Пут до тог гордог назива је био дуг и тежак, и траје већ више од једног миленијума. Заправо, почетак тога пута се губи у ходницима времена, јер од кад је људи на овим просторима увјек се неко овдје борио за слободу. А историја, та прича настала да овјековјечи и од заборава сачува све те борбе, памти и преноси будућим покољењима, бојеве и хероје који су пали како би свом народу сачували или донијели слободу.
Тако још од античких времена, знамо за велику борбу и херојски отпор илирских племена моћној Римској републици, како га неки назваше бој змије и орла. Управо њен посљедњи чин одиграо баш на простору данашње Црне Горе, када је пала пријестоница краљице Теуте – Рисан. Територија Црне Горе биће у наредних седам вјекова саставни дио Римског царства, све до његове подјеле 395. године. Од тада скоро непрекидно трају борбе и смјењују се освајачи на овом простору. У касној антици прво Римско царство, а затим Византија борила се против бројних варварских племена, највише Гота, који су тражили простор за насељавање. Коначно у том науму успијевају Словени који од краја VII вијека лагано колонизују цијели Балкан.
ДУКЉАНСКИ КНЕЖЕВИ
Подаништво Словена Византији у раном средњем вијеку, родило је њихову жељу за слободом и борбу да се она и оствари. Већ крајем X стољећа, имамо прве дукљанске кнежеве који се упорно боре за осамостаљење од Цариграда, попут светог Владимира. Његови насљедници ће искористити повољне политичке прилике и основати своју независну државу средином XI вијека. Кнез Војислав, по коме ће се назвати цијела династија Војислављевића, подићи ће устанак и у својој борби за слободу поразити византијску војску код Бара 1042. године. Његови насљедници Михаило и Бодин прошириће и ојачаће ту државу, подижући је на ранг краљевине. Дукљанска држава трајаће нешто дуже од вијека, када ће због унутрашње неслоге нестати под ударима Немањићке Рашке, њене одбјегле провинције.
Пропаст Немањића државе у другој половини XIV стољећа, доноси прилику да се територија Црне Горе поново осамостали и то ће искористити великашка породица Балшића, која ће владати из своје пријестонице у Скадру. Притиснути између околних великаша, надолазеће отоманске опасности и агресивне Венеције у залеђу, Балшићи су се јуначки борили за слободу ових крајева.
Њихова борба трајала је скоро седам деценија, једнако на бојном пољу, као и на дипломатском и духовном плану. Жеља посљедњег Балшића, Ђурђа III Страцимировића да своју државу остави у насљедство српском деспоту, потакла је нову борбу за слободу на овим просторима. Као њен предводник издвојиће се властелинска породица Црнојевића, која ће окупити ратничке дружине подловћенског краја око себе.
Тако ће Стефаница Црнојевић у три наврата тући војску српског деспота током пете деценије XV вијека. Његови насљедници Иван и Ђурђе једнако су се борили за слободу средњовјековне Зете, сада са надолазећим Османским царством. И та борба није била само војна већ се одвијала и највеће резултате дала на културном и духовном плану. Коначно на самом крају XV вијека пред силом Отоманске империје подлегла је и посљедња феудална држава на овом простору.
НОВА ПЛЕМЕНСКА ЗАЈЕДНИЦА
Но, тим чином борбу за слободу је тек почињала. У наредним вјековима, под Ловћеном се формира нова племенска заједница са циљем да се избори за слободу од Турака. Њихова борба биће уједно и антифеудална и слободарска, а пратиће је оснивање демократских институција попут Општег народног Збора. Оно што је посебно специфично у овоме је што се од краја XVI вијека на челу нове црногорске борбе за слободу стала црква и владика је предводио војску на бојном пољу.
Током наредна три вијека полако ће се заокруживати чвршћа племенска заједница, са јасним циљем за ослобођење од Османлија, а њој ће печат дати нова црногорска династија Петровића, која ће јој дати легитимитет и одредити политичко усмјерење. Самим тим рашће јединство и спремност народа да се одупре, а то привлачи околна племена према Цетињу као жаришту слободе.
Војни успјеси против Махмут-паше Бушатлије на Мартинићима и Крусима 1796, допринијеће стварању модерне државе у Црној Гори и усвајању првих писаних закона. Вишедеценијски период мира у првој половини XIX вијека искористиће владика Раде, да даље оснажи Црну Гору као државу уводећи нове институције Сената, перјаника и гвардије. Тиме су чуване тековине задобијене на бојном пољу и постављали услови за даљу борбу до коначног ослобођења.
Његов насљедник књаз Данило је наставио да снажи државне институције Црне Горе. Како би јој омогућио већи просперитет и бржи развитак учиниће је секуларном државом, а себи прибавити титулу књаза. Његове реформе донијеће резултата у бици на Граховцу 1858, када по први пут Црногорци добијају регуларне турске трупе. Ова побједа повећала је углед Црне Горе у међународној јавности и поставила је као de facto независну државу. Међутим, до пуне назависности морали смо чекати још један рат са Османском царевином. Тек након нових побједа на Вучијем долу, Фундини, под Никшићем и Баром у Вељем рату (1875-1878), Црна Гора ће постати самостална, што ће потврдити и велике силе на Берлинском конгресу.
Ни ту није био крај црногорској борби за слободу. Већ у Првом свјетском рату Црна Гора подлијеже под моћном Аустро-Угарском 1916. године. Узалуд комитска борба за ослобођење право и част, јер ћемо насилно и нелигитимно се утопити у нову јужнословенску државу.
Тек у Другом свјетском рату народ Црне Горе ће добити прилику да још једном истински војује за своју слободу и то ће урадити подизањем Тринаестојулског устанка, јединог општенародног у Европи. Тако је поново извојевана слобода, кроз равноправност у југословенској социјалистичкој заједници. Коначно, нова и дефинитивна побједа црногорске слободе извојевана је на референдуму 2006. године.
