DANI: Jeste li gledali film Ustav Republike Hrvatske?
GLOGOVAC: Jesam, i to dva puta.
DANI: Pitam zato što većina glumaca tvrdi da ne gleda filmove u kojima glumi - ne vole, kažu, sebe da vide na filmskom platnu.
GLOGOVAC: O, pa ni ja ne volim sebe da gledam. Ako nekad i pogledam, to obično radim s teškom mukom. Vremenom sam, ipak, nekako uspeo da se samokontrolišem, pa onda kao - ‘ajde da pokušam da stvar posmatram neutralno i sa strane. Što je, inače, veoma teško. Jer, najpre vam neviđeno na živce ide sopstveni glas, koji uvek zvuči drugačije, kao da to niste vi. Naravno, slika izaziva još veći šok. Kada vas na kraju još i nahuju na nemački, kao što se to meni događalo… Bolje ne pitajte. To sam izdržao da gledam nekih šest minuta, a onda ustao i pobegao glavom bez obzira.
DANI: Je li Vam bilo teško da skinete “posh” zagrebački akcenat profesora Kralja?
GLOGOVAC: Nije, jer sam imao sreću da sa mnom radi najpoznatija hrvatska lektorka. U početku smo pokušali da uhvatimo malo od mog trebinjskog akcenta, a onda dodavali gradskog zagrebačkog - negde stezali, negde popuštali, štimali i… Oslanjali smo se i na sluh - uđete u osnovnu matricu, pa gurate. Najzad, imam mnogo drugara po Zagrebu, slušao sam ih, skidao, hvatao u letu.
DANI: Dok sebe gledate na platnu, lovite li greške, mislite li da ste neke scene mogli odigrati bolje?
GLOGOVAC: Naravno. Čovek sebe najbolje poznaje, pa lako uoči mane; zna kad je falširao, kad nešto nije odigrao kako valja. Srećom, taj sud je toliko subjektivan i strog da često nije ni merodavan.
USTAV REPUBLIKE HRVATSKE, FILM RAJKA GRLIĆA, SLUŽBENA STRANICA
DANI: Šta je za Vas u tom smislu mjerodavno? Ove godine ste imali zaista dvije velike uloge - Hamleta u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i Vjekoslava Kralja u filmu Rajka Grlića. Kritičari kažu da su to Vaše dvije najbolje uloge do sada.
GLOGOVAC: Nekada se stvari sklope, znate… I profesor Kralj, o Hamletu da i ne govorim, velike su uloge, veliki zadaci; interesantni, izazovni za svakog glumca. Kada odluči da to prihvati, glumac najpre mora da poništi sebe, pa da tek onda krene da istražuje. Taj posao, naravno, ni najmanje nije lak, ali je svakako jedan od najlepših.
USTAV REPUBLIKE HRVATSKE, FILM RAJKA GRLIĆA, SLUŽBENA STRANICA
DANI: Uživate u njemu?
GLOGOVAC: Kako kad. Mnogo toga zavisi od ljudi, od ekipe sa kojom sarađujete. Sama gluma je predivna; tim pre što imate na raspolaganju polje koje se kreće od igre i zabave do istraživanja najdubljih ljudskih ponora; ili, pak, odnosa između likova koji se, recimo, baziraju na prećutanom. Za mene, inače, gluma nikada nije bila samo ono što se izvede na sceni…
DANI: Nego?
GLOGOVAC: Ona je pre svega skup emocija i razmišljanja kroz koje prolazim dok stvaram određeni lik.
DANI: Nedavno sam gledala stari snimak intervjua sa rediteljem i glumcem Miroslavom Belovićem, koji je, objašnjavajući šta je gluma, rekao da je glumac istovremeno i vajar i glina.
GLOGOVAC: To mi se dopada - i vajar i glina. Da, istina… Stojan Cole Dečermić glumca je nazvao “velikom prazninom”, uvek spremnom i da primi i da da sve. U suštini, reč je o svođenju sebe na nulu, nakon čega počinjete da kreirate, da stvarate nov karakter.
