Od objavljivanja posljednjeg Izvještaja o napretku, iz Brisela su stigle poruke koje jasno ukazuju na to da se politika proširenja EU mijenja. Poruke sa dva nedavno održana foruma, Foruma o proširenju u Briselu i „Plenuma 2025“ u Podgorici, pokazuju da je današnje proširenje prije svega geopolitička nužnost, a ne nagrada za reforme.
„EU očajnički treba proširenje“
Na „Plenumu 2025“, održanom u Podgorici, brojni domaći i regionalni učesnici su, u prisustvu ambasadora EU u Crnoj Gori, gospodina Satlera, ukazivali na brojne anomalije u društvu koje neminovno vode ka daljim komplikacijama. Međutim, uprkos iznesenim neoborivim činjenicama, ambasador Satler je, svjesno ili nesvjesno, odgovorio na najdirektniji mogući način, citiram:
„You need to understand, the European Union DESPERATELY needs enlargement.“
(prevod: „Morate razumjeti, Evropskoj uniji OČAJNIČKI treba proširenje.“)
Tom rečenicom potopljena su sva upozorenja, analitički zaključci i potrebe da se ukaže na realno stanje na terenu. Takođe, istom rečenicom potpoljena su sva izlaganja, izjave i samopromocija predstavnika vladajuće većine o njihovoj navodnoj izuzetnosti i zaslugama za „ubrzane integracije“.
Vrlo ilustrativan primjer da je proces proširenja sveden na geopolitičke potrebe Brisela, a ne na suštinske reforme i integracije, iznijela je gospođa Vesna Pusić kroz primjer Kosova. Kosovo je ostvarilo najveći stepen napretka u odnosu na države regiona a, pazite sada, još uvijek nije ni otpočelo pregovore o pristupanju EU.
Poruke sa „Foruma o proširenju“
Ključne poruke sa Foruma o proširenju poslale su komesarka za proširenje Marta Kos i Kaja Kallas, visoka predstavnica EU za spoljne poslove i bezbjednosnu politiku. Njihove poruke još jednom su potvrdile da se ubrzani proces proširenja odvija zbog geopolitičkih okolnosti i potreba Brisela, a ne zbog posvećenosti i napretka zemalja kandidata.
Iz poruka je jasno da je Forum organizovan prije svega za potrebe tržišta EU i država članica, te da predstavlja početak kampanje za proširenje unutar same Unije.
U slučaju Crne Gore, ta kampanja će u Briselu biti predstavljena vrlo jednostavno: Crna Gora je statistička greška - mala, jeftina i neproblematična za prijem. Primićemo je, pa ćemo imati vremena da je sredimo godinama i decenijama nakon ulaska. To je potpuno suprotno od propagande koju će sprovoditi Vlada Crne Gore, a koja glasi: „Mi smo euro-mesije. Mi znamo šta radimo. Mi donosimo boljitak.“
Slikovito objašnjeno: Crna Gora je trojanski konj (virus). Primljena je u bolnicu (EU), ali će biti držana u karantinu dok ne ozdravi ili ne propadne.
Na Forumu je učestvovao i premijer Milojko Spajić, koji nije rekao ništa suštinski važno, govorio je o metaforama, „prozorima i vratima“, Japanu… Za njega su, čini se, samo prisustvo i fotografije bile sasvim dovoljni.
Kampanja proširenja EU
Kampanja proširenja EU na Crnu Goru i države regiona, barem kada je Crna Gora u pitanju, neće biti bazirana ni na činjenicama ni na realnom stanju na terenu. Fokus kampanje biće na stvaranju pozitivne percepcije kod građana EU i država članica, uz naglašavanje interesa same Unije.
Takva kampanja izazvaće dva potpuno suprotna procesa:
- jedan pozitivan unutar EU,
- i jedan negativan unutar zemalja kandidata u kojima vladaju nedemokratski režimi i ruski trojanski konji.
U zemljama kandidatima, kampanja zasnovana na prenaglašenom optimizmu i neprincipijelnosti može proizvesti dva izuzetno rizična procesa:
1. Gubitak povjerenja u Evropsku uniju i pad podrške članstvu.
To se već vidi na primjeru Srbije, gdje je podrška članstvu padala proporcionalno rastu briselske podrške režimu Aleksandra Vučića. Čim je Brisel makar djelimično krenuo da okreće leđa Vučićevoj vlasti, podrška članstvu je počela da raste.
Sličan proces dešava se i u Crnoj Gori: podrška je u padu i nastaviće da pada sa svakom novom fotografijom evropskih zvaničnika sa Andrijom Mandićem, baš kao što će rasti ukoliko Brisel jasno povuče crvene linije.
2. Kognitivna disonanca unutar proevropskih snaga.
U slučaju Crne Gore tj. proevropskih partija, rizik je da bi mogla upasti u psihološko stanje u kojem se opravdava ili racionalizuje nešto što je očigledno loše i štetno, samo da bi se izbjegla unutrašnja nelagoda i kontradikcija između uvjerenja i realnosti.
Takav proces doveo bi do trajnog gubitka istinskih proevropskih snaga u regionu, i time uništio svaku šansu za suštinsku evropsku integraciju.
Regionalna koalicija voljnih
„Koalicija voljnih“ (Coalition of the willing) u evropskom kontekstu označava grupu država koje su spremne da aktivno podrže Ukrajinu i suprotstave se agresivnom ruskom uticaju.
Na Zapadnom Balkanu izvor gotovo svih nestabilnosti i prepreka na evropskom putu je režim Aleksandra Vučića. Pod tim režimom podrazumijeva se i njegova široka mreža proksija: Srpska pravoslavna crkva, Milorad Dodik, Andrija Mandić, militantne grupe na sjeveru Kosova i drugi politički akteri trećeg ranga.
Regionalna koalicija voljnih, sastavljena od istinskih proevropskih političkih subjekata iz zemalja kandidata, predstavljala bi najbolji odgovor malignom uticaju Vučićevog režima i njegovih proksija, a samim tim i najbolji odgovor ruskom malignom uticaju.
Takva koalicija akumulirala bi dovoljno političke snage i relevantnosti da može uticati na procese i biti partner, ali i korektivni faktor briselskoj administraciji u sprovođenju evropskih integracija u regionu.
Regionalna koalicija voljnih koja bi se uhvatila u koštac sa suštinskim, a ne tehničkim izazovima regiona, jasno bi razdvojila istinske proevropske snage od proruskih aktera i njihovih proksija.
Time bi se ubrzale integracije, podigao njihov kvalitet i podstakle proevropske snage u zemljama u kojima su one trenutno u manjini.
Ako bi slična inicijativa bila uspostavljena i među akterima civilnog sektora, predstavljala bi snažnog partnera za evropske inicijative poput „Demokratskog štita“ i „Strategije za civilno društvo“. Time bi proevropske snage i civilni sektor poslali jasan signal Briselu da u regionu postoje akteri sposobni da se izbore sa malignim stranim uticajem i mrežama njegovih proksija.
