičkim i dubokim emotivniom vezama veže pesničko štivo braneći ga u vremenu i prostoru od najraznovrsnijih štetočina i uljeza kakvi su se nekontrolisano razmnožili i u našem ‘slavnom vojevanju’ za jednoumlje, ne samo versko i političko, nego i estetičko”.
Napravio je Čudić i detaljnu kategorizaciju lažnih poeta, odnosno najčešćih tipova ove čudnovate vrste. Među njima su i sledeći poznati likovi: pesničke Sfinge kojima na čelu piše “Ovo je pesnik koji zna tajnu”, enigmatičari skloni pravljenju rebusa, raj za kritičare; dosadni trbuhozborci koji znaju znanje, bezazleno, ali bez veštine.
Lovci u mutnom
Nije Danilov usamljeni jahač na mrtvom konju lažne poezije, čitava horda galopira barabar s njim, nakon silnih napora uspeli su da se predstava o poeziji kao o glumljenom buncanju višeg stepena raširi i postane dominantna, pa su usput i ogadili ljudima stihove. Ta vrsta lovaca u mutnom bila je preovlađujuća do nekog doba, potom se pojavila masa stihoklepaca naizgled suprotnog usmerenja, onih što praktikuju poetiku koju jedan moj prijatelj zove “Danas sam jeo sarmu”, dakle – dnevničko beleženje svakodnevnih banalnosti, bez ikakve transpozicije. Dve strane istog krivotvorenog novčića.
Nije ni “Kuća Bahove muzike” jedino zdanje gde se može pronaći obilje uvažene poetske bižuterije, ima mnogo sličnih građevina, a među njima su i znamenite “Kuće beskućnika”. Knjiga laureata Bećira Vukovića najzad se pojavila i u beogradskim knjižarama, pa smo imali priliku da pročitamo to remek-delo koje se već upisalo u večnost. Velika je to muka, veća čak i od čitanja Danilova, mada obojica pripadaju istom redu opsenara. Razlika ipak postoji – Danilovljev izraz je barokno razbokoren, a Vukovićev minimalistički sveden; ako je Danilovljeva poezija “dobro uhranjena praznina”, Vukovićeva je praznina na dijeti.
Glas neslomljenog naroda
Svakakve su gromopucatelne reči izgovorene povodom Vukovićeve knjige, pa mi se čini da je najbolje njegove stihove čitati u svetlu narečenih pohvala. Predsednik Prave Crne Gore Marko Milačić objasnio je otkud silne kritike na račun Vukovićeve poetike: “Smeta im, jer se u njegovoj poeziji čuje ono što oni pokušavaju da utišaju: glas naroda koji nisu uspjeli da slome”. Pa da vidimo kako zvuči taj glas neslomljenog naroda. Na primer ovako: “neko zatvori vrata / i nikad se više ne vrati” (str. 54). Vaistinu zvuči prkosno, a možda čak i duboko (oko dva milimetra, prema poslednjim merenjima), da ne kažem misaono, samo nije baš jasno o kakvoj se misli radi, što je i bila pesnikova namera – sakriti ono čega nema.
Da citiramo još neke verse iz kojih se čuje glas eliotnesovski nesalomivog naroda: “so / suvišna / mrtvom moru // crnom moru / suvišna / so” (str. 75). Zvuči kao neslana šala, poezija je možda malo bljutava, ali je zato bezbedna za konzumiranje. Svaki pesnik iz određenog motiva izvuče šta može i ume, videli smo kako se Vuković osolio, a evo jednog primera iz pesništva Ljubomira Simovića. Nije mi baš omiljen, ali može da posluži, poređenja radi.
Vidik u Aušvicu
Moj vidik nije više
planinski venac,
ni morska pučina,
ni na pučini
postavljen svadbeni sto;
ceo moj vidik
sad je ovo golo,
oljušteno,
jaje,
na koje veje
so.
