Ako žena nije podređena, ako ne igra ulogu žrtve, pogled na odnos muškarca i žene u takvoj zajednici unapred je definisan: ona je ’muškarača’, a on ’papučar’. Pa, postoji li, pobogu, nešto između, nešto normalno?! Postoji li, dakle, situacija u kojoj su muškarac i žena partneri, prijatelji?!”;
Žena je još uvijek diskriminisana, ali mora sama da se izbori za sebe i da izađe iz uloge žrtve, glavna je poruka panela “Novinarstvo – zaštita i prilika za korak naprijed u promociji ’vidljivosti’ žena ili....”, koji je, u organizaciji crnogorskog portal Analitika, protekle sedmice održan u Podgorici. Na panelu su govorile glavna urednica portala Avangarda Dženana Karup Druško, direktorka Business Info Group i glavna i odgovorna urednica Nove ekonomije Biljana Stepanović, urednica AIM-a Dragica Mugoša, direktorica i glavna i odgovorna urednica Prva TV Crna Gora Sonja Drobac i zamjenica glavnog i odgovornog urednika Portala Analitika Vesna Rajković Nenadić.
Novinarka Biljana Stepanović za Avangardu odgovara na pitanje ko ženama nameće ulogu žrtve.
STEPANOVIĆ: Bojim se da tu ulogu nameću pre svega – žene; i kada je reč o porodici, i kada je reč o profesiji, ali i u društvu uopšte. Žene nikako da shvate da im slobodu i ravnopravnost niko ne može ni pokloniti, ni oteti. Sve je u njihovim rukama. Često imam utisk da žene nisu svesne moći koju imaju.
AVANGARDA: Na kakvu tačno vrstu moći mislite?
STEPANOVIĆ: Mi vaspitavamo sopstvenu decu, mi utičemo na njihovo formiranje; same definišemo koordinate i način na koji će se prema nama ponašati naši muževi, naši partneri, poslodavci, kolege… Zar to nije moć?! Ako žena sebe ne poštuje, ako misli da je inferiorna i manje vredna zbog toga što je žena, neka se onda ne čudi ako na taj način bude i tretirana. Hoću da kažem da se i status i sloboda, kao i sve ostalo, moraju osvajati.
AVANGARDA: U tradicionalnim i u dobroj mjeri patrijarhalnim društvima kakva su crnogorsko, bosanskohercegovačko ili srpsko kakav imidž imaju “jake žene” o kojima govorite?
STEPANOVIĆ: Ako nije stigmatizovana, jaka žena u našim društvima u najboljem slučaju biva tretira kao “muškarača” ili kao “alapača”. Ili i jedno i drugo. Moj prvi urednik u ozbiljnim novinama bio je muškarac, Crnogorac, koji je, zbog moje novinarske ambicioznosti i prodornosti, često imao običaj da me nazove alapačom. Jednom mi je prekipelo, pa sam morala da ga veoma direktno upozorim da to više ne čini – Alapačom možeš da nazoveš svoju mamu, sestru, ženu ili ćerku, ako ti one to dozvolavaju; mene nemoj!, rekla sam mu. U svojoj porodici, a i drugde, naučila sam da imam pravo na svoj stav, da imam pravo da ga kažem, da pitam i da odgovorim kada sam pitana. Što ne znači da sam alapača.
Moj urednik je, sećam se, bio šokiran; tim pre što je bio navikao da sa svima nama razgovara sa svoje kvazi-mačo visine. Ipak, nakon moje intervencije, nikada mi se više na taj način nije obratio. Najzad, bilo je jasno da je, ako me do tog momenta možda i nije poštovao i uvažavao, odjednom promenio stav.
Ima, dakle, stvari na koje žena nikada ne sme da pristane. Nikada nisam nekome tražila više od onoga što sam bila spremna da mu ponudim. Šta to znači? Znači da, ako nekoga uvažavam i poštujem, tražim da on poštuje mene. Žao mi je kada vidim da žene ulaze u raspravu o tome da li im i koliko muževi pomažu. Na to ne mogu da pristanem.
AVANGARDA: Na što ne pristajete?
