Glavni grad Vojvodine ugostiće multimedijalni festival vizuelnih umjetnosti koji se istovremeno dešava u različitim gradskim galerijskim i alternativnim prostorima, u kojima će biti izložene slike, skulpture, instalacije, video radovi, izvedeni performansi, a održaće se i radionice i simpozijum.
Iako Dunav protiče kroz 10 evropskih zemalja, u Dunavskim dijalozima učestvuje 14 zemalja: Njemačka, Austrija, Slovačka, Mađarska, Hrvatska, Srbija, Rumunija, Bugarska, Moldavija, Ukrajina, Češka, Slovenija, Bosna i Hercegovina i Crna Gora. Tako će krajem avgusta Novi Sad postati mjesto umjetničkog promišljanja, razmjene iskustava i kustoskih praksi, kako bi se izgradili mostovi saradnje u regionu, kažu organizatori.
http://danubeartfest.org/srb/umetnici/
Festival počinje 29. i 30. avgusta 2016. samostalnim predstavljanjima 14 umjetnika iz podunavskog makro regiona (Njemačke, Austrije, Slovačke Republike, Mađarske, Hrvatske, Srbije, Rumunije, Bugarske, Moldavije, Češke Republike, Slovenije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Makedonije).
Tema Dunavskih dijaloga 2016. je Umetnik u okruženju globalne nesigurnosti. Izložbe otvara Mladen Lučić, muzejski savjetnik (MSUI, Pula, Hrvatska) „Kritičar u fokusu“ festivala Dunavski dijalozi 2016.
Milena Jovićević će predstaviti Crnu Goru u galeriji "Mali likovni salon" u Novom Sadu, instalacijom "Don’t be afraid,".
Otvaranje izložbe je zakazano za 18 sati, 29. avgusta. Tekst za katalog potpisuje poznati krtičar Marko Stamenković.
Marko Stamenković o instalaciji Milene Jovićević - Don’t Be Afraid:
"Kome se obraća umetnica Milena Jovićević svojim radom naslovljenim na tuđem (engleskom) umesto na maternjem (crnogorskom) jeziku? Ovo pitanje možda treba postaviti malo drugačije: kome se obraća taj rad, potpisan imenom i prezimenom iste autorke, kada upućuje poruku neidentifikovanom recipijentu (“ne plaši se”, ako je u pitanju jedna osoba, ili “ne plašite se”, ako se radi o skupu ljudi)? Koga ili čega se, navodno, ne treba plašiti pri pogledu na prostornu instalaciju kojom dominira simulirana ljuljaška neobičnog dizajna?
U odnosu na posmatrača sa kojim komunicira, ova ‘ljuljaška’ zauzima takvu poziciju da ostavlja malo prostora za ravnodušnu reakciju. Njena artificijelnost (neprirodnost) i neobičnost (ekscentričnost - ili čak nenormalnost) odraz su njene namerne nefunkcionalnosti koja se prvenstveno zasniva na formalnim vizuelnim karakteristikama: umesto objekta za igru, koji evocira slobodu fizičkog pokreta kroz vazduh na otvorenom prostoru i u prirodnom ambijentu, u ovom slučaju pred očima se ukazuje bodljikava žica. Prave ljuljaške ovde zapravo i nema. To ne znači da ona ne postoji: naprotiv, ona je prisutna i postoji ali samo na nivou kojim, poput kože ili betona, maskira skelet neke istrošene organske strukture ili zarđale gradjevinske armature. Ta maska za ljuljašku koja se priviđa očima privlači pažnju posmatrača dok zavodi pogled u relativno zatamnjenom, deprimirajućem ambijentu. On se sastoji od jednostavnih ali provokativnih elemenata: stabla razgranatog drveta – simuliranog crtežom na zidu i preko oboda zidnih površina – u kombinaciji sa trnovitim terenom simuliranog dečjeg igrališta čija preteća atmosfera, umesto slobodnog, nagoveštava logorsku/zatvorsku situaciju ograničenog kretanja.
Ovakvo okruženje očigledno ne odaje prijateljski utisak niti obezbeđuje uslove za sigurnu i neometanu igru jer se temelji na neuravnoteženom odnosu sa posmatračima: od njih se očekuje učešće u procesu komunikacije (igra) dok im se istovremeno nudi mimikrija užitka u tom procesu. Umesto ravnoteže potrebnog i ponuđenog, ovde se, pod velom tihog nasilja, svaka razmena podupire pozivom na komunikaciju koja je osuđena na propast. Osnovni razlog tome nije formalnost izvedbe prostorne situacije nego temelji date situacije postavljeni na zastarelom, krševitom i kamenitom terenu na kojem rastu još samo koreni ubistvenog atavizma, tradicionalizma i šovinizma. I poneki planinski cvet…
Milena Jovićević eksponira bahatu i brutalnu prirodu banalnosti takvog mentalnog ustrojstva i ovim radom ukazuje na ‘okamenjenost’ jednog opšte prihvaćenog (dakle, ‘racionalnog’) iracionalizma koji vibrira na granici globalne aktuelnosti i lokalne (crnogorske, balkanske, mediteranske) permanentnosti. Na toj nestabilnoj liniji razmene pogleda između ‘ovih i onih’, slika koju gradi jedna umetnica u nesigurnom okruženju probada pogled posmatrača i skreće pažnju na zanemarene i ignorisane premise društvenog statusa quo – uslova u kojima je životna i radna svakodnevica podvrgnuta nepisanim pravilima dominantnih (patrijarhalnih i plemenskih) struktura moći.
Umetnica ovim radom upozorava na neprihvaćenost činjenice čije se realnosti boje i protagonisti i protagonistkinje tako formiranog okruženja: da pitanje ‘drugosti’ (u smislu različitosti neutemeljenih identiteta) nije samo ekskluzivna anti-privilegija ženskosti, a da muškarci i žene koji su toga svesni još uvek imaju mogućnosti da se suoče sa sopstvenim manama i (samo-) obmanama ne bi li se jedan prostor mentalne zatvorenosti konačno malo otvorio, u ime humanosti. Čak i tamo gde ideja ‘začudne’ različitosti takozvanih queer subjekata ni pod kojim uslovima ne može ili ne sme da konkuriše pojmovima čojstva i junaštva, i gde rekonstrukcija utemeljenih identiteta konstantno nailazi na otpor, Milenin poziv na komunikaciju ostaje otvoren onima koji žele i znaju da govore pogledom - uprkos svemu."
(Tartu, Estonia, Avgust 2016)
