Samo u dvadesetom vijeku je od diktatora stradalo više ljudi nego u cijeloj istoriji civilizacije. Oni su pobili više ljudi nego sve epidemije i pandemije u tom periodu.
Teško je pobrojati sve diktatore u posljednjih sto godina, bilo ih je u velikim i u malim državama. A istovremeno su u tom periodu ulagani ogromni napori da se napravi pravedno demokratsko društvo.
Diktature su poseban socio-psihološki fenomen. Nije fenomen diktator. Pohlepa i želja za vladanjem drugima su poznate ljudske osobine. Fenomen je narod koji mirno sluša i trpi dok ga vode u propast.
Uzalud je mnogo pisano o tom fenomenu. Narod nikako da shvati tu opasnost i postane oprezan, pa se stalno pojavljuju novi diktatori. Jedni diktatore u početku ne shvataju ozbiljno, drugi im se bezrezervno vjeruju. Onda svi kasno shvate da su im na vlasti diktatori. Shvate to tek kad osjete diktaturu na svojoj koži.
A svi diktatori se ponašaju na gotovo isti način i jednostavno ih je poznati. Evo kratkog opisa ovovremenih diktatora:
Diktatori najčešće dolaze na vlast u revolucionarnom zanosu, predstavljajući se kao demokrate i pravednici. A onda zastrane i postanu najgora negacija svojih revolucionarnih ciljeva. Psiholozi još nijesu utvrdili zašto dolazi do takve transformacije svijesti. Jedan crnogorski pjesnik je napisao: „Muka li je čovjeka poznati, dok vlast steče ili se obogati“.
Diktatore prije dolaska na vlast uvijek podržavaju pohlepnici koji imaju novac, a žele moć, tajne službe i mafija. Takođe ih pomažu neke strane države. Međunarodna zajednica tada diplomatski ćuti ili reaguje bezličnim saopštenjima.
Diktatori na vlast dolaze u nestabilnim državama. Ako je država stabilna oni od nje naprave nestabilnu glumeći revolucionarne reforme. Onda tako stvoreni haos iskoriste da zavedu diktaturu u cilju sređivanja stanja u koje su sami uveli državu.
Diktatori patološki uživaju u hapšenjima i hvale se s njima. Uhapšene oni odmah optuže i bez suđenja javno proglase krivim
Diktatorima je najvažnije da imaju potpunu kontrolu parlamenta. Najčešće na vlast dolaze iz neke male stanke. U početku parlament ne može donositi odluke bez njihove podrške. A onda naprave izborni sistem po kojem oni dobijaju apsolutnu većinu.
Diktatori ne vole opoziciju koju ne mogu kontrolisati i nastoje je uništiti. Ne libe se to javno reći i hapsiti opozicionare proglašavajući ih kriminalcima, neprijateljima države i ekstremistima.
Ustavni sud u početku njihove vladavine ćuti i gleda im kroz prste kršenje ustava. Onda diktatori stave Ustavni sud pod svoju kontrolu.
Diktatori žele moć i zato moraju imati kontrolu nad službama bezbjednosti. Obožavaju da lično komanduju policijom i vojskom.
Diktatori patološki uživaju u hapšenjima i hvale se s njima. Uhapšene oni odmah optuže i bez suđenja javno proglase krivim.
Diktatori sebe vide kao Božju ruku pravde koja će kazniti neposlušne i kriminalni narod. Masovna hapšenja, prebijanja naroda na ulici i torture su ono po čemu se prepoznaje diktatura. Zato se vrijeme diktature umjesto fabrika, kulturnih i naučnih institucija grade zatvori i policijske stanice.
Diktatori izgrađuju autoritet zastrašivanjem naroda. Zato su im najveći problem oni koji se ne mogu zastašiti.
Diktatorima veoma važna kontrola tužilaštva i sudstva, da bi mogli kažnjavati sve koji im se suprotstave.
Diktatori postaju diktatori tek kad neograničeno i bez ikakve odgovornosti upravljaju sa svim trima granama vlasti: zakonodavnom, izvršnom i sudskom.
Diktatori sve medije obavezno stave pod svoju kontrolu. Cenzura i autocenzura su im omiljene metode. Često plasiraju laži kako bi ostvarili neki cilj.
Diktatori obožavaju da se njihove slike nalaze posvuda. TV, štampa, bilbordi, internet i ulice su preplavljeni njihovim likom koji je vještinom fotografa i tehnike uljepšan.
Diktatori imaju teatralan javni nastup. Viču za govornicom, lupaju po njoj, mašu rukama i prijete prstom, da bi time dali značaj svojoj praznoj priči. Bez obzira na to da li su visoki ili ne, većina njih podiže bradu dok govori da bi izgledali viši.
Diktatore i njihove porodice prati veliko policijsko obezbjeđenje. Tako se hrabre i daju sebi važnost. U stvari, time pokazuju strah od naroda zbog svojih nedjela.
Diktatori imaju teatralan javni nastup. Viču za govornicom, lupaju po njoj, mašu rukama i prijete prstom, da bi time dali značaj svojoj praznoj priči
Diktatori ne prepuštaju stručne i odgovorne poslove najsposobnijima i ne žele slušati njihove savjete. Diktatori vole poslušne. Sposobne ućutkaju ili oni sami ućute.
Diktatorima životi sugrađana ne predstavljaju ništa. Masovna ubistva i umiranja naroda im ne dodiruju dušu (ako je uopšte imaju).
Iza svakog diktatora ostaju žrtve, napaćen narod, opustošena i prezadužena zemlja.
Diktatori sa vlasti ne idu dobrovoljno ili na izborima. Izbore su ukinuli ili napravili takvim da ne mogu izgubiti. A baš su pošteni izbori njima potrebni, da bi na human način otišli sa vlasti.
Zbog toga većina diktatora odlazi sa vlasti pred naletom mase nezadovoljnika. Ako ne uspiju pobjeći rulja ih ubije na monstruozan način. Rijetko se desilo da je neki diktator završio u zatvoru.
Smrt diktatora se doživljava kao pravda i kazna za smrt i patnju svojih sugrađana.
I na kraju, diktatori se najlakše prepoznaju godinu nakon njihovog odlaska sa vlasti: svi tvrde da su uvijek bili protiv njih.