Istini za volju, ima u zbirci jedna pesma koja zvuči kao glas onog Milačićevog neslomljenog naroda, tačnije – njegovih samozvanih predstavnika, kojima je pripadnost naciji jedino zanimanje, vrlo unosno. Na šestoj stranici čitamo sledeće prenemaganje, ovlaš maskirano u stihove: “uvek sam verovao / da će mi bog // nekako / drukčije pomoći // ili / proterati // ili vešati”. Eh, baš pesnik nije imao sreće, nadao se progonu i vešanju, a dušmani ga nagrdiše Trinaestojulskom nagradom, sinekurom i kanonizacijom. Neki martiri baš nemaju sreće, stradali bi za veru, ali im se ne da. Šta ćeš, Božja volja.
Resantiman, autoviktimizacija, glumljenje žrtve – to su osnovne odlike onog “duha opljačkanosti” o kojem je pisao Radomir Konstantinović, tog zloduha su očevi nacije proglasili za srpski identitet, pa ni naš poeta nije ostao imun na to paranormalno stanje svesti.
Dušin plićak
Na dodeli Trinaestojulske nagrade Andrija Mandić je proslovio da Vukovićevo “djelo ‘Kuće beskućnika’ prodire u dubine ljudske duše i oslikava našu stvarnost na način dostojan najvećih imena srpske književnosti”. Da vidimo do kojih to dubina ljudske duše Vuković prodire pesničkom sondom, u potrazi za skrivenim blagom. Kad smo već kod duše: “više voli da pređe preko / mosta starog kamenog u suton / nego da sleti na kube hrama // duša” (stra. 121). Dobro, pesnik se otisnuo na putovanje u dubinu ljudske duše i tamo je otkrio da su nekim dušama miliji svetovni od sakralnih objekata, vaistinu duboka spoznaja.
Na sledećoj stranici se nalazi pesma koja se nadovezuje na prethodnu: “voli virove zelene / predveče ispod / vrba // duša”. Zanimljiva je ta konkretna ljudska duša u koju je duboko zašao poeta ne bi li je spoznao, neodoljivo podseća na plićak ili kakvu baricu. Što reče Abraham Mol – kič bi se mogao meriti stepenom banalnosti svojih asocijacija. Pevalo se o duši na hiljadu načina, ali banalno, glupo i oveštalo pevanje nije preživelo, pa nam je uglavnom nepoznato. Kad već nagrađenog poetu hvale na sav glas, neko naivan bi mogao pomisliti da je to što piše zaista poezija, i to vredna, pa zato nije zgoreg navesti kako zapravo izgleda neka prava pesma na narečenu temu. Reč ima Vislava Šimborska:
Ničeg darovanog
Ničeg darovanog, sve posuđeno.
Tonem u dugovima preko glave.
Bit ću primorana sobom
platiti za sebe,
za život dati život.
Tako je to već udešeno,
da je sve za vraćanje
i jetra za vraćanje
i svaki prst posebno.
Prekasno je za raskid uvjeta ugovora.
Dugovi će biti svučeni s mene
zajedno s kožom.
Idem po svijetu
u mnoštvu ostalih dužnika.
Jedne opterećuje
isplata krila.
Drugi, htjeli ne htjeli,
razdužit će se od lišća.
Na strani Duguje
svaka je čestica naša.
Ni jednu trepavicu, peteljku
ne možemo zadržati zauvijek.
Spisak je precizan
i tako izgleda,
da nam je ostati s ničim.
Ne mogu se sjetiti
gdje, kada i zašto sam
dozvolila sebi otvoriti
taj račun.
Protest protiv njega
zovemo dušom.
I to je jedino
čega nema na spisku.
Lažni rebusi
“Pjesnici su čuđenje u svijetu”, pisao je davnih dana Antun Branko Šimić. Čuđenje nad činjenicom postojanja oduvek je bilo jedno od glavnih izvorišta poezije, ali i filozofije. Pesnik je po definiciji okružen čudima, jer ne gleda “po tragu tuđih očiju”, kako veli Marina Cvetajeva. Vuković ima nešto drugačije mišljenje, takoreći izdvojeno, ne liči ni na koga, pokazuje da treba biti originalan po svaku cenu, pa neka košta šta košta. Ovako veli laureat: “svet nije čudo // čudo je kad / poslednja jedinka // u podrumu kopa / rupu” (str. 93). Reklo bi se da Vuković nije išao zemljom i da njegove oči, velike i nijeme, nisu rasle pored stvari, kao što je to bio slučaj sa Šimićem.
