Kako javlja Ministarstvo kulture, resorni ministar Nikola Selaković uveličao je svojim osebujnim prisustvom svečano obeležavanje “stogodišnjice osnivanja Udruženja Timočana i Krajinaca u Beogradu”. Tom svečarskom prilikom ministar kulture je održao prigodno obraćanje u kojem je izrekao nekoliko mudrih misli koje neodoljivo podsećaju na sadržaj Rečnika otrcanih misli Gustava Flauberta. U naletu nadahnuća Selaković je proslovio da je “zavičaj neizostavni deo svake ljudske ličnosti, a da zavičajna udruženja, između ostalog, služe i misiji čuvanja istorijskog pamćenja na velike ličnosti i dela”.
Potom je ministar najavio da će njegovo ministarstvo ove jeseni u Kladovu pokrenuti Festival srpske patriotske pesme u čast Đorđa Marinkovića koji je napisao tekst i komponovao pesmu „Tamo daleko”. Naravno, taj festival i sećanje na Marinkovića biće – ispravljanje istorijske nepravde, šta drugo. Nacionalisti prosto ne mogu da izađu iz svoje skučene mentalne matrice, pa neprekidno ponavljaju nekoliko oveštalih floskula, kao nekakvu mantru.
Patriotski dernek
„Uz sabornost sa prijateljima i kolegama, ispravićemo istorijsku nepravdu prema Đorđu Marinkoviću, rođenom u selu Korbovo kod Kladova, jednom velikom a davno zaboravljenom čoveku koji je napisao tekst i komponovao najlepšu srpsku pesmu ‘Tamo daleko'”, dosolio je ministar. Na kraju je obznanio i planove za festival, kako će sve to izgledati, ko će se na njemu okupljati: “Tamo ćemo iz svih srpskih zemalja i krajeva sabirati mlade ljude koji stvaraju, komponuju, pevaju i pišu srpsku rodoljubivu poeziju“.
Najzad! Zaista je bilo krajnje vreme da resorno ministarstvo organizuje Festival srpske patriotske pesme, to je ono što najviše nedostaje srpskoj kulturi, da bi se konačno preporodila. Drugih i ozbiljnijih prioriteta nema, sve ostalo je u oblasti kulture na svom mestu, nigde ništa ne manjka, pa je sasvim prirodno što je Selaković rešio da napravi dernek na kojem će se skupljati rodoljubivi pesnici i pojci, gde će predstavljati svoje pesme ispevane u slavu srpske nacije, svetosavlja, ratničke tradicije, nebeskog naroda i svih srpskih zemalja koje nikako da se ujedine u jednu oveću Srbiju.
Inicijativa ministra Selakovića događa se u trenutku kad su čak i ostaci zaklane srpske kulture totalno razvaljeni i devastirani. Nije stanje u kulturi bilo zavidno ni u prethodnim periodima, ali otkad je Selaković zaseo na ministarsko mesto, došlo je do totalnog pomora. Sasvim razumljivo, budući da je aktuelni ministar vredan čovek, nije mu teško da počini štetu u vlastitom resoru.
Devastacija kulture
Da pomenemo samo neke pokazatelje nezavidnog stanja u ovoj oblasti. FEST ove godine nije održan u redovnom terminu, što se dešavalo jedino devedesetih godina, tokom ratova, dok je Srbija bila pod međunarodnim sankcijama. Danas to nije slučaj, ali nama sankcije pored naprednjačkog režima nisu ni potrebne. FEST je zvanično odložen za septembar, ali je pitanje da li će se i tada održati.
