Ovo nije redakcija, ovo je sekta!

Kreatori serija i oni koji ih gledaju vrlo dobro znaju da je druga sezona uvijek najčupavija. Tokom druge godine šou mora da se zabiberi uvođenjem novih podzapleta i likova i okonča dobrim klifhengerom, koji najavljuje zanimljiv nastavak priče – ako želite da zaintrigirate stare i privučete nove gledaoce. Drugačija pravila ne važe ni kad je riječ o magazinima, specijalizovanim časopisima i vodičima kroz film, TV i muziku kakav je naš Objektiv.

Deset glava

Naša „pilot epizoda“ premijerno je prikazana 25. februara 2016. godine. Nikada nam nijesu saopštili precizne podatke o „gledanosti“, ali „sila osovine“ (Leila, Stojan i ja) ohrabrena je da nastavi da kotrlja svoje misli po novinskom papiru.

Do kraja prve sezone polako su uvođene nove teme i likovi. Nagurali smo više od deset imena u „odjavnoj špici“ i privukli nekoliko povremenih, „letećih“ saradnika. Od početka druge sezone, tokom prethodnih 365 dana, mnogi od njih su prešli sa klupe i iz stidljivog ćoškića sobe u prve borbene redove redakcije. Sad nas je zvanično deset konstantno uposlenih – osam lokalaca i dva gastarbajtera.

Miloš je konačno inspirisan (čitaj: mojim šklapačem natjeran) da nam piše mimo „Bečkog valcera“. Regrutovali smo gastarbajtera iz Beča za „Kalendar“, da vam piše o Azri, Balaševiću, Petru Panu i ostalim ličnim fascinacijama onako kako samo on umije – oneobičeno i djetinje razigrano, često poništavajući zakone novinarstva i zalazeći u književnost.

Milena je postala „nova Sonja“, pa je pored pisanja najslađih pisama divama poput Josipe Lisac dobila zadatak da lektoriše i spašava nas od potencijalnih „međeda“ u tekstovima. A kako? Ni manje ni više nego uz pomoć Kita Haringtona, čiji poster drži okačen iznad stola tvrdeći da se tako bolje koncentriše na hvatanje slovnih i gramatičkih grešaka.

E kad nam nije dala otkaz poslije recenzija njegove serije „Gunpowder“ budite sigurni da nikad neće. A bilo je gusto!

Iste fascinacije

Stojan je ostao stari Stojan – u najljepšem smislu. Nastavio je da piše rekordnom brzinom, šaltajući se sa lakoćom od sportskih tema u Areni do našeg „Džuboksa“, recenzija „Tvin Piksa“, kalendarskih tema i „Podgoričarenja“. Zbog njegovih tekstova o staroj-novoj Podgorici odgovorno tvrdim da je ovaj Nikšićanin naučio više o našem glavnom gradu za 15 godina koliko tu živi nego mnogi sugrađani, i mlađe i starije generacije.

Kako početi pasus o Bilji, kako početi a ne zaplakati, zaplakati za Džekom Pirsonom, o čijim najslađim gestovima najdivnije piše u recenzijama serije „This Is Us“? Ona je jedina osoba koju ne mogu da „ugasim“ dok sam na prelomu.

Kad zapišti telefon znam da me čeka neki nemoguće dobar link, prijedlog nove serije ili tema za kalendar. Kakva ugasnica! Zbog opsesija koje dijelim sa njom i ostatkom ekipe nedavno sam zavapila: „Ovo nije redakcija – ovo je sekta!“

Ljubo i Brankica

Za Srđana mi je potrebno mnogo više od pasusa. Ne znam kako da zipujem u nekoliko rečenica našeg stripocrtača, ilustratora, povremenog recenzenta serija i kalendaristu naučne-fantastike – i prije svega prijatelja kog bespogovorno obožavam od 1997. i čije sam stvaranje „nadgledala“ mnogo prije projekta „Zaglavi se“, dok je još crtao čiča-gliše.

Mnogo više od mojih riječi reći će vam priložena fotografija sa nedavnog otvaranja Srđanove prve samostalne izložbe u KIC-u „Budo Tomović“.

Nas osmoro, uz fotošopovana lica dva opravdano odsutna gastarbajtera, beskrajno smo srećni zbog toga što su se pas Ljubo i mačka Brankica, likovi rođeni u stripovima u Objektivu, zavukli pod kožu i našim čitaocima i brojnim ljubiteljima onlajn projekta „Zaglavi se“. Elem, dosta raznježivanja. Ostalo je još objektivaca za pretres.

