ZGRABI
FILM
Lista filmova koje volim je preduga, s obzirom na to da volim različite žanrove iz raznih perioda, posebno art film od sedamdesetih do dan-danas, čiji su autori opšte poznati, pa ne bih da se ponavljam.
Iz takvih filmova izdvojiću jedan koji odslikava moje trenutno raspoloženje. To je klasik „One Flew Over the Cuckoo's Nest“ (Miloš Forman, 1975), adaptacija istoimenog romana Kena Kizija. Ovaj film, čija se radnja odvija u mentalnoj instituciji, nema interes da bude priča o ludilu, već o slobodnom duhu u zatvorenom sistemu. Sada me pogađa više nego ikad jer bih voljela da u društvu postoji više pojedinaca koji se bore protiv represivnog sistema poput buntovnog Mekmarfija (legendarni Džek Nikolson).
Dopao mi se i „The Square“ (Ruben Ostlund, 2017). Ovaj film, baš kao i prethodni Ostlundov, oduševljava mračnim humorom, svježinom, satirom, dramom i vrlo jasnom kritikom skrivenih nejednakosti u navodno liberalnim društvima. Radnja, većinom smještena u muzeju savremene umjetnosti, opravdano kritički predstavlja modernu konceptualnu umjetnost.
Još jedno filmsko osvježenje je i „La grande bellezza“ (Paolo Sorentino, 2013), a kad već pominjem ovog režisera onda je neizostavan i njegov stariji film „Le conseguenze dell'amore“ (2004).
Kako sam ljubitelj tragikomedije preoporučujem i argentinski omnibus „Wild Tales“ (Damijan Šifron, 2014). Riječ je o savršenoj socijalnoj satiri čije su me scene istinski nasmijale, ali i isprovocirale da o njima razmišljam.
Neizostavno moram da pomenem i filmove braće Itana i Džoela Koen, naročito: „Fargo“ (1996), „The Big Lebovski“ (1998) i „Inside Llewyn Davis“ (2013). I naravno, „Night on Earth“ (Džim Džarmuš, 1991).
Za ljubitelje naučne fantastike, tu je klasik „Blade Runner“ (Ridli Skot, 1982), kao i njegov dugo očekivani nastavak „Blade Runner 2049“ (Deni Vilnev, 2017). Plašila sam se da će Vilnevov film biti razočaranje, ali naprotiv - tematski je ispratio original i nastavio konverzaciju.
Preporučila bih i Vernera Hercoga kao jednog od vodećih, fascinantnih režisera dokumentarnog žanra. Među hiljadama naratora, kada čujete njegov glas, znate da ne može biti ničiji osim Hercogov. Vodeća tema njegovih dokumentaraca je čovjek protiv ekstrema, a izdvojila bih sljedeće: „Into the Abyss“ (2011), „Cave of Forgotten Dreams“ (2010) i „Encounters at the End of the World“ (2007).
TV
Trudim se da pratim serije koliko i filmove. Nešto najbolje što sam gledala je opet Sorentino - serija „The Young Pope“ koja se više bavi pitanjem ko je čovjek nego ko je Bog, da li se loš čovjek postaje ili rađa, kako nas definiše prisustvo ili odsustvo ljubavi. Ukoliko su vam ovakva pitanja inspirativna, onda je ova inteligentna i veoma ozbiljna serija pravi izbor za vas.
Izdvajam i apsolutno jedinstvenu seriju „Fargo“ nadahnutu istoimenim filmom, crnu komediju i krimi-dramu, naročito prvu sezonu u kojoj je brilijantan Bili Bob Tornton u ulozi glavnog negativca.
MUZIKA
The National je bend koji preporučujem i cijenim koliko i neke kultne rok bendove kao što su The Smiths, Echo & The Bunnymen, Joy Division, Talking Heads... Tu su i eksperimentalni i džez rok, bluz, džez, pogotovo mlađi eksperimentalni džez bendovi poput BadBadNotGood. Za ljubitelje soula i r'n'b, ako već nijesu čuli, izdvajam album „Woman“ od Rhye.
Nekad ostanem bez muzičkih ideja, ali tada se okrenem upravo režiserima koji su se pokazali kao vrsni di-džejevi. I tada slušam nešto novo.
ZAOBIĐI
FILM / TV / MUZIKA
Ne volim da dajem „negativne“ muzičke i filmske savjete. Nekad i u najgorem filmu može da se pronađe nešto inspirativno, a i neka loša ostvarenja posjeduju scene za pamćenje. Pojedini filmovi provokativni su na način koji gledaocima može da ne prija. Takvo iskustvo imala sam nedavno sa filmom „Mother“ (Daren Aranofski, 2017). Opravdano ili ne, film stvara mučno osjećanje potpune bespomoćnosti koja do kraja potpuno eskalira.
FOTO: Privatna arhiva / mubi.com / imdb.com