Vuković očigledno spada u “pesničke Sfinge kojima na čelu piše ‘Ovo je pesnik koji zna tajnu’”, samo što ne želi da nam otkrije tajnu, nego nam je šatro daje na kašičicu. A čitava tajna je u tome da nema nikakve tajne, iza naizgled zagonetnih reči zveči praznina. Takav poeta je “enigmatičar sklon pravljenju rebusa, raj za kritičare”, ali pakao za čitaoce. Sad bi mi trebalo da se pitamo ko je ta poslednja jedinka, da li je to poslednji čovek na zemlji, pretekao nakon apokalipse, zašto kopa rupu u podrumu, da li je to njegova sopstvena raka ili bi u njoj nešto da sakrije, kako to da svet nije čudo, a jeste ovaj lažni rebus koji nam Vuković ispostavlja, šta li je pesnik hteo da kaže i zašto nije rekao to što mu je bilo na umu, ako tamo ima ikakvih sadržaja itd.
Taj proces odgonetanja nepostojeće zagonetke bi samo proizveo utisak da se iza pesnikovih takozvanih stihova krije nešto duboko, mudro, umno i veleumno, što je i cilj ove lažno hermetične poezije. Umesto takvih zaludica, mnogo je poleznije navesti neku pesmu koja izražava istinski doživljaj čuđenja, ne nad nečim novim, prvi put viđenim, već nad onim što pesnik viđa svakog dana. Evo jedne pesme Ibrahima Hadžića, velikog pesnika rođenog u Rožajama koje se, koliko znam, nalazi u Crnoj Gori, pa je valjda i njegova poezija deo crnogorske književnosti.
Isto
Prolazim puteljkom između livada
Prema brdu
I čudim se okamenjenom životu:
Pod istim idem suncem,
Istog guštera vidim kako pretrčava put,
Ista travka se naginje pod teretom
Istog skakavca,
Iste tragove konjskih kopita srećem,
Isti kamen u koji udaram nogom,
Ista svraka na ogrdi,
Trn sa istim cvijetom,
Divlja trešnja sa istim gorkim plodovima.
Ista smola skupljena u puce
Sija na jelovoj kori,
Isti miris šumskog čestara.
I čudim se čudu života.
Idem čas razdragan,
Čas utonuo u beskraj istosti,
I mora biti
To što prolazim istim putem
Da sam i ja svima isti,
I mora biti
U tom tkanju života
Da sam zauvijek i da ću uvijek tuda prolaziti.
Kad smo već kod čuda i čuđenja, evo i nekoliko stihova iz pesme „Vašar čuda“ Vislave Šimborske: „Prvo čudo na koje naiđeš: / krave su krave. // Drugo, ništa gore: / ovaj a ne neki drugi voćnjak / od ove a ne neke druge koštice. // Čudo bez crnog fraka i cilindra: / beli golubovi u letu. // Čudo, jer kako ga inače nazvati: / sunce danas izišlo u tri i četrnaest, / a zaći će u dvadeset nula jedan. // Čudo koje ne izaziva čuđenje, onako kako bi trebalo: / na ruci manje od šest prstiju, / više od četiri. // Čudo, samo se osvrni: / sveprisutni svet“.
Kongruencija na Volgi
Za razliku od Danilova, čija erupcija reči na svakom koraku brizne u nehotični humor, Vukovića nije zanimljivo ni citirati. Nije lako od ničega napraviti ni poštenu satiru, građa je previše siva, monotona i nepodesna za bilo kakvu intervenciju. Pesma o erotskom zanosu i veš-mašini, koja se raširila po društvenim mrežama, jedini je izuzetak. Njoj bi se eventualno mogao dodati pesmičuljak koji opravdava imperijalne težnje Rusije: “u tveru na volgi // u parku ispod breze / devojčica svira na violini // rusijo / tebi je i treba tolika prostranost” (str. 170).