Nevjestina lopata

Osim Stojana „udomili“ smo još jedno dijete iz grada pod Trebjesom koje je našlo dom u Podgorici. Anja je naš profesor doktor za seciranje animacija, naučne-fantastike i „mindfuck“ serija. Kada malo bolje razmislim, u njene ruke su pali svi najteži serijali za pisanje, osim „Tvin Piksa“.

Opet, uspjela je da nam da neke od najboljih recenzija, od „The Leftoversa“ do aktuelnog „Counterparta“, i to ove godine bez „ekskurzija“ zvanih 2.677 riječi umjesto karaktera. Jedino čega se ponekad plašim jeste da će udaviti Srđana ili Bilju kad ugrabe da prijave neku SF temu prije nje, kao što se desilo sa Isakom Asimovim. Sekta – kažem vam ja!

Maji tokom prethodne godine nijesam micala plemenika Marka Miljanova iz „Podgoričarenja“, ali jesam izmoljakala malu Cicovu kučećim pogledom da nam nagrabulja naroda za „Prustov upitnik“. Treptala sam okicama bez ikakve potrebe. Donijela je „nevjesti“ sagovornika na lopatu – jer Maja je brat. A i mi Kuči moramo da se držimo zajedno!

Energija furioze

Mislila sam da vam pišem o tome kakav je upaljač za rođendan dobio naš kolumnista Vlado poslije dužeg niza elaborata o našem „medijskom nebu“. Rekao je da ne budalim, ali nijesam živa da vam ne dam makar nagovještaj. Znate ono što kažu, otrov se čuva u malim bočicama? E pa naš Maro nosi ga razmrljanog na malom upaljaču. 

Počela sam sa gastabajterom, a gastarbajterku sam ostavila za kraj. Najfuriozniji član naše redakcije stacioniran je u Londonu.

Leila je neko ko jednostavno ne prihvata da postoje vrata koja ne mogu da budu otvorena. S njom se najviše komatim, ali i genijalno razumijem - obje vrlo dobro znamo da uvijek možemo bolje od našeg najboljeg. Gurana njenom neumoljivom energijom, mnogo puta sam izmislila stranu koju nemam da smjestim dobru temu ili na neku foru uvalila u naš vodič nešto što po prirodi stvari ne pripada unutra. I hvala joj na tome.

Mačke i podočnjaci

Od „kliznih“ saradnika u drugoj sezoni imali smo malu, ali probranu ekipu. Damir Murseljević bio je i ostaće naše oštro festivalsko oko. Preko Zorana Rakočevića i Andrijane Vešović Zombijane komunicirali smo sa do tada nedostupnim mitskim bićima – Djeda Mrazom i crnogorskim alternativcima. Marko Nikičević dizajnirao nam je još jednu novogodišnju naslovnu stranu koja, tako mi svih filmskih svetaca, može da se mjeri sa kaverima svjetskih TV magazina.

Uzrok potpune obustave Nemanjinog i Milenkovog pisanja ima isti korijen riječi. Milenko je zauzet u Kini, a Nemanja u Kinoteci. No, ne dam im da nas se tako lako otarase. Imena im još stoje u impresumu, pa ćemo da vidimo hoće li zaslužiti po zaseban pasus u mom tekstu u narednom rođendanskom Objektivu.

A ja? Godinu kasnije, i dalje uzgajam podočnjake zbog serija prokletog Netfliksa, Hulua i HBO-a, povećavam broj mačaka u dvorištu (do kraja ovog mjeseca biće ih +12), izigravam razrednu raštrčanoj redakciji i smišljam plan za treću sezonu. Mnoge stvari se komešaju kod nas, ali neću vam otkrivati mnogo.

Recimo da je za sada dovoljno da znate da Prust i još jedna rubrika brzo idu u penziju, a na scenu stupaju dvije nove snage. Ko zna, možda i više od dvije. Sve izgleda izvodljivo dok imamo vas, jedni druge i fascinacije zbog kojih prsti tako lako lete po tastaturi.

A sad me izvinite... Telefon pišti, u inboksu čeka Biljino novo gašenje Marije – video-klip sa Tomom Hardijem koji čita priču za laku noć svom psu Vudiju. Živjeli!

Marija IVANOVIĆ

FOTO: Irena Bajčeta