Eto, može se reći da je najveći „uspjeh“ ove vlasti količina trobojki i murala Amfilohija Radovića po raznim gradovima Crne Gore. Proglasili su i dan žalosti kad je umro. Nama je, doduše, dan žalosti svaki onaj koji čujemo besomučno negiranje genocida u Srebrenici i pozivanje na gadosti devedesetih.
Opet se čuje da su Crnogorci bez srpstva „nule od ljudi“, al' se sada za to dobija i književna nagrada. „Slučajno“ je taj autor brat mitropolita SPC. Ne libi se ni Joanikije Mićović da zagazi još dalje u prošlost i spere ime svog idola Joanikija Lipovca. Kaže Mićović da je Lipovac bio kriv komunistima „jer je branio svoju vjeru“. A Lipovac je, ni manje ni više, sarađivao sa italijanskim i njemačkim okupatorom, aktivno podržavao četnički pokret i borio se protiv partizana. Orgijanje Vlade i SPC po umirućem truplu antifašizma.
Što i očekivati, kad nam je premijer ispod slike Karadžića dočekivao srpskog nacionalistu i teroristu Nikolu Kavaju. Tako da, blago opoziciji sa ovakvom vlašću. Nego, nije ni sva opozicija baš previše gadljiva na te ideologije. Neki su ljubili ruke tom istom Amfilohiju, gradili hramove SPC i nesebično im davali novac iz budžeta. Evo opet je Demokratska partija socijalista, ovog puta na Žabljaku, glasala za ustupanje zemljišta za izgradnju hrama SPC. Može sve za glasove, pa i povratak u devedesete.
Uostalom, zar smo sumnjali u postojanje njihovih ideala? Pa mogli su raskrstiti sa krstom i kokardom, imali su 30 godina. Ali bitnija su bila sitna ministarska mjesta, urušavanje javnog sistema pljačkaškim privatizacijama, jedan zaposleni za četiri glasa i lično bogaćenje.
Tako jedni kriju svoju korupciju iza crnogorske zastave, drugi mašu trobojkom i pozivaju na diskriminaciju svih koji nisu obojani ratnim bojama, a treći... Trećima su isti oni koji viču „Nije ovo Srbija; 'oćemo multietničku Crnu Goru“ i oni koji kidišu u glas „Ratko Mladić, heroj a ne zločinac; Crnogorci ne postoje“. Kažu jedni su komite, drugi četnici, i ta „dva nacionalizma“ se međusobno hrane.
Valjda ne mogu ili ne žele da shvate da smo odrasli na EKV-u, Block Out-u, Marku Šeliću, srpskoj literaturi i kinematografiji i da nam ne pada na pamet nikakav vid šovinizma. Samo smo odbili Šešelja, Bećkovića i Boru Đorđevića i sve narative koje oni sa sobom nose.
Na kraju ispaštaju svi liberalni Crnogorci, Srbi, Hrvati, Bošnjaci, Albanci, anacionalni i sve ostale zajednice koje se ne uklapaju u okvir svetosavlja. A siguran sam da bi mnogi od nas najradije viknuli da je nacionalnost socijalni konstrukt, koji očigledno „ne radi“ i koji često otuđuje od klasne pripadnosti. Ali ga ne možemo napustiti u ovoj socijalnoj klimi, jer bi to značilo povinovanje velikodržavnim projektima.
I tako tužno gledamo neofašiste kako izlaze na ulice zbog predloga o smjeni „žene četnika“ Vesne Bratić. Dok mi pišemo po Twitteru i čekamo neki novi Belveder, u nadi da se neće ponoviti stara formula „popovi, pa topovi, pa lopovi“.
