Sem 13. jula 1941. godine, još jedan 13. jul će ostati duboko urezan u kolektivno pamćenje Crnogoraca, a to je 13. jul 1878. kada je knjaževina Crna Gora na Berlinskom kongresu priznata kao nezavisna država od strane svih velikih sila.
U Istorijskom leksikonu (autori Živko Andrijašević, Šerbo Rastoder i drugi, A - Crn, Podgorica 2006), kaže se:
"Krajem maja 1878. Rusija je pristala na prijedlog Velike Britanije da se u Berlinu sazove kongres na kojem će se izvršiti revizija Sanstefanskog mirovnog ugovora. Kongres u Berlinu počeo je 13. juna 1878. godine. Na Kongresu su učestvovali predstavnici Rusije, Turske, Njemačke, Francuske, Austrougarske, Velike Britanije i Italije. Kao predstavnici Crne Gore na Kongres su upućeni vojvoda Božo Petrović i vojvoda Stanko Radonjić, ali oni kao ni ostali predstavnici balkanskih država, nijesu mogli učestvovati u radu Kongresa. Njemački kancelar Bizmark, koji je predsjedavao Kongresom, nije želio s njima ni da razgovara, već ih je obavijestio da je crnogorska sudbina u rukama austrougarskog ministra spoljnih poslova, grofa Đule Andrašija." (str 112 i 113)
Pismo Boža Petrovića
Božo Petrović je 19. Juna 1878. u pariskom listu "Le Temps" objavio vrlo zanimljivo pismo:
"Crnogorci su siromašni, ali su od jake i gorde rase i puni su živosti. Da bi mogli živjeti u svojim planinama i da bi sebi nabavili hrane, oni su do sad uvijek bili prinuđeni da se tuku. To izgleda divno pjesnicima, ali mi smo siti ratne poezije. Mi bismo više voljeli nečega drugoga: pšenice, vina i kuća za stanovanje, umjesto naših orlovskih gnijezda u kamenjarima. Neka nam Evropa da malo ravnice na obali mora da se tamo nastanimo. Mi ne tražimo ništa više nego da siđemo sa naših planina i da se civilizujemo. Od planinaca mi ćemo postati zemljoradnici i trgovci, ili industrijalci. Mi smo se do sada tukli samo po nuždi.
Čim se naša knjaževina bude našla u povoljnim prilikama za život, ona će živjeti u miru; ona neće više uznemiravati nikoga. Ali ako joj budete odbili ono što traži, ona će biti prinuđena da postane ponovo nemirna. Vi ćete uvijek slušati da se govori o njoj dok njeni podanici budu za sve dobro imali - vazduha, neba, izvorske vode, dobru pušku, bronziranu od dima, i slobodu na planini.
Ukratko, Evropa ima samo da prihvati našu molbu pa da nas zadobije za civilizaciju. Neka nam da Bar; ona će od nas načiniti jedan srećan i miran narod. Ako nam ga uskrati, ona će nas ponovo bačiti u divlji život. Ali kaže se da je Austrija uznemirena i da se boji da ne postanemo krijumčari ili čak gore od toga. Pa neka ona preduzme mjere opreznosti prema nama, ništa nije lakše, i mi smo gotovi da se rado potčinimo svemu što nam Evropa bude nametnula". (Pismo je iz rada - Jovan Radonjić, Crna Gora na Berlinskom kongresu 1878, Istorijski zapisi, sveska 1-2, Cetinje, 1955. god, str 337 i 338)
Crnoj Gori priznanje od Turske i Velike Britanije: U pomenutom Istorijskom leksikonu se još kaže: "Prva sjednica Kongresa u Berlinu na kojoj se raspravljalo o Crnoj Gori, održana je 1. jula...
Rad Kongresa u Berlinu okončan je 13. jula 1878. godine. Od 64 člana Berlinskog ugovora, na Crnu Goru odnosi se osam članova (26-33). Dvadeset šestim članom definiše se međunarodno-pravni položaj Crne Gore: 'Crnoj Gori priznaju nezavisnost Visoka Porta i sve one visoke ugovorne strane koje to dosad nijesu učinile'. Ovim je članom samo potvrđena već odavno postojeća crnogorska nezavisnost, s napomenom da tu nezavisnost od sada priznaje i Turska i one zemlje koje to ranije nijesu učinile.
Ovim rješenjem Crnoj Gori nije data državna nezavisnost, već je samo konstatovano da tu nezavisnost priznaju i one zemlje koje je do tada nijesu priznavale. Usvajanjem ovog člana ugovora, crnogorska nezavisnost je prvi put zvanično priznata. Za razliku od Crne Gore, Srbija i Rumunija su drugačije tretirane. Članom 34 konstatuje se da 'Visoke ugovorne strane priznaju nezavisnost Kneževine Srbije', a članom 43 se na isti način priznaje nezavisnost Rumunije. Dakle, Srbiji i Rumuniji je priznata nezavisnost od svih učesnica Kongresa, a Crnoj Gori samo od Turske i Velike Britanije, budući da su njenu nezavisnost sve ostale velike sile ranije neformalno priznale." (str 113 i 114)
Dakle, treba imati na umu, Crna Gora je bila nezavisna država i prije Berlinskog kongresa, na tom zasijedanju velikih sila samo su Turska i Velika Britanija priznale Crnu Goru, ostale velike sile su faktički priznavale Crnu Goru i prije 1878. godine. Javnost Crne Gore bi sa ovim trebala biti više upoznata.
Miroslav ĆOSOVIĆ
