Iskreno, kada sam dobila temu, nisam znala šta je skopost pa sam se obratila Googlu. Nije baš bilo jednostavno pronaći značenje koje mi je trebalo. I za sve vas ću da ga prevedem kao jačinu. Toliko o mom poznavanju arhaizama, a smatram da sam prilično pismena. Kao što nijesam znala šta znači riječ, pa sam naučila, i dalje ne mogu da prihvatim insistiranje na identitetu kroz arhaizme. I na neki način, ono nas je do ovoga dovelo. A tek nekoliko godina ranije sve je izgledalo tako „fensi“. Što ne znači da je bilo jako, a kamoli zdravo. Ne mogu da naučim ništa što ne mogu da razumijem. Učim sa razumijevanjem. Zato lako učim, ali treba mnogo jačine bez logike da bih prihvatila razlike u interpretaciji. Znate li šta je interpretacija? Jednako strana riječ kao – axsisos. Ali to su sada tradicionalnosti, prihvatili ih kao domaće. A netradicionalisti - kao zezanje. Ne tradicionalisti koriste ironiju. Posljednjih dana nijesam bila dovoljno jaka da se branim ironijom, i relativizacijom, i shvatila sam da sam zaštitom prave ideje i profesionalizma, vrijednog rada kroz odbranu identiteta, odabrala stranu. Pa kom opanci, kom obojci. A i ne znam u tumačenju arhaičnog jezika, da li mogu da napišem... bila sam skopna. Ako je pomenuti termin jačina, onda bi to bio sinonim za jaka.
Da li treba posebna jačina da se odredim prema urušavanju jedine, pišem jedine 100 posto smislene institucije u Crnoj Gori, koja se zove Filmski centar? Lako se odrediti jer tamo radi mali broj ljudi, i lako se odrediti jer su rezultati vidljivi na svjetskom ili evropskom nivou. Kada pišem svijet, ne mislim na srpski, iako sam dugo mislila da je to politikantsko zezanje koje mi je bilo dosadno, dok mi neke ozbiljne osobe, profesionalci iz Srbije nijesu objasnili da to jeste ideja. A meni je svijet širi pojam. Možda zato i pravim filmove. Filmovi imaju univerzalan jezik. To se nekako znalo od prapočetaka filma i vrlo brzo postao je dostojan svim propagandnim mašinerijama. Najpoznatija je ona pod Staljinom, a onda nacistička pod Hitlerom. Holivud u toj „truloj Americi“, ovo se šalim, nikada nije bio striktan. Uvijek je imao odmak, tu su evropski trendovi bili mnogo „tvrđi“. Ali film je moćno oružje. I dalje, pogotovo ako je dobar. I smislen. Prevazilazi granice lokalnog svijeta ili sveta. E zato mi nije trebala velika skopost da se oglasim, oko urušavanja jedne institucije sa Međunarodnim kredibilitetom u maloj Crnoj Gori, koja se zove Filmski centar.
I jeste mi bezveze što je najmoćnija opoziciona partija preuzela stvari u svoje ruke da odbrani sopstveni identitet, pouzdano znam da ni njoj do filma nije bilo naročito stalo. Jedini političar od svih naših koji je iskreno volio film bio je drug Tito. Svi ostali su imali „pametnija“ posla. Možda smo zato u doba druga Tita, tako različiti i „utrpani“ na gomilu, jedino i bili međunarodno priznati. Jer je on volio film. I to je uprava Filmskog centra Crne Gore do prije par dana jako uspješno radila, tako različiti i utrpani na gomilicu, jer nas nema puno, postajali smo međunarodno relevantni. A onda se sve to promijenilo. Nisam ja vidovita, i nemam vizije, ali znam da je puklo. Ako ostane ovako kako je u formi zakona koje je donijela trenutno najjača opoziciona partija ranije, misleći da će ga interpretirati smislene osobe, zakonom zacrtala, a zakon sproveli besmisleni, neće biti dobro. Po međunarodni identitet Crne Gore, koji se u filmskim krugovima oličavao i u imenu Sehada Čekića.
I onda sam se onako jako oglašavala, kao prava predstavnica digitalne ere, izražavala stavove po društvenim mrežama, i portalima, i nemam viziju da li će sve ostati isto u trenutku izlaska ovog teksta. Jer mi je mnogo stalo da se odluke ponište. Da se izborimo da ostanemo dio svijeta. Filmskog.
I teoretski ne mislim ja da je bitno državljanstvo, po zakonu o kulturi nije, guglala sam kao i termin skopost, i ne mislim ja da film definiše državljanstvo, ali me strah, jer film je moćna propagadna mašinerija. Više su za jevrejsko pitanje uradili svi sjajni filmovi i na profesionalnom i emotivnom nivou, da filmovi barataju sa emocijama, nego svi pravni akti i sudovi koji su možda važniji, ali običnim smrtnicima dosadni. I zato je jako važno da instituciju na turbulenom tlu koje se definiše kulturnom politikom vodi osoba koja razumije i film i haotičan identitet, koja je, zaista ne psujem, a i taj termin je izraubovan, ekspert. A eksperta smo imali.
I sada - šta. U kolopletu svega, nije ni važno. Ali jeste, jer filmovi su pamćenje. Iako bivša lokalna vlast nije podržala posljedni film i seriju koju sam radila, kadrovi tog grada vidjeli su se i u Seulu, pitanje je kakvi kadrovi će dolaziti i da li će dolaziti iz Crne Gore. A meni je bilo važno da to bude taj grad jer sam u njemu odrasla. I jer ga poznajem. Zato je za film i za Filmski centar, i za kulturnu politiku važno da poznajete prostor za koji ste kandidovani. A porazno je kada to ne vide i ne shvataju oni koji o kandidaturi odlučuju. I zato mi nije trebalo mnogo skoposti da napišem ovaj tekst. Lako je biti hrabar kada vam je do nečega stalo. A kako se kaže - o mom budućem profesionalnom angažmanu i radu u mojoj državi, odlučivaće moja biografija, i radovi. A toga imam. Zvuči naivno, zar ne? Ali ova priča jeste serijal u nastavcima. I zato je neophodno biti - jak. Doduše, filmski stvaraoci uvijek su najlakše emigrirali. Jer je njihov jezik svjetski i razumije se i u drugim sredinama. Ako imaju profesionalnu biografiju i ne služe trenutnom političkom interesu. Jer to film ne trpi. I to se u Filmskom centru kao krovnoj instituciji – znalo. I zato je jedina koja je bila ekspertska, ko ne razumije nek gugla. Ako zna kako. I ako ga to suštinski zanima. A trebalo bi, jer se mnoge države, i veće i važnije od ove male, pamte baš po filmskim pričama.