Nema para za manifestaciju “Zrenjanin – prestonica kulture”, drastično su smanjeni budžeti mnogim festivalima, pozorišnih premijera je sve manje, muzeji kubure s novcem, sve pare odoše na EXPO, a za kulturu šta pretekne. U februaru je Vlada Srbije donela odluku da Ministarstvu kulture oduzme više od tri miliona evra, na šta ministar Selaković nije imao primedbi. Zato je rešio da napravi pomor po bibliotekama, pa je zabranio otkup knjiga štampanih latinicom. Koga briga za sadržaj i vrednost knjige, važno je kojim je pismom štampana. Najugledniji izdavači u Srbiji, čitavo Udruženja izdavača i knjižara Srbije i mnogi drugi koji nisu članovi ovog udruženja, odlučili su da bojkotuju otkup knjiga ove godine, zbog ovog anticivilizacijskog čina koji je, usput budi rečeno, i nezakonit i diskriminativan.
U međuvremenu je došlo do masovnih studentskih i građanskih protesta koje su podržale brojne institucije kulture. Odmazda naprednjačkog režima je bila brza i efikasna. Ko god se oglasio povodom protesta, ostao je bez finansijskih sredstava. Za ustanove poput Akademije umetnosti Univerziteta u Novom Sadu, Sterijinog pozorja, Festivala ekološkog pozorišta za decu i mlade, Exit festivala, Šekspir festivala, Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine i mnogih drugih – nema novca iz budžeta. Isto su prošli i mnogi izdavači: Akademska knjiga, Bulevar Books, Zenit Books, Jež izdavaštvo, Nojzac, Partizanska knjiga… Kako piše londonski Guardian, Exit festival će se verovatno naći u egzilu, neće se održavati u Srbiji, već u inostranstvu.
Pogonsko gorivo nacionalizma
Moglo bi se ovako nabrajati do sutra, ali suština je jasna – ministrovanje Nikole Selakovića je pogubno po srpsku kulturu. Za nepodobne para nema, ali zato mora da bude za nacionalni kičeraj oličen u Festivalu srpske patriotske pesme na kojem će, pretpostavljam, glavna zvezda biti Danica Crnogorčević sa onim pesmičuljkom u kojem se “srpski barjak vije od Prizrena do Rumije”. To je jedini kulturni program koji ministar Selaković razume, na koji mu zaigra rodoljubivo velikosrpsko srce. Nije uzalud ministar najavio da će na festivalu učestvovati mladi “iz svih srpskih zemalja”. Kojih srpskih zemalja? Zna se kojih: sa Kosova, iz Republike Srpske i iz Crne Gore.
Selaković je pobornik velike Srbije, pa u tom duhu i pravi festival. Reč je o čoveku koji se divi srpskim ratnim zločincima i smatra ih herojima, o čoveku koji je onomad dočekao Vladimira Lazarevića i pridržavao mu kaput, o osobi koja mirno izjavljuje kako je Crna Gora “klasična srpska država”. Selaković je tipičan banauz, čovek bez smisla za umetnost, bez ikakvih kulturnih sklonosti, bez senzibiliteta za sve ono što je u ljudskom duhu istančano, prefinjeno i stvaralačko. Njemu je dostupna samo plemenska svest koja svuda oko sebe vidi neprijatelje, a vrhovnom vrednošću smatra teritorijalno proširenje svoje države, te dominaciju nad drugima. To je slika i prilika antikulture i anticivilizacijskog poimanja sveta.
Selaković kulturu shvata kao sredstvo ideološkog inženjeringa, kao pogonsko gorivo za nacionalistički projekat, kao neku vrstu “duhovne” podrške za zločinačke ideje koje se kriju iza tobožnjeg rodoljublja. Povrh te posvađanosti sa umetnošću i kulturom, ministar je i neznalica. Jer da zna bar osnovne stvari, ne bi govorio banalnosti, predstavljajući ih kao nešto suvislo i relevantno.
Bjekstvo od provincije i provincijalnog
Ministar, recimo, ne zna da “Rečnik književnih termina” ovako definiše rodoljubivu liriku: “Lirika u kojoj dolazi do izražaja rodoljubivo osećanje, odnosno, osećanje pripadnosti određenoj nacionalnoj zajednici, zemlji, kraju. U svom osnovnom značenju rodoljubivo osećanje je pozitivna emocija, ali je moguća i njegova negativna usmerenost, koja se ogleda u nacionalističkom ili šovinističkom veličanju jedne zemlje ili nacije”.
