Deset godina nakon ubistva premijera Zorana Đinđića političari u Srbiji ne samo da nisu shvatili njegove poruke već i dalje tumaraju u magli, bez jasne vizije da li se prikloniti istoku ili zapadu. Nakon njegove smrti 12. marta 2003. godine, sve potonje vlade i predsednici Srbije nalaze se u raskoraku između normativa i stvarnog života.
Nakon što je postao premijer 2001. godine, odgovarajući na primedbe tadašnje opozicije, koja sada čini vlast, Đinđić je rekao:
“Srbiji je potrebna nova politika, narod želi fundamentalne promene, a ne ideološku i stranačku politiku. Od političara se traži međusobna tolerancija i uspostavljanje osnovnih demokratskih temelja i institucija, a za partijsku politiku će doći vreme kada budu uspostavljeni ti temelji i institucije.... Modernizacija preti da sklizne u prvobitnu akumulaciju kapitala...".
Međutim, u Srbiji se dešavalo sve suprotno. Institucije su razorene, partijske svađe su još žešće nego pre deset godina, Demokratska stranka - koja je trebalo da bude pokretač reformi - je pred raspadom; umesto u modernizaciju Srbija je skrenula u tajkunizaciju...
Ironija sudbine: Svi Đinđićevi najbliži saradnici su danas u opoziciji; samo je jedan od njih - Dragoljub Mićunović - ostao u Demokratskoj stranci iako bez vidljivog uticaja. Ostala dvojica - Čedomir Jovanović i Zoran Živković - su osnovali nove partije čiji su lideri, ali s obzirom da ne deluju zajedno, pitanje je da li su oni na pravi način razumeli Đinđićeve poruke i njegovu viziju Srbije.
Da li je ironija sudbine ili ne, ali danas u Srbiji ideje premijera Đinđića pokušavaju da sprovedu njegovi nekada najžešći oponenti Ivica Dačić i Aleksandar Vučić.
Šta se ustvari desilo i zašto je Đinđić ostao neshvaćen za Portal Analitika pokušao je da objasni Zoran Živković.
"U Srbiji sve moderne i liberalne ideje imaju problem sa svojom afirmacijom. U modernoj istoriji Srbije, od Karađorđa do danas, uvek se vodi borba između konzervativnog i liberalnog, naprednog evropskog i nazadnog i na žalost uvek pobeđuje konzervativno. Zoran je jedan od najboljih primera koji su hteli da modernizuju Srbiju, ali kao i njegovi prethodnici tu svoju ideju platio je životom", rekao je nekadašnji potpredsjednik DS-a, srpski premijer nakon ubistva Zorana Đinđića.
Uz podsećanje da je od polovine devedesetih godina pa do smrti Srbiji dao najviše političkih ideja, Živković ocenjuje da je u tom veremenu Đinđić imao i puno neprijatelja.
Konzervativci i mangupi: "Konzeravativna Srbija je stalno izmišljala neke afere, klevete i laži oko njega, on je demonizovan još za vreme opozicionog rada. Kada je postao premijer uprkos njegovom znanju, obrazovanju, hrabrosti, lucidnosti postojala je senka da je plaćenik, da je u kontaktu sa kriminalcima. Konzervativni deo Srbije u njemu je video neprijatelja srpstva što on nije bio", konstatuje Živković.
Ipak, iako se za Đinđićeve najbliže saradnike ne može reći da su bili konzervativni, osnivanjem sopstvenih stranaka oni nisu nastavili da razvijaju i sprovode njegove ideje, a onaj deo saradnika koji je ostao u DS-u nastavio je drugim putem. Jedan od njih je i bivši predsednik Srbije i bivši predsednik DS-a Boris Tadić.
Živković kaže da su u DS-u, i u vreme dok je vodio Đinđić, postojali "mangupi u našim redovima", odnosno da su se u stranku učlanjivali ljudi koji su želeli da lakše steknu neke privilegije. "Kada su nakon Đinđićeve smrti osvojili preivilegije počeli su da čiste okruženje od svega što liči i podseća na Zorana Đinđića", rekao je Živković.