DANI: Rajko Grlić kaže da mu je, tražeći glavnog glumca, cilj bio da pronađe nekoga ko je “i po pojavi i po karakteru” suprotan Vjekoslavu Kralju i da je onda, u tom “antikastingu”, došao do Vas. “Snimanje s Glogovcem bila je ugodna igra s velikim majstorom i sjajnim čovekom”, rekao je Grlić.
GLOGOVAC: Moram da kažem da sam zaista uživao radeći sa velikim i iskusnim rediteljem kakav je Rajko Grlić. Kada već spomenuste antikasting, tumačiti nekoga ko je vaša suprotnost, ima li većeg izazova?! Mnogo glumaca napravilo je karijeru igrajući uvek sebe ili uvek istu ulogu. Jedan od njih je Klint Istvud, čije su lice i pojava sami po sebi dovoljni, pa on, kada stane pred kameru, zapravo više i nema potrebu da traga za nečim što je različito od njega samog. Tim pre što zna da je spomenik. Naravno, Klint Istvud je jedan; ostali su uglavnom - loši glumci.
Lično, takve mi uloge nikada nisu bile inspirativne, čak ni kad sam počinjao. Možda i zato što me, dok se još pripremam, uvek raduje što ću kroz imaginarni lik pokušati da doživim tuđu sudbinu, da shvatim zašto je neko u određenim okolnostima doneo baš tu odluku, zbog čega je povukao upravo taj potez. Zašto, na primer, neki ljudi imaju strah od žena, a zašto oni drugi svakoj prilaze bez ustezanja i problema. Zašto? U čemu je fora? E, to mene zanima.
DANI: Gluma Vam pomaže da odgovorite na ta pitanja?
GLOGOVAC: Pomaže. Tačnije, pomaže mi da kroz tuđa “iskustva” naslutim neke odgovore. Srećom, nema konačnih odgovora, zato je i zanimljivo. Polje o kojem govorim istovremeno je i ogromno i skučeno, a ljudi su isti od pamtiveka - isto ili slično reaguju na iste ili slične stvari.
“Ovo vreme je iskočilo iz zgloba”, kaže Hamlet pre četiri veka.
I, šta se promenilo?! Zar ta konstatacija ne stoji jednako čvrsto i pre toliko stotina godina i danas?
DANI: Kako birate uloge?
GLOGOVAC: Najvažniji mi je kvalitetan tekst, kvalitetan scenario koji glumcu omogućava da, ako ga ima, svoj talenat pokaže na pravi način. Scenario za film Ustav Republike Hrvatske svideo mi se, odmah, na prvo čitanje. Možda i zato što sam oduvek bio veliki obožavalac lika i dela pisca scenarija Ante Tomića, koji, kao i mnogi od nas, imaju nesreću da živi u državi čije se vlasti strahovito plaše pametnih i darovitih ljudi. Pored toga, bilo mi je zanimljivo da uđem pod kožu Vjeke Kralja, koji je homoseksualac i transvestit, ali i desničar na čije je ideološko opredeljenje očito velikog uticaja imao njegov nepokretni otac, bivši ustaša. Iako obrazovan čovek, profesor Kralj rob je predrasuda; on prezire svog suseda, policajca Srbina i njegovu ženu. Ipak, pod okriljem noći, glavni junaci ove “ljubavne priče o mržnji”, kako su je nazvali Rajko Grlić i Ante Tomić, iznenada otkrivaju međusobnu povezanost, koja nadilazi i predrasude i etnički konflikt.
DANI: “Da nije Srba, Hrvati bi izgubili smisao vlastitog postojanja. I obrnuto”, tvrdi Ante Tomić.
GLOGOVAC: Nema dana bez noći, je li. Ali, u čemu je, dođavola, problem Srba i Hrvata? Da li je tu zaista reč o mržnji po bliskosti?
