Kad sam ja imala osamdeset i tri godine, pala sam nasred kuće, čini mi se, pred zoru. Padoh nekako postrance, i dobro me zabolje. Jedva sam se digla! Poslije se okupah, obukoh, spakovah i u'vatih autobus za Podgoricu. Velim: bolji su stručnjaci tamo, a ja stara, bolje će me pogledat' i okrijepit'... Ne zna, crno čeljade, đe će poginut', pa svuđe vrat lomi. Tek, stigoh ja i iziđoh sva zgužvana ka' karta od paketa. Jedva korak da pružim. Raspitah se i dobri me ljudi nasočiše đe je bolnica. Jedan čo'ek me u kola uze. Zajmi me preko Morače. Da platim, on ne dade, no uze koliko da kafu neđe popije. Baš mi ga bi ža'.
Lijepo me primiše u taj Urgentni, nema zbora; vala, nijesam predugo ni čekala. „Aj', baba, ovo, aj', baba, ono...“, tek ka' među svoje. Mladi doktor, baš mladi, neđe ka' moj najmlađi unuk, reče da sam za bolnicu i odvede me u sobu. Tu sam ćutala nekoliko dana, ne znajući što mi je. Svu me isprevrtaše i ispregledaše, izbockaše i izvizitaše, nađoše mi da sam bolesna od svega i svačega. Ja im objasnih da sam od godina najbolesnija, no me stra' od kuka – tu me boli, pa da sam zato došla. Džaba! Oni vele da sam ja baba sa sela, a oni stručnjaci. Najviše se začudiše što nemam koronu!? I doktori i sestre u šok zapali! A ja, ka' za inat, ni da se zakašljem.
Ja i moj kuk sa mnom, ostasmo kod stručnjaka još par dana. I da ne dužim, dobri moji ljudi: provedoh se ka' Draško u Mletke. Nit' što razabrah, nit' me ko što pripita, nit' bi jasno ko što čini u tu sobu, a da ne pričam kako im bješe gadna 'rana i koliko mi je krevet bio neudoban. Požalih se, vele: „Baba, ka' drugima!“ Uz mene neke gradske žene, pomeđu sebe govore, a na mene se i ne obrću. Valjda su kukovi kod gradskih žena od drugačije kosti pravljene.
Dođoše jedno jutro doktori svi zajedno. Ka' jagnjad da si ućera'. Još jednom provjeriše imam li koronu. Ja opet zdrava zdravcijata! Tada mi rekoše da će me drugi dan operisat'! A što i zbog čega, ne rekoše.
Śutri dan me ne operisaše, jer doktor nešto nije moga', ko će znat' zašto, te ja i taj dan i gladna i žedna i crna, ostah da čekam novoga doktora i novi dan.
Operisaše me, probudih se u istu sobu. Sad samo neke druge žene tu. Mlađe, a tuga te pogledat' na što liče. Ali, bar prozboriše koju sa mnom. Śutradan se probudih vezana. Svu me sputili ka' da sam makanja u kolijevku. Uđe sestra, pitah je što mi je to, ona reče: „Baba, nemirna si, morala sam te vezat'!“ Eto, jada moga!? „A može bit'“, pomislih, „ja imam čudnovate snove – snijevam ja moje Polimlje i tihi Lim kako kroz lugove teče, i snijevam kako se vrbove grane nad njim povijaju, a 'tice ga nadlijeću i u vrbu bježe... I snijevam kako vodom gazim i oblutke iz nje vadim – bijele ka đetinji zubi, i kako njima kućni prag zidam... Može bit“, mislim, „da sam tako snijevala i da me voda zanosila čas lijevo, čas desno, i da sam zato u snu nemirna bila...“ A svejedno mi krivo što su me vezali, ka' da sam pamet izgubila. I ručak mi donesoše, a ja vezana!? Niko ni kap vode da mi doda! Tako sam vam dva dana i dvije noći provela. Ručkovi se oladili, taman ka' večere.
Srećom, jednoj od žena donesoše televizor u sobu. Ona ga uključi, pa smo se bar muzike i politike naslušali. Što nikad ne znah, sad saznadoh: ništa na svijetu nije veliko i važno ka' to kad si stručnjak. Kad si egzbert!