Ministru očigledno nije poznata ni Geteova misao: “Nema patriotske umjetnosti i patriotske znanosti. Kao i sve veliko i dobro, to oboje pripada svemu svijetu, i mogu se pospješivati samo općim slobodnim uzajamnim djelovanjem svih živih, neprestance se obzirući na ono, što nam je od prošloga ostalo i poznato”. A još manje mu je poznata misao Predraga Čudića: “Literatura je za mene bila od najranije mladosti bekstvo, možda pre svih bekstvo od provincije i provincijalnog”.
Razni su se nedolični ljudi smenjivali na mestu ministra kulture poslednjih decenija, ali Selaković preti da prevaziđe i najgore prethodnike. Najnovija ministrova inicijativa samo je još jedan pokazatelj čemu služi takozvani patriotizam u kulturi – da bude maska za uništavanje i razaranje kulture, da sakrije mahinacije vladajućih naprednjačkih “patriota” i da celokupno bogatstvo jedne kulture svede na patuljastu meru neznalica, na ono što je najoveštalije i najbanalnije, na čistu nacionalističku ideologiju.
Čemu služi poezija?
Nije Selakovićevo primitivno shvatanje muzike i poezije retkost, samo što ljudi koji umetnost poimaju kao robovanje skučenom političkom programu obično nemaju priliku da rukovode resorom kulture. Davno je Predrag Čudić u knjizi O prirodi stvari razobličio takvo iskrivljeno shvatanje pesništva. U esejističkom zapisu “Čemu služi poezija?” Čudić piše o ovakvim patriotskim banauzima sa ubitačnom ironijom: “Poezija služi da Srbi čitaju srpske pesnike, Mađari mađarske, Rumuni rumunske, Bugari bugarske i sve tako u krug Globusa. Tako Srbi, čitajući srpske pesnike, spoznaju najtananije vibracije srpske duše, najdublje korene srpskih korena, te se zaplaču od srca nad lamentima naših majstora muzike reči i sve tako od ličnih, ljubavnih jada srpskog srca do kolektivnih anabaza i kalvarija, doživljavajući ono najlepše što se od poezije može očekivati – katarzu”.
Čudić nastavlja u istom duhu, objašnjavajući posledice ovakvog nakaradnog shvatanja poezije. “Ali, pesnici ne bi bili pesnici da ne izražavaju ono najnajsuptilnije, najnajspecifičnije u nama te se ne treba čuditi što Hercegovci čitaju Dučića, Crnogorci Njegoša, Banaćani Đuru i Miloša. Jer nacija je nacija, a zavičaj je zavičaj! Eto, čemu služi poezija!”
Međutim, poezija i književnost su nešto sasvim drugo. Kako reče Čudić u knjizi Saveti mladom piscu ili književna početnica: “Literatura postoji samo zato što ne priznaje svetinje”. A u knjizi “Vejači ovejane suštine” ovako definiše suptinu pesništva: “Poezija je ili nešto više od nacionalnog ili nije ništa”. Ili, kako veli Josif Brodski u eseju o Mandeljštamovoj poeziji: “Pesma je oblik jezičke neposlušnosti i njen zvuk dovodi u sumnju mnogo više od konkretnog političkog sistema: ona dovodi u pitanje celokupan postojeći poredak. I broj njenih neprijatelja proporcionalno raste”. Bilo bi lepo jednog dana, u nekoj dalekoj budućnosti, na mestu ministra kulture videti nekog ko je u stanju bar da razume o čemu se radi u citiranim fragmentima. Dok taj dan ne svane, ostaje nam da se davimo u patriotskom kičeraju, pod patronatom kojekakvih selakovića i sličnih naprednjačkih varvara.