STEPANOVIĆ: Na to da mi muž pomaže. Zašto? Zato što to podrazumeva da sve sama radim, a da mi muž eventualno u nečemu nekad i pomogne. Meni moj muž ne pomaže; ravnopravni smo, partneri smo koji poslove nikada ne dele na muške i na ženske. To ne znači da u braku preuzimam ulogu muškarca, da lupam šakom o sto ili da je moj muž “papučar”. Nije! Ravnopravni smo, ponavljam. Međutim, ako žena nije podređena, ako ne igra ulogu žrtve, pogled na odnos muškarca i žene u takvoj zajednici unapred je definisan: ona je “muškarača”, a on “papučar”. Pa, postoji li, pobogu, nešto između, nešto normalno?! Postoji li, dakle, situacija u kojoj su muškarac i žena partneri, prijatelji?!
AVANGARDA: Iako odbijate podjelu na “muške” i na “ženske” poslove, imate li utisak da se oblast novinarstva kojom se bavite od početka – mislim na ekonomiju i biznis – doživljava kao “muški” posao?
STEPANOVIĆ: Biznis u smislu upravljanja kompanijom zaista se doživljava kao “muški” posao. Ipak, upoznala sam mnogo pametnih i sposobnih žena koje uspešno vode manje ili veće kompanije i kojima polazi za rukom da svoj posao usklade sa privatnim i porodičnim životom. Istovremeno, srela sam i mnogo žena koje veruju da vođenje kompanije nije za njih, da je to rezervisano za muškarce. Kako ću sama, pitale su me. Pa, sami smo se i rodili, zar ne, i zašto bismo onda mislili da smo manje vredni i sposobni ako smo žene? Posebno ako imamo pamet, koja je najveći i siguran “kapital”. Sve ostalo može da se promeni, da nestane, da se istroši; pamet ostaje. Ako se u nju pouzdate, nemojte da se pitate kako ćete i da li ćete uspeti.
AVANGARDA: Kao novinarka ste se u nekadašnjoj Borbi, pa u Našoj Borbi, u NIN-u, u Danasu, na Studiju B, u Novoj ekonomiji, uvijek bavili ekonomskim temama. To je od početka bio Vaš izbor ili…?
STEPANOVIĆ: Krajem osamdesetih sam, kao studentkinja beogradskog Fakulteta političkih nauka, došla u Borbu, koja je u to vreme bila proglašena listom godine. Poput većine mladih ljudi, počela sam u beogradskoj rubrici. Ubrzo me je, kao veoma vrednu devojčicu, zapazio jedan od tadašnjih urednika i dao mi da pratim ekonomiju. Nisu imali nikoga ko bi o tome pisao, svi su bežali od tih “dosadnih” tema. Budući da nisam bila u poziciji da biram, prihvatila sam ponudu. Iako u to vreme nisam znala šta je tekući račun, a šta banka, dobila sam zadatak da upravo o tome pišem. Kako bih uradila ono što se od mene tražilo, morala sam mnogo da učim. Taj sticaj verovatno srećnih okolnosti pomogao mi je u smislu da sam se našla u ekonomskom novinarstvu, što mi se veoma svidelo. Drugo, tom vrstom novinarstva se ne bavi tako mnogo ljudi, što mi je dodatno otvorilo mogućnost za afirmaciju. Najzad, znanje koje sam stekla pomoglo mi je i onda kada sam iz uloge novinarke uletela u ulogu menadžerke, koja je počela da vodi veoma značajnu medijsku kuću. Kada danas o tome razmišljam, mislim da sam možda pogrešila što nisam, umesto FNP-a, studirala ekonomiju. Mada, i ovako se snalazim.
AVANGARDA: Tokom svoje novinarske karijere razgovarali ste sa mnogo uspješnih muškaraca iz svijeta biznisa. Kada su počeli da Vas doživljavaju kao ozbiljnu novinarku i relevantnu sagovornicu?
STEPANOVIĆ: Uslov za to su znanje i autoritet koji sam vremenom sticala. Kada ih pozovem za intervju, moji sagovornici znaju da će, tokom razgovora o ozbiljnoj temi, ispred sebe zaista imati respektabilnu i ozbiljno pripremljenu novinarku.
Naravno, na početku nije bilo tako. Moj “hendikep” bio je to što sam mlada i što sam žensko. U to vreme su me doživljavali kao simpatičnu devojčicu koja je došla da sa uspešnim biznismenima razgovara o ozbiljnim ekonomskim temama. Znala sam da me nisu naročito ozbiljno shvatali. Slično iskustvo imala sam i tokom intervjua sa ženama koje su bile na važnim funkcijama.