DANI: Ove godine ste, već sam rekla, briljirali i u ulozi Hamleta, kojeg je, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, režirao Aleksandar Popovski.
GLOGOVAC: Prvo, svi smo imali neverovatnu sreću da do nas, nakon toliko vremena, stigne ta genijalna Šekspirova drama. Baš tako će, pretpostavljam, za sto i kusur godina generacije imati sreću da do njih, umesto svirke nekog talentovanog klinca koji na klaviru danas razvaljuje Rahmanjinova, dođe Ceca. Jer Ceca je Šekspir današnjice.
DANI: Deprimirajuće.
GLOGOVAC: Ne, ne, nije. To je realnost; gomilanje slika koje su proteklih decenija dominantno eksploatisane. Kako od medija, tako od države i političara. Ceca je simbol vremena, junak našeg doba. Ona je srpska majka, ‘ej!
DANI: Šta to znači?
GLOGOVAC: Ne znam. Samo znam da je ta ginekologija veoma interesantna. Možda je tu bilo i nekog masovnog silovanja, a, pa otud “srpska majka”? Ili je reč o nečemu drugom? Ko to zna?! Ipak, ponavljam: ta osoba je tek posledica višedecenijskog, konstantnog bombardovanja društva trešom, neukusom, nemoralom. Istovremeno, reč je o očitoj nezainteresovanosti svake vlasti da promoviše krupne i ozbiljne sadržaje. Zašto? Verovatno što znaju da je čoveku koji živi u ovakvim sistemima, posle teškog i napornog dana, lakše da kada se vrati kući, pusti neku cajku, što bi rekli Hrvati, nego da sluša Betovena.
USTAV REPUBLIKE HRVATSKE, FILM RAJKA GRLIĆA, SLUŽBENA STRANICA
DANI: Kada govorite o ovakvim sistemima…
GLOGOVAC: Možete li u bilo kojoj od država takozvanog regiona da zamislite bogatog doktora nauka, inženjera, naučnika, umetnika? Možete li?! Pokažite mi čoveka koji je crkao učeći, koji u malom prstu ima sve znanje ovog sveta, a koji od svoje plate ovde može da živi životom dostojnim čoveka. Pa, nema ga! Nema takvoga! Ljudi sa znanjem i talentom ovde uglavnom nemaju kinte! Umesto da se bave svojim poslom, doktori nauka sa diplomama koje nisu kupljene ili ukradene danas rade kao kondukteri, kao taksisti, prodavci. Ili popravljaju televizore. Kapital se sliva na drugu stranu. Po tome gde i kome novac ide, lako možete zaključiti u kakvom društvu živimo, za koje se vrednosti zalažemo, šta se ceni. A ceni se Dara Bubamara, jebi ga! Ona napuni koju god hoće halu kad god poželi. I puna je love. Verovatno ima i neke dodatne aktivnosti, ali, bože moj! Ovo je svet silikonskih sisa i dupeta. U njemu je Dara Bubamara zakon, ne ja.
DANI: Eh, sad…
GLOGOVAC: Nema “eh, sad”! Tako je. Pa, Miodrag Petrović Čkalja, glumac na koga je otkidala cela Jugoslavija, umro je u bedi. Svi su ga obožavali, gutali serije i filmove u kojima je glumio, iako on od svog rada nije naplatio ništa. Zašto? Zato što ne postoji zakon o autorskim pravima. Nas glumce država ne štiti, ne štiti nas niko.
DANI: Mislite da bi Saša Janković bio u stanju da promijeni sistem o kojem govorite da je kojim slučajem uspio da Aleksandra Vučića pobijedi na predsjedničkim izborima? Zato ste Jankovića javno podržali?
GLOGOVAC: Sašu Jankovića sam podržao zato što mislim da je za društvo pogubno da jedan čovek bude sve. Čak i da je najgenijalniji na svetu, a nije… (Dani)