Na stranu ideološka strana ovog iskaza, meni se čini da poslednji stih klima i gramatički, ne samo semantički. I nije to jedini slučaj, recimo na stranici 173. stoji “pod snegom prepuštenog / opsesijama”. Prepuštenog? Valjda prepuštenom? No dobro, navikli smo odavno da tajnovidcima, metafizičkim pesnicima i srodnim dubokim poetama čija lirika, što reče Želidrag Nikčević, “posjeduje i specifičnu mitsku dimenziju” – kongruencija predstavlja tajnu nad tajnama, nikako da je dokuče.
Sve na svetu znaju, intimni su i sa ovostranim i sa onostranim, i sa veš-mašinom i sa zagrobnim životom, jedino im slaganje u rodu, broju i padežu ne polazi za rukom. Ništa novo, baš kao Vukovićeva poezija, takvih pesama na internetu ima bukvalno na hiljade, samo što njihovi autori ne pretenduju na status klasika, književni kanon i ozbiljne nagrade, već pišu za svoj groš.
Poeta srpskog sveta
Pesma o tome kako je Rusiji prosto nasušno potrebno prostranstvo, pa mora da se širi na račun svih okolnih naroda nije bogzna šta, ali je bar jedan od retkih trenutaka iskrenosti u knjizi, skoro sve drugo je loša imitacija poezije. To je glavni utisak koji knjiga ostavlja kod čitaoca: liči na poeziju, izdaleka, iz profila, ali daleko je to od istinskog pesništva, što smo i demonstrirali više puta, navodeći nekoliko pesama pravih pesnika.
Kao da je ChatGPT pisao pesme, oponašajući ono što je pročitao, bez ikakvog razumevanja pročitanog, kao što R2D2 inače radi – imitira mišljenje, zaključivanje i sve druge mentalne operacije. Paradoksalno, ali pesnici poput Vukovića, kao i mnogo drugi mehanizovani kvazi-stvaraoci i pseudo-mislioci, zapravo su preteče veštačke inteligencije.
Ima u “Kući beskućnika” još jedna iskrena pesma, nalik na ovu rusomansku, na istoj ideološkoj liniji: “beograd jedini / rim koji imamo” (str. 160). Da, posle svih metafizičkih izleta, prodiranja u dubine ljudske duše, posle plitkih ambisa i ponora dubokih kao rupa za klikere, posle prividnih čuda i fiktivnih meditacija – na kraju stignemo do suštine stvari. Beograd je Rim, centar lokalne imperije, Srbije koja uporno i bezuspešno pokušava da se proširi na susedne teritorije i teroriše komšije. To je pesnički, intelektualni i ljudski domet laureata Vukovića, poete srpskog sveta. Poetika homogene ili velike Srbije, srpskog sveta ili srpskog integralizma, svejedno. Kako god okreneš, duplo golo, i u pesničkom i u svakom drugom smislu. Svi putevi vode u Rim, osim imperijalnih bespuća koja ne vode nikuda, a idu preko Beograda.
Grehota je tekst o Bećiru završiti Vukovićem, treba se malo dekontaminirati od čudno prelomljenih rečenica koje nevešto glume stihove, takoreći šmiraju. Za kraj, jedna autopoetička pesma Dušana Matića, nadrealiste ovdašnjeg, pravog majstora.
Ritual koji prolazi
pišeš kao što živiš kao pred neki polazak
neki konačan odlazak
i zato je sve nekako nedovršeno
nezavršeno zadihano
kao da ostavljaš nekom drugom
nekom spokojnom kome čitavo ravnomerno ravnodušno vreme
stoji na raspolaganju do u beskraj i koji će sve to
da dovede u red sve lepo da sredi
da misao najzad pliva po talasavom misaonom moru
kao plivač na leđima što se odmara na talasima u času čistog predaha