Danas često držim obuke za mlade ekonomske novinare i novinarske, kojima uvek kažem ono što sam u međuvremenu naučila. Ako, dakle, neko prema vama kao novinaru ima bilo kakve predrasude, cela stvar će se slomiti i promeniti čim postavite prva dva-tri pitanja: ili će, dakle, vaš sagovornik shvatiti da ima posla sa osobom koja je pripremljena i koja zna šta govori, ili će izostati neophodno uvažavanje i poštovanje. Novinarstvo je i u tom smislu divno zanimanje, jer je transparentno: već posle prvih nekoliko rečenica znate sa kim imate posla. I to je obostrano.
Kao novinarka, nikada na razgovor nisam otišla nespremna. Nije mi se dogodilo da me bilo ko ponizi, da me diskredituje zato što sam žena, jer za takvo ponašanje ne ostavljam prostora. Ovim neću da kažem da, ako se nekome desi suprotno, odmah zaključim – sama je kriva, ne. Ima različitih primera, neću da generalizujem. Pritom, kada pominjem svoje iskustvo, govorim o ozbiljnim i priznatim ljudima koji su se u svom poslu takođe dokazali i koji znaju da prepoznaju da li je onaj ko sedi preko puta vredan uvažavanja i poštovanja. U toj proceni nikada nije odlučujuće to da li ste žena ili muškarac, nego znate li, ili ne znate svoj posao. To što sam žena mi je čak nekoliko puta i pomoglo.
AVANGARDA: Kako?
STEPANOVIĆ: Ljudi sa kojima sam razgovarala naprosto su želeli da se preda mnom pokažu u što boljem svetlu i da mi što više izađu u susret. I to mi nikada nije bilo mrsko; naprotiv. Nemam, dakle, problem sa tim što mi neko pridrži stolicu dok ne sednem, što mi pridrži kaput ili mi ponudi da me njegov vozač vrati u redakciju. Žena sam i prija mi kada se muškarac ponaša kao kavaljer. Tu vrstu ljubaznosti nikada nisam doživljavala kao uvredu ili kao unižavanje vlastite ličnosti. Uostalom, svog sam sina vaspitavala da bude kavaljer.
AVANGARDA: “Slika društva je i to što se danas kao izuzetno hrabri doživljavaju oni ljudi koji opisuju očigledno, koji javno i bez zazora iznose svoja mišljenja i sumnje. Vlast mora da shvati da je u interesu građana da svako dobije pravo da pita, da sumnja, da traži odgovore… Dužnost vlasti je da na ta pitanja odgovori”, rekli ste nedavno. Kada je kazati istinu postala hrabrost?
STEPANOVIĆ: To se i sama se pitam. Što kaže glumac Nikola Kojo – pripadam krugu ljubitelja ustava. Ako mi ustav i zakoni ove zemlje daju pravo da postavljam pitanja, zašto bih se tog prava svojevoljno odrekla? Zaista, kako smo uopšte prešli tu suludu granicu i došli u situaciju da me nepoznati svet presreće na ulici, da mi prilazi i piše poruke o tome kako sam hrabra zato što sam kazala istinu?! Pa, šta sam to naročito hrabro učinila?! Pobogu, nisam ja Marija na prkosima da bacam bombe na Nemce i da poginem! Kakva hrabrost?! Pitam i tražim odgovore, to je moj posao. To su normalne stvari koje se u civilizovanim društvima podrazumevaju.
AVANGARDA: Ipak, vjerujem da je bilo situacija kada ste pomislili – e, ovo što sam napisala ili rekla je hrabrost?
STEPANOVIĆ: Bilo je takvih situacija, da. Sećam se, recimo, da sam kao mlada novinarka negde 1991. godine, uoči onih velikih devetomartovskih demonstracija, u Borbi pisala seriju tekstova o mutnim radnjama bliskih saradnika Slobodana Miloševića. Pre toga se o tim temama nije pisalo na taj način. Naročito ne Borbi, koja je važila za partijski komunistički list. Možda je to bila hrabrost, a možda je ono što sam pisala, čime sam se kao novinarka bavila bila posledica činjenice da sam bila neiskusna, praktično nesvesna kakvoj se opasnosti izlažem otvarajući ove teme u tako mutnim vremenima.
Sve što sam nakon toga radila nisam smatrala hrabrošću za koju bi trebalo da dobijem orden; naprotiv: doživljavala sam to kao deo svog posla koji podrazumeva obavezu da se kaže istina.