Sećajući se da je 2004. godine Koštuničina DSS napravila "sanitarni otklon ili kordon" prema DS-u Živković kaže da je Boris Tadić bio dečko kojem je Koštunica određivao šta treba da radi u DS, ali i da je nekoliko meseci nakon toga DS prestala da liči na ideje Zorana Đinđića i postala malo blaža varijanta DSS-a.Na pitanje da li će se rukovoditi Đinđićevom političkom zaoštavštinom u delovanju partije koju je nedavno osnovao - Nova stranka, Živković odgovara da pravac tog delovanja ne bi nazvao Zoranom zaostavštinom.
"Nema onoga ko bi mogao da na adekvatan način da nadomesti nedostatak Đinđića na političkoj sceni Srbije, ali mogu da se ostvare njegove ideje i ciljevi moderne Srbija koja će svoje uporište tražiti u EU, dobrosusedskim odnosima, slobodnom tržištu, poštovanju manjinskih prava...", naveo je Živković.
Opšta mesta: Iako mu se u javnim obraćanjima političke ideje u dobroj meri poklapaju sa Živkovićem, lider LDP-a Čedomir Jovanović, ukazuje i na to da je dosta opštih mesta i priča o privrženosti Đinđiću.
„Umesto privrženosti ličnosti Zorana Đinđića, koja je danas opšte mesto, potrebna je privrženost njegovim političkim idejama. Mala je pobeda što danas predsednik ili premijer, simboli vlasti koja je prezrela Đinđića, citiraju njegove reči i govore o njegovim ciljevima“, rekao je Jovanović.
Ipak, njegova nespretno izneta ideja da je Srbiji potreban novi DOS propala je pre nego što je zvanično saopštena. Odgovor na pitanje koliko je sam razumeo Djinjdića, možda najbolje govori činjenica da u uobičajenu šetnu beogradskim ulicama, povodom desetogodišnjice od smrti Djinjdića, Jovanović i Živković neće ići zajedno.
Jovanović kaže da u "Šetnji za Zorana" njemu lično nisu potrebni ni Tadić, ni Đilas, ni Živković, ni Dačić, već ljudi koji svake godine na taj datum šetaju. On predlaže i da parlament usvoji rezoluciju kao bi se razjasnili sve okolnosti oko pripreme i izvršenja ubistva Đinđića koje Jovanović kvalifikuje kao teroristički akt.
S obzirom na to da je DS najavila učešće u toj šetnji pravo pitanje za Jovanovića je zašto ta rezolucija nije predložena u prošlom sazivu parlamenta kada je DS vodila glavnu reč?
Kosovo i dalje kamen spoticanja: Koliko je nerazumevanje vizionarskih ideja Đinđićevih ideja veliko, možda najbolje govori i današnji nasledjeni problem Kosova kojeg sada rešavaju upravo oni koji su ga stvorili. Kosovo je sada najvažniji uslov za napredovanje Srbije ka EU. Medjutim, kao i pre deset godina političari brkaju normativni nivo, onoga što stoji u Ustavu, i stvarnu situaciju na terenu.
Đinđić je pre 12 godina rekao da izmedju Srba i Albanaca treba uspostaviti vezu na Kosovu da bi Srbija tamo imala neki uticaj kojeg bi postepeno mogla da pojača.
"Ne znamo da li u tome možemo da uspemo, ali šta je alternativa. Imate alternativu da zatvorimo oči pred životom, kažemo Kosovo je Srbija i da se smejete i budete patrote, a kada dodjete ovde (misli se na parlament) da plačete... Treba da stvari pokušamo da rešimo da imamo rezultate, a ne opravdanja", govorio je Đinđić.
Osim Kosova Đinđić je u pomenutom govoru kao goruće probleme naveo i decentralizaciju Srbije, autonomiju Vojvodine i manjinske zajednice. Rešenje tih problema, o koje se Srbija i danas sapliće, on je video isključivo u korišćenju političkih sredstva. Tvrdio je da Miloševićeva vlast nije umela da ta sredstva koristi zbog niskog nivoa političkog menadžmenta. U sadašanjosti, čini se, da je taj nivo menadžmenta još manji, a problemi sve veći. Ipak, na pitanje zašto nismo razumeli njegove poruke najbolje odgovore će dati istorija ili kako je to rekla Latinka Perović: "Lik i delo Zorana Đinđića se tek otkrivaju".
Violeta CVEJIĆ