Egzperti mogu što je druge ljude čak i sram da pomisle! Tako sam čula priču jednog našeg ministra, ne zapamtih od kojega je bratstva, da je u bijeli svijet srijetao razne egzperte kakav je i on, i svi stranski zbore, kad u jedan vakat – svi s'vate da su ni od kuda drugo do odavde! Iz Crne Gore! Bože, smija toga: te angliski, te francruski, te japanski, čudo jedno koliko jezika zbore - a na kraj svaki znade naški!?!
Potom čuh i da sam premijer veli da će mi za pet godina bit' mnogo veća penzija no danas (jedva da izračunam kolika!), a onda ispriča i onima što žive u svjetske zemlje, da pomeđu nas nikakve razlike nema, da smo svi mi braća iz jednoga zagrljaja i sva mi se duša rastopi – kuk rođeni zaboravih, vjerujte mi! „Mala je razlika“, veli on, malecka i jedina, samo to što mi ovđe „imaaaaamo“, a oni što su morali po bijelom svijetu da se rasture, „ne imaaaaju pravo da ovđe i glasaju“! Ne može bit' manje razlike pomeđu ljudi, đe je ljudi. Njihove penzije i plate nije pominjao – može bit' da za to nije egzpert, no samo za ove razlike. Baš bi' radosna zaspala da ne iskoči i neki Brčvak istu noć, pa i on održa govor, a na sami kraj reče, ka' da se slučajno śetio: „... sve će proći, i vlast i političari, ostaće samo dobra djela!“
Pokvari mi čo'ek san, nijesam oka sklopila do zore. Jedva one prve prežalih, a kako bih tek ove...
I sve sam o tome, grdna, mislila. Sljedeći dan dovedoše novu ženu mojih godina, a po robi što je na nju bila, vidim i da je iz mojega kraja. Samo su naše žene tako uredne i čiste, i samo kod nas se maramica bijeli ka' snijeg, i kolijer od spavaćice, i peškir, i nove papuče za kod doktora... E, ona me spasila. Ona me 'ranila kad nam što donesu, ona mi vode davala, ona me omivala i češljala, ruke mi prala – s'vatih da sam još živo čeljade.
Sa njom je bila milina i razgovarat'! Najviše je voljela o sportu, ali viđe da ja to ne znam, pa onda odabra druge teme. Nauku najčešće. Ona je egzpert!
Objasnila mi je da nas cio život lažu i da je cijela Zemlja ravna, ravna baš ka' oni lugovi uz Lim! Ono, jes', tu i tamo pokoja planina, ali okrula nije. Ka' dokaz ispostavi mi istinu da se planine pomjeraju čas lijevo, čas desno, u što sam joj odma' povjerovala, jer taman tako je i moj kuk vladao mojim koracima. Reče mi žena: „Sve ti je to skroz relativno!“ Bogami, od te istine, veću nijesam čula. Ali mi je ponajbolje otvorila oči ovijem riječima:
„Jesi li ti, Julka, primijetila da je nama sad sat kraći no prije?“
„Jesam“, velim. „Kako nijesam!?“
„Ja sam“, veli, „primjerice, ranije za sat mogla i ručak pristaviti i kravu pomusti, kafu popiti, i opet mi je kvarat ostajao od sata!“
„Jesi, zasigurno. I ja isto. Sad, bogami, ne mogu ni treći dio od toga!“
„E, eto vidiš kako nam je!?“
„Staros' je staros', ne možemo ka' prije...“, velim ja.
„A nije to to“, pomami se ona, „kakva staros', bog s tobom? Nema to veze, no su nam ovi... ovi... egzperti! E, e, oni – oni su nešto učinjeli i, evo, sat su nam bar za kvarat skratili! Proleti vrijeme, ka' da ga i nema!“
„Bistre li žene“, mislim sad ja. Stvarno – leti vrijeme, leti, ka' da su ga egzpertski skrojili. A života niđe. Ja, evo, napunih i osamdeset četvrtu! I samo jednu želju imam: ne da mi penzija poraste, no da poživi grobar Dojo Milijin! Jer, ako njemu što bude prije mene, neće imat' ko da me sa'rani ka' čo'eka. Ostaću egzpertima, a njima može svašta pas' na pamet, pa ću nesahranjena, ka' tenac lutat' polimskom dolinom i s vjetrom se, sirota, vezati...