Strah ponizi čoveka. Bojati se da pišete, da govorite istinu, da se koristite elementarnim ljudskim pravom je nedostojno. Sebi to ne mogu da dozvolim.
AVANGARDA: Učestvujete li na građanskim protestima u Beogradu?
STEPANOVIĆ: Učestvujem, ali mislim da ovakvi kakvi su, protesti polako počinju da gube smisao. Došlo je vreme da se neke stvari ozbiljno osmisle. Protest se sveo na neobavezne šetnje, što će, bojim se, potrošiti energiju građana koja je očigledna.
AVANGARDA: Što je Vaš motiv da protestujete? Što Vam smeta?
STEPANOVIĆ: Smeta mi ono što mi je smetalo i devedesetih u vreme Slobodana Miloševića: to što Srbija nije pravna država, što se ustav i zakoni ove zemlje ne poštuju, što se devastiraju obrazovni i zdravstveni sitem, pravni i ekonomski poredak…
AVANGARDA: Zašto ekonomski poredak? Pa, predsjednik Aleksandar Vučić kaže da ima suficit u budžetu, da je stanje u ekonomiji “nikad bolje”. Šta Vi kažete?
STEPANOVIĆ: Verujte da mi je besmisleno da odgovaram na priče o suficitu u budžetu. Vučić kaže da je u januaru imao suficit, ali prećutkuje da je to mesec u kojem ništa nije platio, svi dugovi su ostali. Pa, molim Vas, mi smo najsporije rastuća privreda u regionu; naše plate su među najnižima; imamo bedan privredni rast… O kakvom onda ekonomskom procvatu govorimo?! Srbija daje milionske subvencije stranim investitorima. Vi ste smanjili deficit budžeta time što ste ljudima oduzeli polovinu plata i penzija, što ste povećali sve moguće namete i poreze i na građane i na privredu?! Pa, to svako ume. Ideja nije da ljudima uzmete novac koji ćete onda ubaciti u budžet; ideja je da se što više zaradi, pa da se od te zarade napuni budžet. Hoću da kažem da ovu vlast smatram neuspešnom po više osnova i, nakon katastrofalnog stanja u oblasti vladavine prava, najneuspešnija je na polju ekonomije. Pokušaj da se to pretvori u uspehe i da se, u vreme kada ste zemlju zadužili za još deset miljardi dolara, pričom o suficitu te stvari zamaskiraju zaista je i jadna i neozbiljna.
AVANGARDA: Kada već govorimo o protestima, da li Vam smeta to što, na primjer, na njima ne mogu da govore Duško Vujošević ili Mirjana Karanović, ali može ljotićevac i homofob Vladimir Dimitrijević iz Dveri?
STEPANOVIĆ: Smeta mi, naravno. Davno sam u uvodniku za Novu ekonomiju napisala da Bošku Obradoviću i pokretu Dveri nije mesto na protestima Saveza za Srbiju. Zna se da je Obradović, najblaže rečeno, čovek koji je koketirao sa ljotićevcima; zato bih volela da se sada o tome izjasni. Razumem potrebu objedinjavanja svih političkih i društvenih snaga u zemlji, pa i onih desnih, kako bi se Vučić skinuo sa vlasti; ipak, neka granica mora da postoji. Ne može se, naime, sa deklarisanim ljotićevcima i fašistima u istoj koloni. Ja sam Kragujevčanka, pa veoma dobro znam da je Marisav Petrović, ljotićevac, 1941. decu iz kragujevačke gimnazije izvodio na streljanje. Sa tim ljudima nemam šta da tražim. Zašto onda šetam, pitaćete me.
Šetam zbog sebe, zbog svoje dece. A to ko sme, a ko ne sme da govori… Naravno da je skandal da Mirjani Karanović i Dušku Vujoševiću uskraćeno pravo da se obrate okupljenima, ali to je u saglasiju sa onim što sam već rekla: opravdani bes, očajanje i ogorčenje građana koji više ne mogu da gledaju šta se događa sa njihovom državom i društvom postaju besmisleni ako nema neke snage, sile, organizacije koja će ta njihova osećanja pametno kanalisati i usmeriti. U tom slučaju bismo izbegli gafove o kojima govorimo; istovremeno, šetanje bi dobile svoj smisao, svoj cilj. Ovako, bojim se da će građane neorganizovanost na koju ukazujem početi polako da odvraća i demotiviše. A bila bi to velika šteta.
